Психологија и природа уметности
Животи и мишљења великих философа | [Аристотел и грчка наука]
<< Метафизика и природа божја | Психологија и природа уметности | Етика и природа среће >>
Психологију Аристотелову кваре сличне нејасности и колебања. Има код њега веома интересантних места: наглашена je моћ навике, и навика je први пут названа »друтом природом«; и закони асоцијације, мада још неразвијено, налазе код њега одређену формулацију. Међутим, два главна проблема философиске психологије — слобода воље и бесмртност душе — остају магловити и нејасни. Понекад он говори као да je детерминист: »Ми не можемо баш хтети да будемо друкчији него што смо.« Ипак, y супротности према детерминизму, он продужује да ми сами можемо бирати што ћемо постати, и то на тај начин што бирамо околину која ће нас моделирати; отуда били бисмо слободни утолико уколико свој сопствени карактер уобличавамо избором пријатеља, књига, занимања и забављања. Одговор којим ће детерминист одмах одговорити на то учење, наиме да je наш формативни избор одређен нашим карактером који већ постоји, a овај карактер да je одређен наслеђем и ранијом околином који не зависе од нашега избора, Аристотело још не познаје. Он стоји на гледишту да наша стална примена похвале и укора претпоставља моралну одговорност и слободу воље; њему не пада на памет да би један детерминист на основу истих премиса могао доћи до супротних закључака, налазећи значење похвале и укора y томе што они могу да ступе y детерминантне чиниоце потоњих делања.
Аристотелово учење о души почиње интересантном дефиницијом. Душа je неподељени животни принцип сваког организма, збир његове снаге и процеса y њему. У биљкама душа није друго до снага која служи исхрани и расплођавању; y животињама она je сенситивна и локомоторна снага; y човеку она je такође снага разума и ума. Душа као збир телесних снага не може постојати без тела; ове снаге односе ce једна према другој као восак према свом облику, јер оне ce само y мисли могу растављати, али y стварности оне су органска целина. Душа није уметнута y тело као што je Дедал живу лио y статуете које су претстављале Афродиту, да би из њих направио »стојправо-фигуре«. Лична и нарочита душа може да постоји само y свом сопственом телу. Ипак. душа није тварна, као што je учио Демокрит, и она ни y смрти не пропада сасвим. Један део духовне снаге људске душе јесте пасиван: он je чврсто везан за памћење, и умире са телом које je носило то памћење. Али, »активни ум«, чиста снага мипшљења, не зависи од памћења и није подвргнут пропадању. Активни ум je општа ствар за разлику од индивидуалног елемента y човеку; оно што je бесмртно то није личност, са пролазним наклоностима и пожудама, него дух y свом најапстрактнијем и најнеличнијем облику. Укратко, Аристотело разара душу, да би јој обезбедио бесмртност. Бесмртна душа јесте »чисто мишљење«, незамућено стварношћу, баш као што je Аристотелов бог чиста активност, незамућена акцијом. Ko може, нека ce задовољи овом теологијом. Понекад ce човек пита да ли ово метафизичко уништавање и истовремено спасаваље тврђења није било лукаво средство Аристотелово да ce сачува од отровног пића маћедонских противника?
У једној мање опасној области пише он оригиналније и стварније, и тако готово сам ствара науку естетике, теорију лепоте и уметности. Уметничко стварање, каже Аристотело, извире из нагона за уобличавањем и из чежње за емоционалним изразом. По својој суштини, уметност je подражавање стварности; она пред природом држи огледало. Човек осећа задовољство y подражавању, које ниже животиње очевидно не познају. Али, тежња уметности није подражавање спољне појаве ствари, него њиховог унутарњег смисла, јер ce y овоме, a не y спољним манирима или y детаљу, састоји њихова реалност. У озбиљној, класичној уздржаности Цара Едипа може бити садржано више људске истине него ли y свима реалистичким сузама Тројанки.
Најплеменитија уметност не обраћа ce само на осећање него и на интелекат (као што, на пример, симфонија не утиче на нас само хармонијама и секвенцијама него и структуром и развитком), и ово интелектуално уживање јесте највиши облик заноса до којег човек може да ce уздигне. Отуда би уметничко дело требало да поставља као циљ облик и још више јединство, јер ово je кичма композиције и фокус облика. Драма, на пример, треба да показује јединство радње; треба избегавати дигресивне епизоде и споредне радње које збуњују. A пре свега задатак уметности састоји ce y катарси или чишћењу; осећања која су ce y нама накупила под притиском друштвених ограничења, и која би ce изненада могла изметнути y недруштвене и деструктивне радње, ослобађају ce и отклањају y облику нештетних позоришних узбуђења; на тај начин трагедија »изазивањем сажаљења и страха врши чишћење таквих осећања.« Аристотело, додуше, превиђа неке особитости трагедије (на пример, сукоб начела и личности) ; али, y свом учењу о катарси изрекао je једну мисао која je постала бескрајно плодна за разумевање готово мађиске снаге уметности. Ова мисао даје сјајан доказ да je он имао способности да уђе y сваку област мишљења и да облагороди све чега ce год дотакне.
<< Метафизика и природа божја | Психологија и природа уметности | Етика и природа среће >>