Етички проблем
Животи и мишљења великих философа | Платон
<< Платонов развитак | Етички проблем | Политички проблем >>
У кући Кефала, богатог аристократа, води се разговор. Групи припадају Глаукон и Адимант, браћа Платонова, и Трасимах, груб и лако узбудљив софист. Сократ, који је у дијалогу претстављао глас Платонов, пита Кефала:
»Шта сматраш ти за највећи благослов што си га могао пожети од свога богатства?«
Кефал одговара: богатство је за њега благослов зато што му оно даје могућности да буде дарежљив и частан и праведан. Сократ, својим лукавим начином, пита га шта он нарочито разумева под праведношћу; и на тај начин изазива философски мегдан. Јер ништа није тако тешко као дефинисање, нити ишта тако озбиљно као испитивање духовне јасности и умешности и вежбање у томе. Сократу је лако обарати једну за другом дефиниције које му се дају, док најзад Трасимах, који није тако стрпљив као други, не гракне на њега:
»Већ одавно си упао, Сократе, у празно брбљање! И какве то лудорије причате? Ако желиш да знаш шта је праведност, онда по мом схватању мораш одговарати, а не питати, и не поносити се стога што друге побијаш... Јер одиста знаш да је лакше питати него ли одговарати« (336).
Сократ се није уплашио, него је и даље више питао него што је одговарао, и после кратког расправљања принудио је непажљивога Трасимаха да је дао ову дефиницију:
»Па, чуј, (рече раздражени софист) ја тврдим да је моћ право, и да праведност није ништа друго до корист јачих... и да разне врсте владавине стварају законе за своју сопствену корист, и то демократске стварају демократске, аристократске стварају аристократске, а аутократске стварају аутократске. Ове законе, које су оне стварале да служе њиховој сопственој користи, дају оне својим породицама као »праведност« и свакога ко их погази кажњавају као »неправедног« ... То ћеш најлакше упознати ако се држиш најпотпуније неправедности... А то је такозвана тиранија која себи присваја туђе добро лукавошћу и насиљем не у малом... него у исти мах све скупа... А ако неко, осим имања својих суграђана, подвргне под своју власт још и њих саме и учини их робовима, онда тога називају срећним и достојним хвале, и то не само његови суграђани него сви... Јер, онај који куди неправедност, куди је не од страха да неправду не чини, него да је не трпи« (338-44).
То учење нас данас с више или мање права потсећа на Ничеа: »Ја сам се одиста често морао да смејем младићима који се сматрају добрима зато што су им шапе укочене«. Штирнер исказује то исто на краћи начин: »Боља је прегршт моћи него врећа пуна права«. У историји философије ово учење није нико боље формулисао но сам Платон у једном другом дијалогу, у Горгији (483. и даље), где софист Каликле скида образину моралу као проналаску слабијих да би ови обеснажили моћ јачих:
»Они хвале и куде с обзиром на своју властиту корист и кажу да је непоштење срамотно и неправедно, а при томе под непоштењем разумевају жељу за поседом већим него што је онај у суседа; јер како они познају своју мању вредност, они би се већ и једнакошћу сувише задовољили... Ну, кад би се нашао човек са довољно моћи (јавља се »натчовек«!), онда би овај све то стресао, срушио и ослободио од свега тога. Он би ногама згазио све наше прописе, басме, мађије, и законе који греше против природе... Ко би хтео да истински живи, морао би пустити да му пожуде расту у неизмерје, али кад му тако нарасту, морао би имати и храбрости и памети да им служи и да задовољава све своје жеље. А то је, јамчим вам, природна праведност и племенитост. Али, гомила то не може постићи, и зато осуђује људе, јер се стиди своје сопствене неспособности и тежи да је сакрије; зато она и неумереност осуђује... Племенитије природе она прави робовима, и хвали праведност само зато што је плашљива.«
То није никакав морал господара, него морал слугу (oude gar andros all andrapodou tinos); то је морал робова, а не морал господара. Праве врлине човекове јесу храброст (andreia) и памет (phronesis).
Можда се у овом тешком »иморализму« огледа империјалистичка спољна политика и безобзирно држање Атине према слабијим државама. »Ваша држава (каже Перикле у једном говору који је Тукидид измислио) оснива се пре на вашој сопственој моћи него ли на доброј вољи ваших грађана«. А исти историчар извештава нас и како су атински посланици становнике Мелоса силом увукли у савез против Спарте: »Ви исто тако добро знате као и ми да праведност, кад је већ свет тако створен, постоји само између једнако јаких држава; јаче чине оно што могу да чине, а слабије трпе оно што морају«. Ту имамо пред собом основни проблем етике, највећу тешкоћу учења о моралном делању. Шта је праведност? — Треба ли да циљ наше тежње буде честитост или моћ? — Да ли је боље бити добар или моћан?
Како одговара Сократ, т. ј. Платон, на ово изазивачко учеље? Испрва он уошпте ншпта не одговара. Он обраћа пажњу на то да је праведност један однос између јединки, а тај однос зависн од организације друштва, и да се праведност према томе може испитивати као део друштвене структуре, а не као особина личнога држања. Ако можемо да оцртамо праведну државу, онда ћемо, каже, моћи описати и праведну јединку. За ово обилажење Платон се правда доказивањем да се оштрина вида човекова испитује и полаганим примицањем најпре великих н онда тек малих писмених знакова; исто тако, тврди он, ствар стоји и са праведношћу, јер се она може боље испитивати у великим везама него ли на уском земљишту личнога држања. Али, не треба да се дамо овим обманути: мајстор у ствари везује ту два испитивања, и својим упоређењем хоће да то сакрије. Он неће да расправља само о проблемима личне моралности, него и о проблемима социјалног и политичког саздавања. Он носи утопију у рукаву сакривену, и тврдо је решен да је изнесе. И лако нам пада да му опростимо, јер то застрањивање чини језгру и оно што је најдрагоценије у његовој књизи.
<< Платонов развитак | Етички проблем | Политички проблем >>