Политички проблем

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Животи и мишљења великих философа | Платон

<< Етички проблем | Политички проблем | Психолошки проблем >>


Праведност би била проста ствар, каже Платон, кад би људи били прости; онда би нам био довољан анархистички комунизам. Један тренутак даје он слободан лет снази своје фантазије:

»Зато ћемо најпре да видимо како би с таквим уређењем људи живели... Зар не би и они сејали жито и садили винограде, правили одећу и обућу, и градили куће? Зар не би лети ишли неодевени и боси, а зими довољно одевени и обувени? А храниће се на тај начин што ће од јечма правити крупу и од пшенице брашно, и брашно месити и пећи одличне погаче и хлебове, и служити их на котарици или на чистим листовима, и са својом децом седати за софру на простирачу од тисе и мирте, па уз то, овенчани венцима, пити вино, певајући песме у славу богова, и уживати радости љубави, али не рађати деце више но што им имовина допушта, бојећи се сиромаштва и рата... Зацело имаће и зачина, соли и маслина, и у њиховој кухињи биће сира, и лука, и купуса, и друга варива. А за ђаконије даћемо им смокава, и грашка, и пасуља, и мркиња, и кестења, да га на ватри пеку, и уз то даћемо им да пију вина у малој мери. И може се очекивати да ће крај таквога начина живота свој живот провести у миру и пуном здрављу, па достићи дубоку старост, и сличан живот осигурати и свом потомству« (372).

Обратите пажњу на то како Платон летимице указује на овом месту на контролу множења становништва (а та би се можда имала вршити убијањем деце), на вегетаризам, и на »враћање природи«, на чисту једноставност, коју оцртава јеврејска легенда у башти Едену. Све то потсећа нас на Диогена »киничара«, који је, као што му већ и име показује, био мишљења да се имамо »вратити природи и жнвети заједно са животињама, јер су оне тако благе и пуне мере«. И одмах смо готово приправни да Платона уврстимо у исти ред са мислиоцима какви су били Сен-Симон и Фурије и Виљем Морис и Толстој. Али, он је нешто скептичнији него ли ови људи доброга веровања; он мирно поставља питање: откуда то долази да тако чист рај, као што је описан, никада није био остварен? — Откуда долази то да се таква земља Утопија нигде на карти не налази забележена?

Он одговара: Зато што је свет лаком и што расипа. Људи нису задовољни једноставним животом: они имају помаму за стицањем, частохлепни су, суревњиви, и завидни; кад им постане досадно оно што имају, они жуде за оним што немају, и ретко се дешава да похлепно не жуде за оним што другима припада. Као последица излази то да једна група отима област другој групи, и јавља се надметање група око земаљских блага, и напослетку рат. Развијају се трговина и банкарски послови, и то води до новог цепања класа. »Сваки обични град састоји се у ствари од два града: из града богатих и града сиромашних, и они ратују један против другога; у сваком од та два града има опет мањих — и отуда би се човек веома преварио кад би хтео да их испитује као поједине градове-државе« (423). Настаје трговачко грађанство, чији чланови својим богатством и својим големим новчаним издацима теже да освоје за се друштвени положај — »они издају велике суме новаца за своје жене« (548). Ове промене у подели имовине доносе са собом политичке промене; како имовина трговаца превазилази имовину поседника, аристократија узмиче пред плутократском олигархијом — и у држави владају богати трговци и банкари. Државну управу, која се састоји у измиривању социјалних снага и у прилагођавању мера општем развитку, замењује тада политика, а она није ништа друго до ратна вештина партија и јагма за положајима.

Сваки облик владавине руши сам себе кад преврши меру у чувању основног принципа. Аристократија пропада кад сузи круг властодржаца, а олигархија кад се преда неопрезној похлепи да се одмах обогати. Обадве изазивају револуцију. Кад револуција престане, може се човеку чинити да је она дошла из ситних узрока и незнатних ћудљивости; али, мада њу могу изазвати неважни поводи, опет је она изненадна последица тешких и постепено нагомиланих рђавих стања. Кад тело ослаби зато што су занемариване ситне повреде, онда већ и једноставна рана може довести до тешке болести (556). »Онда долази демократија. Сиротиња савладава своје противнике, неколицину осуђује на смрт, друге осуђује на изгнанство, и народу даје једнако учешће у грађанском праву и у државној управи...« (557).

Али, демократија руши себе тиме што претерује — у демократији. Њезин основни принцип јесте једнако право свих да врше службе и да узимају учешћа у доношењу државних решења. На први поглед, то је одлично стање, али оно постаје катастрофално тиме што народ нема довољног образовања да изабере најбоље вође и најмудрији правац (588). »Што се тиче народа, он ништа не види, него само понавља оно што му вођи кажу« (Протагора, 317). Да једна идеја успе или да пропадне, довољно је да се она похвали или смешном учини у каквом комаду из народног живота (овај ударац уперен је против Аристофана, чије комедије нападају сваку нову идеју). За државни брод владавина гомиле јесте бурно море, где сваки талас говора наваљује на њега воду и спречава пловидбу. Крај такве демократије јесте тиранија или аутократија; гомила толико воли ласкање, и »толико је жедна меда« да напослетку најлукавији и најнесавеснији ласкавац, који себе зове »заштитником народа«, узима највишу власт у своје руке (565). (Сетите се историје Рима!

Што више Платон о томе размишља, све се више чуди оној лудости која избор државних чиновника оставља вољи и лаковерности гомиле — да уопште не говори о томе да се тај избор препушта оним мрачним и на новац халапљивим војводама који иза демократске позорнице кују олигархиске интриге. Платон се жали на то што смо ми у простијим приликама, на пример кад наручујемо чизме, вазда уверени да нас може задовољити само стручњак, а у политици, без даљега размишљања, узимамо да свако ко уме да лови гласове уме и да управља градом или државом. Кад смо болесни, поручујемо школованог лекара, чија нам титула јамчи за његову нарочиту спрему и разумевање ствари, а не тражимо онога који је веома леп и речит. Према томе, ако је цела држава болесна, зашто да не тражимо службу и вођство најмудријих и најбољих. Наћи методу која би од јавних положаја отклањала неспособне и лупеже, а спремала и бирала најбоље — то је задатак политичке философије или философије државе.


<< Етички проблем | Политички проблем | Психолошки проблем >>