Bog za treći milenijum/Deus ex machina
| Sadržaj |
| Uvod |
| Deus ex machina |
| Kosmos i bog |
| Nastanak života na Zemlji |
| Evolucija živih bića na Zemlji |
| Progres |
| Regres |
| Bog iz kompjutera |
| Veštački život |
| Epilog |
Deus ex macina
[uredi]Homo religosus je nerazlučivi deo naše civilizacije, još od njenog praskozorja. Od kada je naš predak postao ljudsko biće i počeo da razmišlja, verovao je u nešto nadnaravno. Verovao je ponajpre u toteme, tabue i idolopoklonstvo, da bi zatim na to mesto postavio bogove, pa napose samo jednog boga, i postao monoteista. Kada je čovek postao bogobojažljiv to ne znamo, ali znamo kada je otpočelo doba monoteističkih religija. U tih nekoliko potonjih milenijuma nastale su sve danačnje glavne religije. Svaka od njih ima svoje kanone, svoj raj, svoj pakao i sl. Svaka od tih monoteističkih religija je artikulisala svoja pravila i oformila svoje škole učenja. Proučavanje bilo koje od njih, ozbiljan je posao.
Priroda čovekove religioznosti je složena. Tumače je mnoge nauke Tako se stvaraju posebne ljudske skupine koje na isti način obožavaju jednog određenog boga. Kada skupina ima ista verovanja, onda ona pripada jednoj od religija, npr. hrišćanstvu. Kolektivna praksa i rituali čine tu skupinu sociološki odredivom, a kroz vreme one tvore posebnu civilizaciju, npr. Hrišćansku civilizaciju Mi savremenici, sastavni smo deo jedne od tih civilizacija, bilo da smo verenici ili nismo, Dovoljno je samo to da nas je iznedrila jedna od tih kulturnih grupa, pa da naša veza sa tom kulturom, tom religijom u značajnoj meri određuje naš život.
Kažu da je bog stvorio čoveka, ali je čovek sam slikao svoju predstavu o bogu. U početku, čovek je obožavao prirodu. Bila mu je važnija životinja koja ga hrani od apstraktnog pojma o svevišnjem. Zato su prva božanstva Sveta krava u Indiji ili sveti bik Apis u Egiptu. Dalji razvojni put religioznosti su kentauri, koji, kasnije, kod Grka postaju čovekoliki. Jehova se u čovekolikom obliku prikazuje Mojsiju na Sinajskoj gori i predaje mu Deset zapovesti. Potom Bog šalje na zemaljsku grudu svoga sina Isusa Hrista, koji dakako liči na svoga oca.
Kada su utemeljene sve današnje religije, prestava o bogu se uobličila: čovekoliki bog sa nadljudskim sposobnostima i moćima. Supermen je čovekov ideal i on ga je uzdigao na nebo. Dok su politeistički bogovi bili bliži običnom čoveku, sa svim manama i vrlinama, i obitavali na Zemlji, npr. na Olimpu, monoteistički bog bio je veći i moćniji, te ga uzdigosmo “nebu pod oblake”. Sasvim normalno, Zemlja je bila ploča koja pluta u moru, koju je čovek obrađivao u “znoju lica svojega”. Gore je bilo lepo plavo nebo, blaženstvo puno lepih raznovrsnih oblaka, toploga sunca i hladovine u oblacima. To je san za svakog umornog zemaljskog pregaoca: čovekoliki bog na lepom i plavom nebu.
Možemo zamisliti kakav je užas spopao čoveka kad je otkrio da je Zemlja lopta, omotana tankim slojem atmosfere, tanjim no što je kora na jabuci iste veličine. Sa druge strane te tanke atmosfere širila se tamna i hladna bezdan Kosmosa. To nije moglo biti poželjno mesto za lepog, pametnog i svemogućeg boga.
Renesansa nam je tako dala jedno shvatanje beskonačnosti koja nije beskonačnost transcendetalnog, neizrecivog i neodredivog boga. Boga više nismo mogli da spustimo na Zemlju, nego smo morali da ga oblačimo u specijalno svemirsko ruho. Tako je bog postao nešto veće: kosmička ideja koja upravlja svetom.
U Starom veku nije bilo nesklada između Svetovnog i Svetog. Živelo se sporo, a napredak u kvalitetu življenja i u saznanjima nije se primećivao ni kroz nekoliko generacija. Inertnost napretka determinisala je našu svest o mukotrpnosti ovozemaljskog života. Bog je bio tu da osigura uživanja tek na onome svetu. Bog je bio sveznajući i svemogući. Kako to da njegov Sin ne imade veća saznanja od savremenika. Mada je Isus činio čuda, on ne učini pomak u znanjima svojih sledbenika, ni za jedan pedalj. Za napredak koji je u međuvremenu usledio, čovek je morao da se pobrine sam. U protekla dva milenijuma usledio je veliki progres. Stepen današnjih saznanja tera nas da se zapitamo da li Bog jeste čovekilik i da li je on tvorac čoveka? Nekad dete božje, čovek otkri da je samo bivši majmun ili proizvod evolucije.
Istorija čovečanstva je neprekidno traganje za prikladnom formom koja bi mogla obezbediti saživot Svetovnog i Svetog. I dalje ostaje zapitanost kako usaglasiti svest o Bogu i napredak civilizacije i uklopiti sve to u, kako rekosmo, skladno sapostojanje.
Ako je čovek Starog veka za obitavali[te Boga izabrao najlepše predele, za koje je znao, i tron mu je stavio na olimpijske visine, te zatim na lepo plavo nebo, gde će čovek Trećeg milenijuma pronaći “Olimp” za modernog Boga?
Čovek Trećeg milenijuma, svakako će jednog dana da se upita: “gde stoluje Bog?”. Odgovor na to pitanje on će tada dati u skladu sa novim saznanjima. I da se naslutiti da će predstava o Bogu biti temeljno redizajnirana.
Čovek Starog veka imao je Boga-gospodara a mi smo bili određeni da budemo sluge božje. U to vreme svako ko je imao neki rang, neminovno je morao biti okružen slugama. Sluge su uvek molile gospodara da im podari ono što ištu. Danas više nema niti gospodara niti slugu: gde je onda u ovom svetu Gospod Bog?
Mnogi veliki filozofi posmatrajući neverovatno složen poredak Sveta, zaista su osećali da ne mogu odoleti ideji o Velikom Matematičaru i o tome da je struktura sveta morala nastati u umu. Rajske visine gde bi danas mogao da stoluje Bog, možda bi se mogle zvati Kompjuter. Mi danas možemo da zamislimo boga i na ovaj način: Bog je u naravi jedan superinteligentni softver. Taj softver stvorili su razum i nauka superiornija od nas.
Teza da je Bog “jedna računska mašina” nije nova; prve takve ideje nalazimo kod Dekarta, Paskala, Spinoze, Lajbnica i drugih Mislilaca Sedamnaestog veka, ali tada opšti nivo znanja nije dopuštao da se ide dalje od naslućivanja da postoji neki matematički program, kojeg mi danas nazivamo softver. Uvereni smo da čovek Trećeg milenijuma ima dovoljno novih saznanja, a i potrebu da još više i još dalje razvija ideje Velikih mislilaca iz epohe Racionalizma. On bi, svakako bio u stanju da prokrči intelektualno legitimni put od naučno fundirane slike sveta - do Boga za Treći milenijum. Pokrenuti tom nadom idu naša razmišljanja kako sledi: