Politički problem
Životi i mišljenja velikih filosofa | Platon
<< Etički problem | Politički problem | Psihološki problem >>
Pravednost bi bila prosta stvar, kaže Platon, kad bi ljudi bili prosti; onda bi nam bio dovoljan anarhistički komunizam. Jedan trenutak daje on slobodan let snazi svoje fantazije:
»Zato ćemo najpre da vidimo kako bi s takvim uređenjem ljudi živeli... Zar ne bi i oni sejali žito i sadili vinograde, pravili odeću i obuću, i gradili kuće? Zar ne bi leti išli neodeveni i bosi, a zimi dovoljno odeveni i obuveni? A hraniće se na taj način što će od ječma praviti krupu i od pšenice brašno, i brašno mesiti i peći odlične pogače i hlebove, i služiti ih na kotarici ili na čistim listovima, i sa svojom decom sedati za sofru na prostiraču od tise i mirte, pa uz to, ovenčani vencima, piti vino, pevajući pesme u slavu bogova, i uživati radosti ljubavi, ali ne rađati dece više no što im imovina dopušta, bojeći se siromaštva i rata... Zacelo imaće i začina, soli i maslina, i u njihovoj kuhinji biće sira, i luka, i kupusa, i druga variva. A za đakonije daćemo im smokava, i graška, i pasulja, i mrkinja, i kestenja, da ga na vatri peku, i uz to daćemo im da piju vina u maloj meri. I može se očekivati da će kraj takvoga načina života svoj život provesti u miru i punom zdravlju, pa dostići duboku starost, i sličan život osigurati i svom potomstvu« (372).
Obratite pažnju na to kako Platon letimice ukazuje na ovom mestu na kontrolu množenja stanovništva (a ta bi se možda imala vršiti ubijanjem dece), na vegetarizam, i na »vraćanje prirodi«, na čistu jednostavnost, koju ocrtava jevrejska legenda u bašti Edenu. Sve to potseća nas na Diogena »kiničara«, koji je, kao što mu već i ime pokazuje, bio mišljenja da se imamo »vratiti prirodi i žnveti zajedno sa životinjama, jer su one tako blage i pune mere«. I odmah smo gotovo pripravni da Platona uvrstimo u isti red sa misliocima kakvi su bili Sen-Simon i Furije i Viljem Moris i Tolstoj. Ali, on je nešto skeptičniji nego li ovi ljudi dobroga verovanja; on mirno postavlja pitanje: otkuda to dolazi da tako čist raj, kao što je opisan, nikada nije bio ostvaren? — Otkuda dolazi to da se takva zemlja Utopija nigde na karti ne nalazi zabeležena?
On odgovara: Zato što je svet lakom i što rasipa. Ljudi nisu zadovoljni jednostavnim životom: oni imaju pomamu za sticanjem, častohlepni su, surevnjivi, i zavidni; kad im postane dosadno ono što imaju, oni žude za onim što nemaju, i retko se dešava da pohlepno ne žude za onim što drugima pripada. Kao posledica izlazi to da jedna grupa otima oblast drugoj grupi, i javlja se nadmetanje grupa oko zemaljskih blaga, i naposletku rat. Razvijaju se trgovina i bankarski poslovi, i to vodi do novog cepanja klasa. »Svaki obični grad sastoji se u stvari od dva grada: iz grada bogatih i grada siromašnih, i oni ratuju jedan protiv drugoga; u svakom od ta dva grada ima opet manjih — i otuda bi se čovek veoma prevario kad bi hteo da ih ispituje kao pojedine gradove-države« (423). Nastaje trgovačko građanstvo, čiji članovi svojim bogatstvom i svojim golemim novčanim izdacima teže da osvoje za se društveni položaj — »oni izdaju velike sume novaca za svoje žene« (548). Ove promene u podeli imovine donose sa sobom političke promene; kako imovina trgovaca prevazilazi imovinu posednika, aristokratija uzmiče pred plutokratskom oligarhijom — i u državi vladaju bogati trgovci i bankari. Državnu upravu, koja se sastoji u izmirivanju socijalnih snaga i u prilagođavanju mera opštem razvitku, zamenjuje tada politika, a ona nije ništa drugo do ratna veština partija i jagma za položajima.
Svaki oblik vladavine ruši sam sebe kad prevrši meru u čuvanju osnovnog principa. Aristokratija propada kad suzi krug vlastodržaca, a oligarhija kad se preda neopreznoj pohlepi da se odmah obogati. Obadve izazivaju revoluciju. Kad revolucija prestane, može se čoveku činiti da je ona došla iz sitnih uzroka i neznatnih ćudljivosti; ali, mada nju mogu izazvati nevažni povodi, opet je ona iznenadna posledica teških i postepeno nagomilanih rđavih stanja. Kad telo oslabi zato što su zanemarivane sitne povrede, onda već i jednostavna rana može dovesti do teške bolesti (556). »Onda dolazi demokratija. Sirotinja savladava svoje protivnike, nekolicinu osuđuje na smrt, druge osuđuje na izgnanstvo, i narodu daje jednako učešće u građanskom pravu i u državnoj upravi...« (557).
Ali, demokratija ruši sebe time što preteruje — u demokratiji. Njezin osnovni princip jeste jednako pravo svih da vrše službe i da uzimaju učešća u donošenju državnih rešenja. Na prvi pogled, to je odlično stanje, ali ono postaje katastrofalno time što narod nema dovoljnog obrazovanja da izabere najbolje vođe i najmudriji pravac (588). »Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođi kažu« (Protagora, 317). Da jedna ideja uspe ili da propadne, dovoljno je da se ona pohvali ili smešnom učini u kakvom komadu iz narodnog života (ovaj udarac uperen je protiv Aristofana, čije komedije napadaju svaku novu ideju). Za državni brod vladavina gomile jeste burno more, gde svaki talas govora navaljuje na njega vodu i sprečava plovidbu. Kraj takve demokratije jeste tiranija ili autokratija; gomila toliko voli laskanje, i »toliko je žedna meda« da naposletku najlukaviji i najnesavesniji laskavac, koji sebe zove »zaštitnikom naroda«, uzima najvišu vlast u svoje ruke (565). (Setite se istorije Rima!
Što više Platon o tome razmišlja, sve se više čudi onoj ludosti koja izbor državnih činovnika ostavlja volji i lakovernosti gomile — da uopšte ne govori o tome da se taj izbor prepušta onim mračnim i na novac halapljivim vojvodama koji iza demokratske pozornice kuju oligarhiske intrige. Platon se žali na to što smo mi u prostijim prilikama, na primer kad naručujemo čizme, vazda uvereni da nas može zadovoljiti samo stručnjak, a u politici, bez daljega razmišljanja, uzimamo da svako ko ume da lovi glasove ume i da upravlja gradom ili državom. Kad smo bolesni, poručujemo školovanog lekara, čija nam titula jamči za njegovu naročitu spremu i razumevanje stvari, a ne tražimo onoga koji je veoma lep i rečit. Prema tome, ako je cela država bolesna, zašto da ne tražimo službu i vođstvo najmudrijih i najboljih. Naći metodu koja bi od javnih položaja otklanjala nesposobne i lupeže, a spremala i birala najbolje — to je zadatak političke filosofije ili filosofije države.
<< Etički problem | Politički problem | Psihološki problem >>