Платон:Критика

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Животи и мишљења великих философа | Платон

<< Етичко решење | Критика |


И шта треба да мислимо о целој овој Утопији? Може ли ce она остварити? Ако ли не, има ли y њој драгоцених црта које би могле да послуже на корист савременом животу? И јесу ли оне биле остварене до извесног степена?
Бар на последње питање може ce дати одговор који иде y прилог Платону. Кроз хиљаду година владала je Европом једна чуварска класа која je баш одговарала визији нашега философа. У Средњем Веку хришћанско становништво обично ce делило на laboratores (раднике), bellatores (ратнике) и oratores (свештенике). Последња група, мада малена бројем, монополисала je средства и могућности образовааа, a имала je готово неограничену власт над половином најмоћнијега дела земље. И као код Платонових чувара, ту моћ свештеницима није поверио народ својим избором, него им je њу дала њихова сопствена обдареност коју су они показали за време духовних студија и за време свога управљања, и њихова склоност ка медитацији и скромном животу, и (као што би можда требало додати) утицај њихових односа са снагама цркве и државе. У другој половини епохе y којој су владали, свештеници су били слободни од породичних брига, и то онако како je Платон могао само желети, a y понеким случајевима, чини ce, уживали су не мало од слободе спаривања, каква су ce имала допустити чуварима. Целибат je чинио један део психолошке структуре свештеничке моћи, јер с једне стране ова није била оптерећена окивалачким егоизмом породице, a с друге стране њихова опште позната надмоћност према телесним потребама појачавала je оно дубоко поштовање што су им исказивали мирскн грешннци, и ону готовост ових грешника да свој живот откривају y исповедаоници.

Многе ствари y доктринама Католицизма вуку порекло од Платонових »царских лажи«, или су под утицајем ових; претставама о небу, о чистилишту и о паклу y њиховим средњовековним облицима може ce налазити траг све до последњих књига Државе; космологија схоластике великим делом долази из. Тимеја; учење о реализму (о објективном реалитету општих којмова) било je тумачење Платонова учења о идејама, и чак »quadrivium« васпитања (аритметика, геометрија, астрономија и музика) доби свој облик према плану васпитања што га je развио Платон. Помоћу оваквог састава наука управљало ce народима Европе готово без насиља, и ови су драговољно примали ову власт, тако да су својим владарнма кроз хиљаду година давали издашну материјалну потпору, не тражећи ниједан глас y управљању државом. И та оданост није била ограничена само на прост народ, него и трговци, и војници, и феудална господа, и грађанске моћи — сви су пред Римом савијали колено. То je била аристократија с необичном оштрином политичкога погледа; она je израдила организацију достојну највећег дивљења, и то je најмоћнија организација коју je свет икада видео.

Језуити који су једно време владали Парагвајем били су полу-платонски чувари, клернкална олигархија која je знањем и уметношћу стекла моћ усред варварскога становништва. И Koмунистичка партија која je завладала Русијом после револуције y месецу новембру 1917. прихватила je облике који су неко време чудновато потсећали на Платонову »државу«. Она je била мала мањина коју je на окупу држало готово религиозно уверење; и витлајући оружјем ортодоксије и екскомуникације, и тако озбиљно предана својој ствари, као што могу бити само свеци, она je опет живела умереним животом, мада je владала над половином европског земљишта. Такви примери показују да ce Платонов план може извести y оквиру извесних граница и са ограђивањима ; сам га je великим делом нашао y обичајима што их je видео на својим путовањима. Египатска теократија оставила je y њему дубок утисак; ту je била велика и прастара култура, коју je водила мала свештеничка каста. Платон je опазио да египатска владавина, кад ce упореди са свадљивом, произвољношћу руковођеном и неспособном еклесијом атинском, претставља много виши облик државни (Закони, 819). У Италији, он je живео неко време y вегетарској и комунистичкој општини Питагороваца, који су већ били управљали целим низом нараштаја y грчкој колонији којој су они припадали. У Спарти je осматрао како мала владалачка класа усред покорног становништва y заједници живи крепким и једноставним животом. Ти Спартанци хранили су ce заједнички, и полни живот стављали су y службу еугеничким циљевима, a храбрим људима поклањали су привилегију да могу држати много жена. Он je несумњиво чуо да je Еврипид препоручивао заједничко поседовање жена, ослобођење робова, и образовање хеленскога савеза да престану ратови (Медеја, 230; фрагм. 655) ; он je несумњиво познавао и неке киничаре који су y групи, која би ce данас могла звати сократском левицом, развијали јак покрет y комунистичком правцу. Укратко, Платон je заиста уверено намеравао да појединим предлозима свога реформнога плана на један не немогућан начин поправи прилике што их je својим очима видео.

