Klarinet/Jezik
U prošloj lekciji učili smo kako se stvara ton na klarinetu. Tu smo rekli, kada istisnut vazduh iz donjih delova pluća, poput rečnog toka, nesmetano teče ka usniku, njegova jedina "brana" je jezik, koji svojom gornjom stranom (nešto iznad vrha) meko naleže na usnik.
Nastup tona - atak[uredi]
Početak tona, tzv. atak/a (fr. attaque, eng. attack, it. attacco, nem. Einzatz)[1][2], dobijamo malim odvajanjem jezika ("brane") od usnika, kako bi vazdušni tok prošao ("ulio se") u njega. Jezik se koristi kao "vazdušni zatvarač" između vazdušnog toka iz usta svirača i usnika. Istovremeno sa ovim, meko izgovaramo (prosto ubacujemo u usnik) slog TA ili DA (može i tu, to, ti, te - zavisno od zemlje i njene škole). Trščani jezičak će zavibrirati i tako će se stvoriti ton. On mora biti jasan, svetao i prijatan za uho.[3]
kurac[uredi]
- Protok vazduha nikada ne zaustavljamo dijafragmom - već jezikom.
- Pri pokretima jezika, brada ne sme da se pomera ili da čini pokrete slične žvakanju. Ovo isto odnosi se i na donju usnu.
- Pri pokretima jezika, usnik takođe treba da miruje na donjoj usni - nipošto da "šeta".
- Jezik ne treba da dodiruje donju usnu i da čini velike pokrete. On treba da bude uvek blizu vrha usnika i da čini minimalne pokrete. Kada se svira jezikom, grlo ne sme da se pomera kao što to činimo pri gutljajevima za vreme pijenja vode.
Literatura[uredi]
- Bruno Brun: Škola za klarinet 1. sveska, Prosveta, Beograd, 1956.
- Anton Eberst: Klarinet i klarinetisti, Forum, Novi Sad, 1963.
- Anton Eberst: Osnovna škola za klarinet, Savez muzičkih društava i organizacija Hrvatske, Zagreb, 1967.
- Radivoj Lazić: Učim klarinet 1 - 4, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998.