Бог за трећи миленијум/Космос и бог

Извор: Викикњиге
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Бог за трећи миленијум
Садржај
Увод
Deus ex machina
Космос и бог
Настанак живота на Земљи
Еволуција живих бића на Земљи
Прогрес
Регрес
Бог из компјутера
Вештачки живот
Епилог

Космос и бог[уреди]

По човековим мерилима времена, космос је скоро вечан. Међутим, ми данас знамо да космос има почетак и да ће вероватно имати и свој крај. Космос је настао пре више милијарди година у тзв. Великом праску. У њему постоје многе скупине галаксија и у свакој галаксији небројено много звезда и других космичких тела. Поред звезда које зраче светлост, постоје и звезде које више не зраче. Нормална физичка појава је да се звезда која је током времена завршила термонуклеарни процес, тј. емисију, угаси. Звезда постаје црвени џин, те бели патуљак и најзад наступа колапс тако што се материја суспензује чак испод атомског нивоа. То је процес који се већма одвија и тако настају црне рупе, чије смо присуство у свемиру открили тек недавно. Само је питање времена када ће свака од постојећих емисионих звезда да пређе у стадијум црне рупе.Гашењем и последње звезде у галаксији, цела ће галаксија постати црна рупа. Колапсом последње галаксије престаће да постоји свемир. Космос се од свог настанка па до сада шири равномерно и удаљеност између било које две галаксије константно се повећава. Међутим, може се очекивати да ће гравитационо привлачење између различитих галаксија успоравати брзину ширења. Ако је густина свемира већа од критичне вредности , гравитационо привлачење коначно ће зауставити ширење и нагнати свемир да почне да се сажима. Космос ће у том случају колабирати до Великог Сажимања. Оно ће прилично наликовати на велики прасак, којим је космос настао.

Космос, највероватније, има своје време трајања. Космос има свој почетак трајања и крај трајања и нови почетак и нови крај и тако све до ad infinitum Ако би смо гледали хронолошки, ми сада живимо у једном интервалу пулсирајућег космоса.

Могућности да неко живо биће настави да траје из једног у други космос су никакве (или бар до сада, ни једно живо биће из ранијег космоса ту “квадратуру круга” није решило). Али за нас Земљане још има наде.

Наиме, човек по Земљи хода тек који милион година. Процес очовечења човека текао је споро, али се све више убрзавао. Од када смо закорачили у Нови век наше цивилизације, то убрзање нарочито добија у интензитету. Пре педесетак година направљен је први електронски рачунар. Тај “електронски мозак” у поређењу са човековим, још увек је скромног интелекта, али зато је његова (р)еволуција свакако далеко бржа. Пре неколико деценија рођен је компјутер а већ имамо интелигентне софтвере. Ако је све то постигнуто за неколико деценија, шта ће бити после стотинак година (при крају живота наше тек рођене деце), шта ће бити после хиљаду година... а шта ће бити док нас ово наше сунце греје? Што се тиче нашег софтвера, данас га пакујемо на мале дискете и друге медије. Ради се на томе да га сутра пакујемо у молекулима (биолошки микрочип) а једног дана ћемо га можда спаковати у субатомском запису, које би онд био у стању да преживе и колапс Сунца... Па да ли је изчезнуће за нас Земљане неумитно? Можда и није...