Пређи на садржај

Етичко решење

Извор: Викикњиге

Животи и мишљења великих философа | Платон

<< Политичко решење | Етичко решење | Критика >>


Овим je наша политичка шетња приведена крају, и ми смо напослетку приправни да одговоримо на питање које смо y почетку поставили: Шта je праведност? Само три драгоцене ствари постоје на овом свету: правда, лепота, и истина, и можда се ниједна од њих не може дефинисати. Четири стотине година после Платона један римски прокуратор Јудеје беспомоћно je питао: »Шта je истина?« — и философи нам још нису одговорили или казали шта je лепота. Али, Платон ce латио да нам да неку дефиницију за »праведност«. Он вели: »Праведност je поседовање и делање онога што коме припада« (433).

То нас разочарава: после толиког околишавања очекивали смо непогрешиво откриће. Шта значи та дефиниција? Једноставно то да сваки за свој рад има добивати онолико колико тај рад вреди, и да има радити оно за што je најспособнији. Према томе, праведан je онај човек који стоји баш на правом месту, и врши оно што најбоље може да врши, и пуном и једнаком мером враћа за оно што добива. И зато би друштво праведних људи било најхармоничнија и за рад најспособнија група, јер би сваки члан стојао на своме месту и вршио функцију за коју га je природа одредила, слично инструментима y савршеном оркестру. Праведност y једном друштву личила би на ону хармонију односа којом ce планете одржавају y свом правилном (или, како би Питагора казао, музикалном) ходу. Тако организовано, друштво би било способно за даљи живот; и праведност би добила неку врсту дарвинске потврде. Где људи не стоје на свом природном месту, где трговац притискује државника, или где ратник отима положај владара — ту je координација делова разорена, везе пуцају, и друштво ce раствара и растурује. Праведност je стваралачка координација.

И y поједином лицу праведност значи делатан поредак: то je хармонично делање удова y човеку, од којих сваки стоји на месту које му je одређено, и који учествујући y делању са другима, прилаже свој део y људски рад. Сваки човек јесте космос или хаос пожуда, осећања, и претстава; стоје ли ови y хармоничном односу, онда човек продужује живот н доживљује успех, a изгубе ли своје одређено место и промаше ли своју службу, онда осећање покушава да буде делању не само топлота него и светлост (као y фанатичара), или ако разум покушава да постаје делању не само светлост него и топлота (као код човека који je само y интелекту), онда почиње растурање личности, и неуспех ce приближује као неизбежна ноћ. Праведност je taxis kai kosmos — поредак и лепота — душевних делова; то je души оно исто што и здравље телу. Свако зло je дисхармонија; и то између човека и природе, или између човека и других људи, или између човека и његове властите природе.
Тако Платон одговара Трасимаху, Каликлу и свима ничеовцима који ce још могу наћи: праведност није гола снага, него хармонична снага — пожуда и људи y поретку што га удешавају ум и организација ; праведност није право јачих, него стваралачка и јака хармонија целине. Истина je, додуше, да појединац, кад остави место за које су га природа и његове способности одредиле, може неко време успевати и налазити користи, али га прогони неминовна Немеза као Ериније, о којима Анаксагора каже да би оне прогониле и небеска тела, кад би ова оставила своје путање; страшно »bâton« природе ствари гони сваки јогунасти инструменат натраг на његово место и одређује му његов степен и његов природни тон. Корсикански поручник могао je покушати да савлада Европу неком церемонијалном насилношћу, која би пре пристајала каквој старој монархији него ли једној преконоћ посталој династији, али je завршио живот као заробљеник на стеновитом острву, бедно сазнајући да je роб »природе ствари«. Неправедност хоће на светлост.

Нема ништа бизарно ново y овом схватању, и одиста ce y философији препоручује поступак да с неповерењем посматрамо учења која ce ките перјем новости. Истина често мења своје хаљине (као свака лепа дама) ; али, под новим рухом она увек остаје иста. И y учењу о моралу немамо да очекујемо новина које изненађују; поред најинтересантнијих четничких испада софиста и ничеовских присталица, сви морални појмови крећу ce око добра целине. Моралност почиње кад ce људи реше на удруживање и узајамну зависност и организацију; живот y друштву захтева да јединка неки део своје самосталности жртвује заједничком поретку, и напослетку добро целине постаје норма људскога држања. Природа то тако хоће, и њен суд je увек завршан. Кад ce једна група надмеће y зарађивању с друтом групом или ce против ње бори, онда она побеђује својим јединством, и моћи, и способношћу својих чланова да y тежњи за заједничким циљевима ходе здружено. И може ли бити боље основе за заједнички рад него кад свако чини оно што најбоље може да чини? То je циљ организације за којим свако друштво има да тежи, докле год жели да y животу остане. Христос je учио: моралност je доброта према слабијима; Ниче каже: моралност je смелост јачих; a Платон вели: моралност je стваралачка хармонија целине. Ова три ученва мораће ce, истина, повезати, да би ce добило савршено учење о моралу; али, може ли ce сумњати y то који од ових елемената има најјачу основу?


<< Политичко решење | Етичко решење | Критика >>