Бог за трећи миленијум/Еволуција живих бића на Земљи

Извор: Викикњиге
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Бог за трећи миленијум
Садржај
Увод
Deus ex machina
Космос и бог
Настанак живота на Земљи
Еволуција живих бића на Земљи
Прогрес
Регрес
Бог из компјутера
Вештачки живот
Епилог

Еволуција живих бића на Земљи[уреди]

У предходном одељку рекли смо да сматрамо да је почетни импулс живота створила интелигенција предходног космоса, међутим, сматрамо да је еволуција била нужни предуслов да би се на Земљи створио климат потребан за настанак разумног живог бића. Еволуција, притом може да значи настанак врста постепеним развојем живих бића спонтано или дириговано. Да се еволуција одвијала спонтано, постоји сумња да не би још увек стигли ту где сада јесмо, или би циљ за дужи период или занавек био промашен. С друге стране, да је еволуција искључиво дириговани процес, верујемо да Творац многе креатуре еволуције не би био рад да потпише. Стога закључујемо да је еклектички приступ феномену најпријемчивији. Зашто?

Наравно да ми данас нисмо у стању да реконструишемо све интервенције које је Творац предузимао током тако дугог временског периода. Међутим, нешто је и данас очигледно.

Током бујања живота настале су животне форме које су биле у стању да историјски тренутак оптималних услова максимално искористе: развију се до неслућених размера, и сваки даљни прогрес угрозе. Мислимо на диносаурусе. Од својих првих трагова присуства па надаље, развили су се и у квантитету и у бројности у толикој мери да су заузели цео еколошки простор.. Тако су се раширили дуж земљиног шара да су угрозили опстанак многим живим бићима, а поготово у то време настајућим примитивним сисарима. Пред најездом диносауруса они су се повлачили ка рубним подручјима и претило им је уништење. Осим тога, еволуција диносауруса кренула је ретроградно: највећи диносауруси имали су најмању лобању. У дивовске висине њихових глава крв је тешко стизала и мозак се смањивао. Њиховим бивстовањем еволуција је кренула странпутицом и Бог је нашао начина како да такав ток прекине. Резултат је нагло изумирање диносауруса и брзи развој сисара све до примата. Сисари постају доминантни и по броју и по врстама, примата има преко три стотине. Међутим, само код једног примата (аустралопитекус) пут ће ићи ка развоју нове врсте: Homo erectus Могуће је у томе видети божју промисао.

Homo erectus јесте био човеколико биће, али још увек није био човек у данашњем смислу јер није поседовао разум, или како се то другојачије може назвати моћ говора. Код њега не само да није био развијен говорни апарат, већ нешто много битније, у његовом генетском коду није била уграђена (што би рекао Чомски) универзална граматика. То што Чомски назива универзалном граматиком ми би назвали: моћ размишљања или креативна моћ. Када је добило моћ говора, од тог тренутка човеколико биће постаје Homo sapiens. Та драматична промена рађа се нагло. Уградњом “микрочипа” за говор или свест човек постаје разумно биће. Ту се ми приближавамо Библији: “И бог створи човека налик на себе сама”.

Када је Бог створио модерног човека, којег ми с правом, називамо Homo sapiens, требало је и да створи место за његово успешно преживљавање. Божја промисао је за кратко време са земаљског шара уклонила робуснијег човековог предходника познатог нам под именом Неандерталац, и од времена, које се збило пре стотинак хиљада година од данашњице, људска врста је кренула на свој победоносни пут. Од првог човека, који је у мајушним скупинама живео негде у Африци, та врста данас броји преко шест милијарди јединки распрострањених на целом земаљском шару.

Са наше тачке гледишта, еволуција је настанком хомо сапиенса завршена. Даљња еволуција људске врсте је социолошка а не биолошка категорија. У даљем развоју човек је требо да стекне знања и да изгради друштвене институције. За таква сазнања, човеку треба еволуција друштвене свести и постепено подизање нивоа општих и научних сазнања, онако како се то, заправо и догодило у историји настанка људске цивилизације.