Psihologija i priroda umetnosti
Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotel i grčka nauka]
<< Metafizika i priroda božja | Psihologija i priroda umetnosti | Etika i priroda sreće >>
Psihologiju Aristotelovu kvare slične nejasnosti i kolebanja. Ima kod njega veoma interesantnih mesta: naglašena je moć navike, i navika je prvi put nazvana »drutom prirodom«; i zakoni asocijacije, mada još nerazvijeno, nalaze kod njega određenu formulaciju. Međutim, dva glavna problema filosofiske psihologije — sloboda volje i besmrtnost duše — ostaju magloviti i nejasni. Ponekad on govori kao da je determinist: »Mi ne možemo baš hteti da budemo drukčiji nego što smo.« Ipak, y suprotnosti prema determinizmu, on produžuje da mi sami možemo birati što ćemo postati, i to na taj način što biramo okolinu koja će nas modelirati; otuda bili bismo slobodni utoliko ukoliko svoj sopstveni karakter uobličavamo izborom prijatelja, knjiga, zanimanja i zabavljanja. Odgovor kojim će determinist odmah odgovoriti na to učenje, naime da je naš formativni izbor određen našim karakterom koji već postoji, a ovaj karakter da je određen nasleđem i ranijom okolinom koji ne zavise od našega izbora, Aristotelo još ne poznaje. On stoji na gledištu da naša stalna primena pohvale i ukora pretpostavlja moralnu odgovornost i slobodu volje; njemu ne pada na pamet da bi jedan determinist na osnovu istih premisa mogao doći do suprotnih zaključaka, nalazeći značenje pohvale i ukora y tome što oni mogu da stupe y determinantne činioce potonjih delanja.
Aristotelovo učenje o duši počinje interesantnom definicijom. Duša je nepodeljeni životni princip svakog organizma, zbir njegove snage i procesa y njemu. U biljkama duša nije drugo do snaga koja služi ishrani i rasplođavanju; y životinjama ona je sensitivna i lokomotorna snaga; y čoveku ona je takođe snaga razuma i uma. Duša kao zbir telesnih snaga ne može postojati bez tela; ove snage odnose ce jedna prema drugoj kao vosak prema svom obliku, jer one ce samo y misli mogu rastavljati, ali y stvarnosti one su organska celina. Duša nije umetnuta y telo kao što je Dedal živu lio y statuete koje su pretstavljale Afroditu, da bi iz njih napravio »stojpravo-figure«. Lična i naročita duša može da postoji samo y svom sopstvenom telu. Ipak. duša nije tvarna, kao što je učio Demokrit, i ona ni y smrti ne propada sasvim. Jedan deo duhovne snage ljudske duše jeste pasivan: on je čvrsto vezan za pamćenje, i umire sa telom koje je nosilo to pamćenje. Ali, »aktivni um«, čista snaga mipšljenja, ne zavisi od pamćenja i nije podvrgnut propadanju. Aktivni um je opšta stvar za razliku od individualnog elementa y čoveku; ono što je besmrtno to nije ličnost, sa prolaznim naklonostima i požudama, nego duh y svom najapstraktnijem i najneličnijem obliku. Ukratko, Aristotelo razara dušu, da bi joj obezbedio besmrtnost. Besmrtna duša jeste »čisto mišljenje«, nezamućeno stvarnošću, baš kao što je Aristotelov bog čista aktivnost, nezamućena akcijom. Ko može, neka ce zadovolji ovom teologijom. Ponekad ce čovek pita da li ovo metafizičko uništavanje i istovremeno spasavalje tvrđenja nije bilo lukavo sredstvo Aristotelovo da ce sačuva od otrovnog pića maćedonskih protivnika?
U jednoj manje opasnoj oblasti piše on originalnije i stvarnije, i tako gotovo sam stvara nauku estetike, teoriju lepote i umetnosti. Umetničko stvaranje, kaže Aristotelo, izvire iz nagona za uobličavanjem i iz čežnje za emocionalnim izrazom. Po svojoj suštini, umetnost je podražavanje stvarnosti; ona pred prirodom drži ogledalo. Čovek oseća zadovoljstvo y podražavanju, koje niže životinje očevidno ne poznaju. Ali, težnja umetnosti nije podražavanje spoljne pojave stvari, nego njihovog unutarnjeg smisla, jer ce y ovome, a ne y spoljnim manirima ili y detalju, sastoji njihova realnost. U ozbiljnoj, klasičnoj uzdržanosti Cara Edipa može biti sadržano više ljudske istine nego li y svima realističkim suzama Trojanki.
Najplemenitija umetnost ne obraća ce samo na osećanje nego i na intelekat (kao što, na primer, simfonija ne utiče na nas samo harmonijama i sekvencijama nego i strukturom i razvitkom), i ovo intelektualno uživanje jeste najviši oblik zanosa do kojeg čovek može da ce uzdigne. Otuda bi umetničko delo trebalo da postavlja kao cilj oblik i još više jedinstvo, jer ovo je kičma kompozicije i fokus oblika. Drama, na primer, treba da pokazuje jedinstvo radnje; treba izbegavati digresivne epizode i sporedne radnje koje zbunjuju. A pre svega zadatak umetnosti sastoji ce y katarsi ili čišćenju; osećanja koja su ce y nama nakupila pod pritiskom društvenih ograničenja, i koja bi ce iznenada mogla izmetnuti y nedruštvene i destruktivne radnje, oslobađaju ce i otklanjaju y obliku neštetnih pozorišnih uzbuđenja; na taj način tragedija »izazivanjem sažaljenja i straha vrši čišćenje takvih osećanja.« Aristotelo, doduše, previđa neke osobitosti tragedije (na primer, sukob načela i ličnosti) ; ali, y svom učenju o katarsi izrekao je jednu misao koja je postala beskrajno plodna za razumevanje gotovo mađiske snage umetnosti. Ova misao daje sjajan dokaz da je on imao sposobnosti da uđe y svaku oblast mišljenja i da oblagorodi sve čega ce god dotakne.
<< Metafizika i priroda božja | Psihologija i priroda umetnosti | Etika i priroda sreće >>