Bog za treći milenijum/Evolucija živih bića na Zemlji
| Sadržaj |
| Uvod |
| Deus ex machina |
| Kosmos i bog |
| Nastanak života na Zemlji |
| Evolucija živih bića na Zemlji |
| Progres |
| Regres |
| Bog iz kompjutera |
| Veštački život |
| Epilog |
Evolucija živih bića na Zemlji[uredi]
U predhodnom odeljku rekli smo da smatramo da je početni impuls života stvorila inteligencija predhodnog kosmosa, međutim, smatramo da je evolucija bila nužni preduslov da bi se na Zemlji stvorio klimat potreban za nastanak razumnog živog bića. Evolucija, pritom može da znači nastanak vrsta postepenim razvojem živih bića spontano ili dirigovano. Da se evolucija odvijala spontano, postoji sumnja da ne bi još uvek stigli tu gde sada jesmo, ili bi cilj za duži period ili zanavek bio promašen. S druge strane, da je evolucija isključivo dirigovani proces, verujemo da Tvorac mnoge kreature evolucije ne bi bio rad da potpiše. Stoga zaključujemo da je eklektički pristup fenomenu najprijemčiviji. Zašto?
Naravno da mi danas nismo u stanju da rekonstruišemo sve intervencije koje je Tvorac preduzimao tokom tako dugog vremenskog perioda. Međutim, nešto je i danas očigledno.
Tokom bujanja života nastale su životne forme koje su bile u stanju da istorijski trenutak optimalnih uslova maksimalno iskoriste: razviju se do neslućenih razmera, i svaki daljni progres ugroze. Mislimo na dinosauruse. Od svojih prvih tragova prisustva pa nadalje, razvili su se i u kvantitetu i u brojnosti u tolikoj meri da su zauzeli ceo ekološki prostor.. Tako su se raširili duž zemljinog šara da su ugrozili opstanak mnogim živim bićima, a pogotovo u to vreme nastajućim primitivnim sisarima. Pred najezdom dinosaurusa oni su se povlačili ka rubnim područjima i pretilo im je uništenje. Osim toga, evolucija dinosaurusa krenula je retrogradno: najveći dinosaurusi imali su najmanju lobanju. U divovske visine njihovih glava krv je teško stizala i mozak se smanjivao. Njihovim bivstovanjem evolucija je krenula stranputicom i Bog je našao načina kako da takav tok prekine. Rezultat je naglo izumiranje dinosaurusa i brzi razvoj sisara sve do primata. Sisari postaju dominantni i po broju i po vrstama, primata ima preko tri stotine. Međutim, samo kod jednog primata (australopitekus) put će ići ka razvoju nove vrste: Homo erectus Moguće je u tome videti božju promisao.
Homo erectus jeste bio čovekoliko biće, ali još uvek nije bio čovek u današnjem smislu jer nije posedovao razum, ili kako se to drugojačije može nazvati moć govora. Kod njega ne samo da nije bio razvijen govorni aparat, već nešto mnogo bitnije, u njegovom genetskom kodu nije bila ugrađena (što bi rekao Čomski) univerzalna gramatika. To što Čomski naziva univerzalnom gramatikom mi bi nazvali: moć razmišljanja ili kreativna moć. Kada je dobilo moć govora, od tog trenutka čovekoliko biće postaje Homo sapiens. Ta dramatična promena rađa se naglo. Ugradnjom “mikročipa” za govor ili svest čovek postaje razumno biće. Tu se mi približavamo Bibliji: “I bog stvori čoveka nalik na sebe sama”.
Kada je Bog stvorio modernog čoveka, kojeg mi s pravom, nazivamo Homo sapiens, trebalo je i da stvori mesto za njegovo uspešno preživljavanje. Božja promisao je za kratko vreme sa zemaljskog šara uklonila robusnijeg čovekovog predhodnika poznatog nam pod imenom Neandertalac, i od vremena, koje se zbilo pre stotinak hiljada godina od današnjice, ljudska vrsta je krenula na svoj pobedonosni put. Od prvog čoveka, koji je u majušnim skupinama živeo negde u Africi, ta vrsta danas broji preko šest milijardi jedinki rasprostranjenih na celom zemaljskom šaru.
Sa naše tačke gledišta, evolucija je nastankom homo sapiensa završena. Daljnja evolucija ljudske vrste je sociološka a ne biološka kategorija. U daljem razvoju čovek je trebo da stekne znanja i da izgradi društvene institucije. Za takva saznanja, čoveku treba evolucija društvene svesti i postepeno podizanje nivoa opštih i naučnih saznanja, onako kako se to, zapravo i dogodilo u istoriji nastanka ljudske civilizacije.