Бог за трећи миленијум/Deus ex machina
| Садржај |
| Увод |
| Deus ex machina |
| Космос и бог |
| Настанак живота на Земљи |
| Еволуција живих бића на Земљи |
| Прогрес |
| Регрес |
| Бог из компјутера |
| Вештачки живот |
| Епилог |
Deus ex macina[уреди]
Homo religosus је неразлучиви део наше цивилизације, још од њеног праскозорја. Од када је наш предак постао људско биће и почео да размишља, веровао је у нешто наднаравно. Веровао је понајпре у тотеме, табуе и идолопоклонство, да би затим на то место поставио богове, па напосе само једног бога, и постао монотеиста. Када је човек постао богобојажљив то не знамо, али знамо када је отпочело доба монотеистичких религија. У тих неколико потоњих миленијума настале су све даначње главне религије. Свака од њих има своје каноне, свој рај, свој пакао и сл. Свака од тих монотеистичких религија је артикулисала своја правила и оформила своје школе учења. Проучавање било које од њих, озбиљан је посао.
Природа човекове религиозности је сложена. Тумаче је многе науке Тако се стварају посебне људске скупине које на исти начин обожавају једног одређеног бога. Када скупина има иста веровања, онда она припада једној од религија, нпр. хришћанству. Колективна пракса и ритуали чине ту скупину социолошки одредивом, а кроз време оне творе посебну цивилизацију, нпр. Хришћанску цивилизацију Ми савременици, саставни смо део једне од тих цивилизација, било да смо вереници или нисмо, Довољно је само то да нас је изнедрила једна од тих културних група, па да наша веза са том културом, том религијом у значајној мери одређује наш живот.
Кажу да је бог створио човека, али је човек сам сликао своју представу о богу. У почетку, човек је обожавао природу. Била му је важнија животиња која га храни од апстрактног појма о свевишњем. Зато су прва божанства Света крава у Индији или свети бик Апис у Египту. Даљи развојни пут религиозности су кентаури, који, касније, код Грка постају човеколики. Јехова се у човеколиком облику приказује Мојсију на Синајској гори и предаје му Десет заповести. Потом Бог шаље на земаљску груду свога сина Исуса Христа, који дакако личи на свога оца.
Када су утемељене све данашње религије, престава о богу се уобличила: човеколики бог са надљудским способностима и моћима. Супермен је човеков идеал и он га је уздигао на небо. Док су политеистички богови били ближи обичном човеку, са свим манама и врлинама, и обитавали на Земљи, нпр. на Олимпу, монотеистички бог био је већи и моћнији, те га уздигосмо “небу под облаке”. Сасвим нормално, Земља је била плоча која плута у мору, коју је човек обрађивао у “зноју лица својега”. Горе је било лепо плаво небо, блаженство пуно лепих разноврсних облака, топлога сунца и хладовине у облацима. То је сан за сваког уморног земаљског прегаоца: човеколики бог на лепом и плавом небу.
Можемо замислити какав је ужас спопао човека кад је открио да је Земља лопта, омотана танким слојем атмосфере, тањим но што је кора на јабуци исте величине. Са друге стране те танке атмосфере ширила се тамна и хладна бездан Космоса. То није могло бити пожељно место за лепог, паметног и свемогућег бога.
Ренесанса нам је тако дала једно схватање бесконачности која није бесконачност трансцендеталног, неизрецивог и неодредивог бога. Бога више нисмо могли да спустимо на Земљу, него смо морали да га облачимо у специјално свемирско рухо. Тако је бог постао нешто веће: космичка идеја која управља светом.
У Старом веку није било несклада између Световног и Светог. Живело се споро, а напредак у квалитету живљења и у сазнањима није се примећивао ни кроз неколико генерација. Инертност напретка детерминисала је нашу свест о мукотрпности овоземаљског живота. Бог је био ту да осигура уживања тек на ономе свету. Бог је био свезнајући и свемогући. Како то да његов Син не имаде већа сазнања од савременика. Мада је Исус чинио чуда, он не учини помак у знањима својих следбеника, ни за један педаљ. За напредак који је у међувремену уследио, човек је морао да се побрине сам. У протекла два миленијума уследио је велики прогрес. Степен данашњих сазнања тера нас да се запитамо да ли Бог јесте човекилик и да ли је он творац човека? Некад дете божје, човек откри да је само бивши мајмун или производ еволуције.
Историја човечанства је непрекидно трагање за прикладном формом која би могла обезбедити саживот Световног и Светог. И даље остаје запитаност како усагласити свест о Богу и напредак цивилизације и уклопити све то у, како рекосмо, складно сапостојање.
Ако је човек Старог века за обитавали[те Бога изабрао најлепше пределе, за које је знао, и трон му је ставио на олимпијске висине, те затим на лепо плаво небо, где ће човек Трећег миленијума пронаћи “Олимп” за модерног Бога?
Човек Трећег миленијума, свакако ће једног дана да се упита: “где столује Бог?”. Одговор на то питање он ће тада дати у складу са новим сазнањима. И да се наслутити да ће представа о Богу бити темељно редизајнирана.
Човек Старог века имао је Бога-господара а ми смо били одређени да будемо слуге божје. У то време свако ко је имао неки ранг, неминовно је морао бити окружен слугама. Слуге су увек молиле господара да им подари оно што ишту. Данас више нема нити господара нити слугу: где је онда у овом свету Господ Бог?
Многи велики филозофи посматрајући невероватно сложен поредак Света, заиста су осећали да не могу одолети идеји о Великом Математичару и о томе да је структура света морала настати у уму. Рајске висине где би данас могао да столује Бог, можда би се могле звати Компјутер. Ми данас можемо да замислимо бога и на овај начин: Бог је у нарави један суперинтелигентни софтвер. Тај софтвер створили су разум и наука супериорнија од нас.
Теза да је Бог “једна рачунска машина” није нова; прве такве идеје налазимо код Декарта, Паскала, Спинозе, Лајбница и других Мислилаца Седамнаестог века, али тада општи ниво знања није допуштао да се иде даље од наслућивања да постоји неки математички програм, којег ми данас називамо софтвер. Уверени смо да човек Трећег миленијума има довољно нових сазнања, а и потребу да још више и још даље развија идеје Великих мислилаца из епохе Рационализма. Он би, свакако био у стању да прокрчи интелектуално легитимни пут од научно фундиране слике света - до Бога за Трећи миленијум. Покренути том надом иду наша размишљања како следи: