Етика и природа среће

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Животи и мишљења великих философа | [Аристотел и грчка наука]

<< Психологија и природа уметности | Етика и природа среће | Философија државе: Комунизам и консерватизам >>


Кад ce Аристотело даље развио, и млади људи купили ce око њега очекујући поуку и образовање, дух његов све више ce одвраћао од детаља науке и прилазио општијим и неодређенијим проблемима карактера и управљања животом. Све јаснија му je постајала мисао да изнад свих питања материјалнога света стоји питање питања: који je живот најбољи? — Шта je највише добро живота? — Шта je врлина? — Како ce може наћи срећа и испуњење?

У својој етици он je просто реалистичан. Његово научно образовање не допушта му да проповеда надљудске идеале и празне савете за усавршавање. »Код Аристотела (каже Сантајана) схватање људске природе јесте сасвим здраво; сваки идеал има природну основу, и све природно има идеалан развитак.« Одмах упочетку Аристотело отворено исповеда да циљ живота није доброта ради ње саме, него срећа. »Јер ми бирамо срећу увек ради ње саме, a никада обзиром на нешто друго. Част, задовољство и разум жудимо зато што мислимо да ћемо тиме бити срећни.« Али, он увиђа да je то само ошите место кад срећу називамо »највишим добром«; оно што нам недостаје то je јасан поглед на природу среће и на пут који води к њој. Он ce нада да ће тај пут наћи на тај начин ако испита разлику између човека и других бића, и ако узме да ce срећа човекова састоји y пуном функционисању специфично-људских особина. A човек ce нарочито одликује својом способношћу мишљења. Њезином помоћи он превазилази и савлађује све облике живота, a како му je развитак те способности створио његову супремацију, тако ће му, можемо претпостављати, њен потоњи развитак донети испуњење и срећу.

Главни услов за срећу био би онда, не гледајући на извесне телесне претходне услове, живот ума, и y њему лежи специфична слава и снага човекова. Врлина, или боље: одлика, зависи од јаснога суда, од самосавлађивања, од равнотеже пожуда и од уметности средњега пута; то није особина простога човека, она није просто дана ни невиним душама, него je то резултат искуства y пуној мери развијенога човека. Па, ипак, постоји један пут и један вођ до савршеног делања, који нам отклања многа заобилажења и одгађања: то je средњи пут, златна средина. Особине карактера могу ce поделити на трочлане групе; свака од ових група као прве и последње особине садржи претеривања и мане, a средња особина јесте врлина или одлика. Тако између страшљивости и смелости стоји храброст, између шкртоће и расипости дарежљивост, између тупости и пожудности умереност, између понизности и охолости чедност, између ћутљивости и брбљивости исправност, између џангризавости и лакрдијаштва веселост, између свадљивости и ласкања љубазност, између Хамлетове неодлучности и Дон-Кихотове страствености самосавлађивање. Према томе, »мера« за етику и делање не разликује ce од »мере« y математици и техници; y једном и y другом случају она значи нешто беспрекорно и прикладно, што најбољим путем води до најбољег успеха.

Али, златна средина није, као математичко средство, тачан пресек између два екстрема који ce могу одређивати без остатка; она није стална и непроменљива, него je y сваком поједином случају свако сам одређује, и она ce открива само зрелом и гипком уму. Одлика je уметност која je стечена вежбањем и навиком: ми не деламо правилно зато што имамо врлину или одлику, него ову имамо зато што смо правилно делали. »Ове врлине стварају ce y човеку извршивањем радњи«; ми смо оно што често деламо. Отуда одлика није никаква радња него навика: »највише људско добро ... јесте ... врлини саобразна, савршена делатност душе... јер као што једна ласта и један дан још не чине лето, тако ни један дан или једно кратко време још не чине срећна или блажена човека.« Младост je време екстрема: »Учине ли младн људи какву погрешку, она увек лежи на страни претераности и пренагљености.« Највећа тешкоћа за омладину (а и за понеког старијег) y томе je да ce из једног екстрема изиђе тако да ce не западне y супротан. Јер један екстрем лако прелази y други, било то »наткомпензацијом« било на који други начин; неискреност ce сувише много куне, a понизиост чучи до понора уображености. Ko ce налази y једном екстрему, он неће средњи пут него ће супротан екстрем називати врлином. Често je то правилно, јер ако опазимо да смо забасали y један екстрем, »онда би требало да ce насилно обраћамо према другој страни, јер што ce више удаљујемо од погрешног, тим више долазимо до средине, као што то и чине они који нешто искривљено хоће поново да исправе.« Али, екстремно расположени y златном средњем путу виде највећи порок; »тако храбар човек пред кукавицом изгледа као бесан јунак, a пред бесним јунаком као кукавица, и исто тако умерен пред тупим« ... Тако y данашњој политици консервативац назива »демократа« »радикалцем«, a радикалац »консервативцем«.