Али, критичари, од Аристотела до данашњега дана, налазили су y Држави не мало повода за своје замерке и сумње. »Te и многе друге ствари (кинички кратко вели Стагиранин) често су y току година изнова смишљане«. Развити план за једно друштво y којем ће сви људи бити браћа — веома je лепо; али, кад би ко хтео да тај план оствари y кругу наших бунтовних савременика, онда би тај план изгубио сваку унутарњу топлоту и свој смисао. Слична ствар стоји и са заједничком својином; тада би нестало осећања одговорности, јер где све свакоме припада, ту нико ни за што неће да ce стара. И напослетку, тврди велики консервативац, комунизам би људе довео y несношљиву близину додиривања; за приватну одвојеност и за индивидуалност не би никаква места оставио, a тражио би такву чнстоту, и стрпљење, и заједнички рад, какви ce могу наћи само код какве светачке мањине, »Не би требало да рачунамо ни на неко стање врлине која превазилази обичну меру, ни на неко васпитање којем изузетно иду на руку природа и друге прилике; морамо водити рачуна о животу y којем већина може да учествује, и гледати на оне облике владавине што их државе уопште могу постићи«..

Тако Платонов највећи (и најсуревњивији) ученик; и већина његових доцнијих критичара удара y исте жице. Платон, кажу, потцењује моћ навике која je своје остварење нашла y установи моногамије и y моралним прописима који су за њу везани. Он није довољно ценио мужјачку завист коју рађа полно поседовање, кад мисли да би ce један мушкарац задовољио да му једна жена само делимично припада; матерински инстинкт он своди на минимум, кад мисли да би мајке пустиле да им ce деца одузимају и одгајају y анонимнрсти, која нема срца. A пре свих ствари он je заборавио да ce растурањем породице уништава велика колевка морала и главни извор комунистичких и кооперативних навика које би имале да чине психолошку основу његове државе; беспримерном речитошћу отсеца он грану на којој сам седи.

На све те замерке може ce просто одговорити да су оне управљене против неког баука. Платон изрично искључује масу из свога комунистичкога плана; он довољно јасно сазнаје да je само мален број људи способан за материјално самоодрицање, коje он тражи од своје владалачке класе; само ће ce чувари међусобно називатн браћом и сестрама, и само ће они живети без злата и добара. Велика већина задржаће све поштоване установе — својину, новац, луксус, утркивање y пословима, и онолико приватног живота колико само пожелети може. Њени бракови биће моногамни колико их може само да издржи, и оставиће јој морал што га доносе такви бракови и породица; нека оцеви своје жене и мајке своју децу задржавају ad libitum и nauseam. Што ce тиче чувара, њима ће пре требати смисао и беспомоћно изложено произвољности елемената и неспособно да природу савлада (а то увек води до бриге и отуда до култова), склоно је веровању у натприродне моћи. Кад су се развиле индустрија и трговина, појавили су се нови, више реалистички и земаљски, духовни типови и људи, и моћ цркве почела се растурати чим је дошла у сукоб са новим привредним чињеницама. Политичка моћ морала се прилагођавати билансу економских моћи, а тај се биланс непрестано мењао. Привредна зависност платонских чувара од економске класе убрзо би снизила чуваре до голих извршних и подређених политичких органа ове класе; чак ни војничка моћ у рукама чувара не би могла учинити да се убрзо не јави такав резултат исто онако као што ни војничка моћ револуционарне Русије није могла да спречи развитак за приватну својину везаног индивидуализма међу сељацима, који су у својим рукама држали производњу средстава а тиме и судбину нације. За Платона би могло говорити само то да би боље било кад би извршивање државних решења лежало у рукама чиновника који би за ту службу претходно били образовани, мада политички правац одређују привредни могућници, а не у рукама људи који из трговине или индустрије ускачу у државну службу, немајући ни најмању извежбаност у државничкој вештини.

Што Платону можда највише недостаје, то је хераклитски смисао за ток и измену ствари; он се сувшпе труди да из филмовите слике овога света направи укочену и статичку прилику. Он воли само поредак као сваки забринут философ, и демократски немир у Атини довео га је до потпуног одрицања индивидуалних вредности; он дели људе на класе, као што онај који изучава инсекте класификује муве, и није несклон да и помоћу свештеничких махинација дође ближе своме циљу. Његова држава је статичка, и лако би могла да постане консервативна држава филистара под управом стараца који би сваки проналазак завидно и сваку новину душмански прогонили. Ова држава потсећа на чнсту неуметничку науку, јер он прецењује поредак који је научнику тако драгоцен, а сасвим занемарује слободу, душу уметности; он поштује име лепоте, а прогони уметнике, који су једини кадри да лепоту стварају или да је показују. То би била Спарта или Пруска, али никако идеална држава. Кад су већ написане ове непријатне али неизбежне ствари, још нам преостаје да моћи и дубини Платонове мисли одамо своје свесрдно признање. Нема ли он у основи право? Недостаје ли свету то што њиме не управљају најмудрији? Као задатак остаје нам то да Платонове мисли прилагодимо нашии временима и ограничењима. Демократија је данас свуда продрла, и не би било могућно да изборно право ограничимо овако као што је Платон то предложио; али, можемо да ограничимо улазак у службе, и да на тај начин обезбедимо ону мешавину демократије и аристократије на коју је Платон могао да мисли. Неоспорно се можемо сложити с његовим тврђењем да државници морају бити исто онако специјално и савесно образовани као и лекари; на нашим универзитетима могли бисмо установити факултете за науке о држави и о управљању; и чим би ови факултети показали успех, могли бисмо свакога ко се није претходно образовао у таквим политичким школама искључити као неспособна из кандидатуре за јавне службе. А свакога ко је стекао претходно образовање могли бисмо огласити као способна да буде биран, и тиме потпуно онемогућити замршени систем по којем се постављају кандидати и у којем се крије корупција наше демократије; изборници могли би онда гласати за свакога ко се по правилима претходно спремио и положио испит, па се кандидује на неку службу. На тај начин био би демократски избор неупоредиво шири него ли данас где нам сваки пут при изборима само један Курта или један Мурта износи своје театрално родољубље. Само би још била потребна једна допуна, да би се сасвим демократски изводио план којим се способност за службу ограничава на оне који су се претходно образовали у техници управљања. Та би допуна била у овом: мушкарцима и женама свих сталежа, без обзира на финансиске прилике њихових родитеља, морале би бити отворене једнаке могућности за образовање, исти пут ка академском образовању и политичком напредовању. Било би врло просто удесити то да градови, и окружја, и сама држава, свима онима који су у основној и у вишој школи доказали извесну меру способности, а чији родитаљи немају финансиских могућности да им омогуће даље образовање, дају стипендије. И то би била једна демократија која би заслуживала то име.

Напослетку, ради праведности мора ce додати да je сам Платон сматрао да ce не може остварити свака ствар његове Утопије. Он додаје да je описао један идеал који je тешко достижан; али остаје прн томе да развијање таквих планова ипак носи y себи неку вредност, јер смислу људскога постојања припада то да претставља бољи свет, и да бар један део тога света остварује; човек je животиња која развија утопије. »Ми гледамо напред и назад и чезнемо за оним чега нема.« A то све и није без резултата: већ су многом сну понарасли истински удови, те je могао да стоји, a многом су понарасла крила, те je могао да лети. Такав je био сан Икаров. Ако смо само и једну слику развили, опет нам она може да служи као циљ и образац нашега кретања и нашега држања; a чим многи од нас виде једну слику и пођу за њеним зрацима, Утопија ће наћи своје место на карти. Међутим, »образац такве државе стоји y небу, и ко хоће може да je види и видећи je да ce према њој управља. И свеједно je да ли таква држава истински постоји или ће икад постојати... он ће бранити ствар ове, a никакове друге државе« (597). Добар човек y несавршеној држави примењиваће савршене законе.

Али, и поред учињених уступака, учитељ je био довољно храбар да прегне на све кад му ce пружила прилика за остварење његова плана. Године 387. пре Хр. добио je Платон позив од Дионисија, владара тада цветне и моћне Сиракузе, главнога града Сицилије, да дође к њему и да његову краљевину преобрази y земљу Утопију; и философ, као Тирго, мислио je да je лакше одгајити једнога човека, чак и кад je он краљ, него ли сав народ, и одазвао ce позиву. Међутим, кад je Дионисије нашао да он према Платонову реформном плану или треба да постане философ или да престане бити краљ. он пребриса тај план; и резултат je био жестока свађа. Историја нас извештава да je Платон био продан као роб и да, га je спасао његов пријатељ и ученик Аникерис; када су Платонови атински пријатељи хтели да Аникерису врате што je дао за откуп Платона, он то одби с образложењем да не треба да они буду једини првенствени помагачи философије. Ово (ако смемо веровати Диогену Лаертију) и једно доцније слично искуство учинили су да je Платон y своје последње дело, y Законе, унео више трезвености и консерватизма.

Па, ипак, последње годнне Платонова дуга живота мора да су биле прилично срећне. Његови ученици растурили су ce пo свима крајевима, и њихов успех донео му je поштовање са свих страна. Он je живео мирно y својој академији, идући од групе до групе својих ученика и постављајући им питања и задатке о којима су они морали да размншљају и на следећем састанку доносе извештај и одговор. Ла Рошфуко каже: »Само мало њих умеју да старе«. Платон je то умео; он je могао сам да учи као Солон и друге да учи као Сократ; и умео je да води омладину жељну знања, и да задобије духовну љубав своје дружбе. Јер његови ученици волели су га као што je он њих волео; он je био исто тако њихов пријатељ као и њихов философ и васпитач.
Кад je један од његових ученика стајао пред оним понором што ce зове брак, позвао je и учитеља y сватове. Платон je дошао, y сјају својих осамдесет година, и весело je пристајао y коло чауша. Али, како су часови y смеху пролазили, повуче ce стари философ y један тих кут, где седне на столицу, да мало отпочине, и заспа. Сутрадан по весељу, када су ce уморни гости враћали кући, наиђоше на њега и хтедоше да га пробуде. Али, видеше да ce он преконоћ мирно и лако из кратка сна преселио y вечни. Сва Атина испратила га je до гроба.


<< Етичко решење | Критика |