Метафизика и природа божја

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Животи и мишљења великих философа | [Аристотел и грчка наука]

<< Организација науке: Заснивање биологије | Метафизика и природа божја | Психологија и природа уметности >>


Његова метафизика израсла je из његове биологије. Све што постоји на свету креће унутарњи импулс на то да постане веће него што je. Ствари нису само облик стварносги, него су постале из нечега што чини њихову материју или сирово градиво; оне поново могу да постану материја из које ce састављају још виши облици. Тако je зрео човек облик чија je материја била дете; дете je облик, a његова материја јесте ембрион; ембрион je облик, a jaje његова материја и т. д. натраг тим редом све док на нејасан начин не добијемо појам о сасвим неуобличеној материји. Али, таква безоблична материја била, би једнака ничему, јер свака ствар има неки облик. У најширем смислу речи, материја значи могућност облика; облик значи актуалитет, пуну реализацију материје. Материја спречава, a облик ствара. Облик није само лик, него ликотворна снага, унутарња нужност и потстицај, који го материјал уобличавају y нарочите фигуре и сврхе; он je остварење потенцијалне способности материје и збир свих снага које одређују делање, постојање и постајање. Природа je освојење материје обликом, непрестана прогресија и победа живота. Све ствари на овом свету крећу ce природно y правцу према неком нарочитом испуњењу. Од различних узрока који детерминишу дешавање, последњи узрок, који одређује циљ, јесте најпресуднији и најважнији. Заблуде и некорисни кораци природе своде ce на инертност материје која ce противи обликодавној снази циља — отуда воде порекло абортуси и наказе које нагрђују лице живота. Развитак не зависи од среће или случаја (како бисмо иначе могли објаснити готово опште јављање и наслеђивање корисних органа?); све што постоји развија ce изнутра y одређеном правцу, и свим тим управља природа и структура и ентелехија. Јаје кокошкино изнутра je тако удешено и одређено да из њега не постаје пловче, него само пиле; из жира не постаје врба, него само храст. То Аристотело не објашњава постојањем неког спољног провиђења које би одређивало земаљске структуре и догађаје; план, шта више, лежи y унутрашљости ствари и развија ce из њихова типа и из њихове делатности. »Божанско провиђење за Аристотела потпуно ce поклапа са операцијом природних узрока.« 

Ипак, постоји неки бог, мада то није једноставни и људски бог претстављен опростивим антропоморфизмом младачкога духа људског. Аристотело прилази проблему са стране свепознате загонетности кретања. Како почиње кретање? — пита он. Он не допушта могућност да би кретање могло да буде сасвим без почетка, како je то по његову схватању код материје. Материја може бити вечна, зато што je она чиста непрестана могућност будућих облика; али, када je и где je почео онај неизмерљиви процес кретања и уобличавања који je напослетку пространи свемир испунио бескрајношћу ликова? Свакако, кретање има неки извор, каже Аристотело, па ако не желимо да ce бесциљно строваљујемо y бескрајно корачање уназад, померајући своје питање корак по корак y вечност, онда морамо претпостављати једнога првога непокренутога покретача (primum mobile immotum), једно нетелесно, недељиво, непросторно, бесполно, бестрасно, непроменљиво, савршено и вечно биће. Бог не ствара свет, али га он покреће, и не покреће га као нека механичка снага, него као тотални мотив свих операција y свету. »Бог покреће свет као што вољени предмет покреће љубавника.« Он je последњи узрок природе, потстицај и циљ ствари, облик света. Он je принцип његова живота, збир његових виталних процеса и снага, иманентни циљ његова растења, оживљавајућа ентелехија целине. Он je чиста енергија, схоластички actus purus — активност per se; можда мистична »снага« модерне физике и философије. Он je мање личност него ли магнетична снага.

Па, ипак, по својој уобичајеној недоследности, Аристотело претставља бога као самосвесни дух. Један одиста мистериозни дух, јер бог Аристотелов никад ништа не чини; он нема ни захтева, ни воље, a ни циљева; он je тако чиста делатност да он никад не дела. Он je апсолутно савршен, зато и не може ништа желети, зато и не ради ништа. Његово једино занимање састоји ce y посматрању ствари; a како je он сам суштина свих ствари, облик свих облика, зато je његово једино занимање да посматра сам себе. Јадни аристотеловски бог! Он je roi fainéant, краљ који ништа не ради; — »краљ краљује, али не влада«. И није никакво чудо што Британци тако воле Аристотела; његов бог ce одиста угледао на њихова краља.

Или и на Аристотела. Наш философ тако je волео контемплацију да je њој жртвовао своју концепцију божанства. Његов бог има мирни, аристотеловски тип; нема ничег романтичног, него, далеко од борби и гадости живота, живи повучено y својој кули од слонове кости; цео свет лежи између њега и философа-краљева Платонових, или неумитне, живота пуне, стварности Јеховине, или милостивог и брижног родитељског осећања хришћанског бога.


<< Организација науке: Заснивање биологије | Метафизика и природа божја | Психологија и природа уметности >>