Учење о средњем путу јесте израз карактеристичнога става који ce може наћи готово y сваком систему грчке философије. Платон je мислио на њега кад je врлину назвао хармоничним делањем; слично je мислио и Сократ кад je врлину идентификовао са знањем. Овом предању ударили су основу седам мудраца кад су на стену Аполонова храма y Делфима ставили речи: meden agan — ништа превише. Можда су Грци, као што мисли Ниче, на овај начин хтели издати наређење за обуздавање свога виолентнога и необузданога карактера. Вероватније je да ово учење изражава само то да грчко осећање не одбацује страст по себи; страсти су сиров материјал како за врлину тако и за порок, већ према томе да ли ce јављају y претераности и диспропорцији, или y мери и хармонији."

Али, златни средњи пут, каже наш философ који воли чињенице, није једина тајна среће. Осим њега, нама je још потребна примерна количина светских добара, јер сиромаштво изазива шкртоћу и лакомост, a имовина даје слободу од бриге и лакомости, и та слобода јесте извор аристократске поузданости и љупкости. Најблагородније међу овим спољним помоћним средствима среће јесте пријатељство. Уствари, пријатељство je потребније срећноме него несрећноме, јер ce срећа умножава кад ce c другима дели. Оно je важније него праведност, јер »где постоји пријатељство, онде je праведност сувишна; али, где су људи праведни, пријатељство остаје још увек доброчинство«. »Пријатељство je једна душа y два тела.« Ипак, y пријатељство спада пре мало него ли много пријатеља; »ко има много пријатеља, нема ниједнога пријатеља«, и »немогућно je бити пријатељ многих y смислу савршеног пријатељства.« Чистом пријатељству пре припада истрајност него ли снага која букти пламеном, a истрајност изискује чврстину карактера; где ce отвара шарена слика пријатељства, ту ce може рачунати да су ce карактери променили. И пријатељство захтева једнакост, јер сама благодарност y најповољнијем случају даје му клизаву основу. Доброчинци више имају пријатељског осећања за оне који уживају њихову доброту него ли ови за њих. Веома многима чиниће ce довољно објашњење да су једни дужници a други повериоци... и да дужници желе да ce ослободе својих поверилаца, a повериоци ce брину да своје дужнике задрже за ce.« Аристотело одбацује ово тумачење; он мисли да ce јача нежност доброчинаца може објаснити аналогијом уметникове љубави према његову делу или материне према њеном детету. Ми волимо оно што je од нас учињено.

Али, мада су спољна добра и спољни односи потребни за нашу срећу, њена суштина остаје затворена y нама, y заокругљеном знању и y ведрини душе. Чулно задовољство свакако није прави пут, јер оно ce креће y кругу; за грубо схваћени епикуреизам казао je Сократ: чешемо ce да нас сврби, и сврби нас да ce чешемо. Ни политичка каријера није пут, јер ту смо изложени ћудима народа, a ништа није тако нестално као гомила. Не, срећа мора лежати y духовном задовољству, и на њу можемо да ce ослонимо само онда кад извире из тражеаа или налажења истине. »Интелектуална делатност не иде ни за чим што би лежало изван ње, и y самој себи налази задовољство које je потстиче на даљу делатност; a како обележја самодовољности и неуморности... јасно припадају овом занимању, онда мора y њему лежати савршена срећа.«

Али, идеалан говек Аристотелов нпак никако није чист метафизичар. »Он није вратоломан и не строваљује ce y опасност, јер он малом броју ствари придаје велику вредност; али, y интересу крупних ствари он ce излаже опасностима и не штеди свој живот, јер не цени живот изнад свега. Он може да чини доброчинства, али ce чува да прима доброчинства, јер оно je особина вишега, a ово особина нижега човека... Он не жели да учествује y стварима које доносе углед, или где други играју прву улогу... Он исказује своје мишљење, ако само не говори иронично, што обично чини пред гомилом... И ничему ce не чуди, јер за њега ништа није велико. Чак ни сећање на претрпљене увреде. Јер он ce не занима много сећањима, нарочито сећањима на претрпљену неправду, него прелази преко тога ... Ни о људима не говори радо... Није му стало до тога да буде хваљен ни да ce други куде... ни о коме не говори рђаво, чак ни о својим непријатељима, осим њима самима... Његове кретње су умерене, његове речи звуче тешко, његов говор тече мирно, јер само ко ce брине за мало ствари и ништа не држи за сувише значајно, тај ce не пренагљује и свој глас не напреже. A говорење иза гласа и брзање долазе онда кад ce y даном случају човек одрече таквог високог држања.«
Према ономе што изискује свакодневни живот он ce односи достојанствено и љупко, и дане прилике искоришћује вешто као извежбани генерал који својим борбеним снагама управља по свима правилима стратегије. — Он je сам себи најбољи пријатељ, и ужива y самоћи, док су људи без врлина и способности сами себи најгори непријатељи, и боје ce сваке самоће.
Такав je натчовек Аристотелов.


<< Психологија и природа уметности | Етика и природа среће | Философија државе: Комунизам и консерватизам >>