Бог за трећи миленијум/Настанак живота на Земљи

Извор: Викикњиге
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Бог за трећи миленијум
Садржај
Увод
Deus ex machina
Космос и бог
Настанак живота на Земљи
Еволуција живих бића на Земљи
Прогрес
Регрес
Бог из компјутера
Вештачки живот
Епилог

Настанак живота на Земљи[уреди]

О настанку живота на Земљи постоје две међусобно супростављене теорије: еволуционистичка и креационистичка. По једној живот је настао, спонтано – деловањем природних закона; по другој живот је на Земљи удахнуо Бог.

Да би се зачео метаживот на Земљи било је потребно да настане први живи организам: Протозоа. Ми не знамо каква је била прва протозоа али је велика вероватноћа да је она била слична и данас постојћим једноћелиским организмима фито орјентације, као што је нпр. бичар. Да би се догодио Бичар, потребан је спој великог броја ДНК молекула у једну целину: геном бичара. Еволуционисти тврде да је то могло спонтано да се поређа једно с другим и да тако настане живот. Међутим, да би се милијарде атома повезале у сложену органску материју као што је то молекул ДНК, а ови молекули у живу протозоу, по прецизно утврђеном распореду, тј. по закону комбинаторике, потребно је много више времена но што је живот на нашој планети стар. То прецизно ређање молекула у геномску спиралу слично је ређању цигала по одређеном редоследу да би се саградила палача. Да је то једноставно, данас већ развијени генетички инжењеринг би успео да ни од чега створи живот. Била би то велика победа ума. Али није само ређање молекула у спиралном низу генома довољно да настане живот. Живо биће (па и Протозоа) креће у живот кад му се удахну три основна својства живота: репродуктивност, осећајност и индивидуалност, а то су нематеријални квалитети живота.

Креационисти мисле да је, како то и Библија каже, живот на Земљи удахнуо Бог.

Ми људи Трећег миленијума можемо ствари да посматрамо и на овај начин: Цивилизација која је живела у претходном, или претходним, васељенама, била је високоразвијена и свесна свог неумитног краја. Да се претпоставити да је имала жељу да на неки начин преживи колапс космоса и да живот посеје даље, чим се на некој планети новог космоса буду појавили оптимални услови за живот. У бескрају новог космоса, једна од тих тачака (или можда једина) је планета Земља. Стара цивилизација је, за ту прилику, сачинила високоинтелигентни софтвер и “нарезала” га у субатомску матрицу. Софтвер је затим ископиран у небројено мноштво примерака. Великим праском, софтвер је расејан по целом Новом Космосу.

Када се Земља довољно охладила и када су на њој сазрели потребни услови Софтвер је, уграђујући себе у атоме и, затим, у сложене молекуле ДНК створио први геном Протозое. Стара цивилизација на Земљи начинила је одлучујући корак.

Гореназначену хипотезу поткрепљујемо размишљањима човека који је први продро у субмикроскопску структуру живота на Земљи, Реч је о Френсису Крику, добитнику Нобелове награде за медецину 1962. год. Када је открио и почео да продире у тајне двоструке спирале ДНК констатовао је: “Готово сви аспекти живота направљени су на молекуларном нивоу, и без разумевања молекула можемо имати веома површно схватање живота.”

Када је Френсис Крик свету обзнанио постојање двоструке спирале у молекулу ДНК, које преносе наследне информације сваком живом створу, тако импозантну архитектуру никако није могао да схвати као скуп случајности те у својој књизи “Живот: порекло и природа” изражава претпоставку да је семе живота на Земљи можда дошло с неке друге планете, од неке више цивилизације.