Platon:Kritika

Izvor: Викикњиге
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Životi i mišljenja velikih filosofa | Platon

<< Etičko rešenje | Kritika |


I šta treba da mislimo o celoj ovoj Utopiji? Može li ce ona ostvariti? Ako li ne, ima li y njoj dragocenih crta koje bi mogle da posluže na korist savremenom životu? I jesu li one bile ostvarene do izvesnog stepena?
Bar na poslednje pitanje može ce dati odgovor koji ide y prilog Platonu. Kroz hiljadu godina vladala je Evropom jedna čuvarska klasa koja je baš odgovarala viziji našega filosofa. U Srednjem Veku hrišćansko stanovništvo obično ce delilo na laboratores (radnike), bellatores (ratnike) i oratores (sveštenike). Poslednja grupa, mada malena brojem, monopolisala je sredstva i mogućnosti obrazovaaa, a imala je gotovo neograničenu vlast nad polovinom najmoćnijega dela zemlje. I kao kod Platonovih čuvara, tu moć sveštenicima nije poverio narod svojim izborom, nego im je nju dala njihova sopstvena obdarenost koju su oni pokazali za vreme duhovnih studija i za vreme svoga upravljanja, i njihova sklonost ka meditaciji i skromnom životu, i (kao što bi možda trebalo dodati) uticaj njihovih odnosa sa snagama crkve i države. U drugoj polovini epohe y kojoj su vladali, sveštenici su bili slobodni od porodičnih briga, i to onako kako je Platon mogao samo želeti, a y ponekim slučajevima, čini ce, uživali su ne malo od slobode sparivanja, kakva su ce imala dopustiti čuvarima. Celibat je činio jedan deo psihološke strukture svešteničke moći, jer s jedne strane ova nije bila opterećena okivalačkim egoizmom porodice, a s druge strane njihova opšte poznata nadmoćnost prema telesnim potrebama pojačavala je ono duboko poštovanje što su im iskazivali mirskn grešnnci, i onu gotovost ovih grešnika da svoj život otkrivaju y ispovedaonici.

Mnoge stvari y doktrinama Katolicizma vuku poreklo od Platonovih »carskih laži«, ili su pod uticajem ovih; pretstavama o nebu, o čistilištu i o paklu y njihovim srednjovekovnim oblicima može ce nalaziti trag sve do poslednjih knjiga Države; kosmologija sholastike velikim delom dolazi iz. Timeja; učenje o realizmu (o objektivnom realitetu opštih kojmova) bilo je tumačenje Platonova učenja o idejama, i čak »quadrivium« vaspitanja (aritmetika, geometrija, astronomija i muzika) dobi svoj oblik prema planu vaspitanja što ga je razvio Platon. Pomoću ovakvog sastava nauka upravljalo ce narodima Evrope gotovo bez nasilja, i ovi su dragovoljno primali ovu vlast, tako da su svojim vladarnma kroz hiljadu godina davali izdašnu materijalnu potporu, ne tražeći nijedan glas y upravljanju državom. I ta odanost nije bila ograničena samo na prost narod, nego i trgovci, i vojnici, i feudalna gospoda, i građanske moći — svi su pred Rimom savijali koleno. To je bila aristokratija s neobičnom oštrinom političkoga pogleda; ona je izradila organizaciju dostojnu najvećeg divljenja, i to je najmoćnija organizacija koju je svet ikada video.

Jezuiti koji su jedno vreme vladali Paragvajem bili su polu-platonski čuvari, klernkalna oligarhija koja je znanjem i umetnošću stekla moć usred varvarskoga stanovništva. I Komunistička partija koja je zavladala Rusijom posle revolucije y mesecu novembru 1917. prihvatila je oblike koji su neko vreme čudnovato potsećali na Platonovu »državu«. Ona je bila mala manjina koju je na okupu držalo gotovo religiozno uverenje; i vitlajući oružjem ortodoksije i ekskomunikacije, i tako ozbiljno predana svojoj stvari, kao što mogu biti samo sveci, ona je opet živela umerenim životom, mada je vladala nad polovinom evropskog zemljišta. Takvi primeri pokazuju da ce Platonov plan može izvesti y okviru izvesnih granica i sa ograđivanjima ; sam ga je velikim delom našao y običajima što ih je video na svojim putovanjima. Egipatska teokratija ostavila je y njemu dubok utisak; tu je bila velika i prastara kultura, koju je vodila mala sveštenička kasta. Platon je opazio da egipatska vladavina, kad ce uporedi sa svadljivom, proizvoljnošću rukovođenom i nesposobnom eklesijom atinskom, pretstavlja mnogo viši oblik državni (Zakoni, 819). U Italiji, on je živeo neko vreme y vegetarskoj i komunističkoj opštini Pitagorovaca, koji su već bili upravljali celim nizom naraštaja y grčkoj koloniji kojoj su oni pripadali. U Sparti je osmatrao kako mala vladalačka klasa usred pokornog stanovništva y zajednici živi krepkim i jednostavnim životom. Ti Spartanci hranili su ce zajednički, i polni život stavljali su y službu eugeničkim ciljevima, a hrabrim ljudima poklanjali su privilegiju da mogu držati mnogo žena. On je nesumnjivo čuo da je Evripid preporučivao zajedničko posedovanje žena, oslobođenje robova, i obrazovanje helenskoga saveza da prestanu ratovi (Medeja, 230; fragm. 655) ; on je nesumnjivo poznavao i neke kiničare koji su y grupi, koja bi ce danas mogla zvati sokratskom levicom, razvijali jak pokret y komunističkom pravcu. Ukratko, Platon je zaista uvereno nameravao da pojedinim predlozima svoga reformnoga plana na jedan ne nemogućan način popravi prilike što ih je svojim očima video.

Ali, kritičari, od Aristotela do današnjega dana, nalazili su y Državi ne malo povoda za svoje zamerke i sumnje. »Te i mnoge druge stvari (kinički kratko veli Stagiranin) često su y toku godina iznova smišljane«. Razviti plan za jedno društvo y kojem će svi ljudi biti braća — veoma je lepo; ali, kad bi ko hteo da taj plan ostvari y krugu naših buntovnih savremenika, onda bi taj plan izgubio svaku unutarnju toplotu i svoj smisao. Slična stvar stoji i sa zajedničkom svojinom; tada bi nestalo osećanja odgovornosti, jer gde sve svakome pripada, tu niko ni za što neće da ce stara. I naposletku, tvrdi veliki konservativac, komunizam bi ljude doveo y nesnošljivu blizinu dodirivanja; za privatnu odvojenost i za individualnost ne bi nikakva mesta ostavio, a tražio bi takvu čnstotu, i strpljenje, i zajednički rad, kakvi ce mogu naći samo kod kakve svetačke manjine, »Ne bi trebalo da računamo ni na neko stanje vrline koja prevazilazi običnu meru, ni na neko vaspitanje kojem izuzetno idu na ruku priroda i druge prilike; moramo voditi računa o životu y kojem većina može da učestvuje, i gledati na one oblike vladavine što ih države uopšte mogu postići«..

Tako Platonov najveći (i najsurevnjiviji) učenik; i većina njegovih docnijih kritičara udara y iste žice. Platon, kažu, potcenjuje moć navike koja je svoje ostvarenje našla y ustanovi monogamije i y moralnim propisima koji su za nju vezani. On nije dovoljno cenio mužjačku zavist koju rađa polno posedovanje, kad misli da bi ce jedan muškarac zadovoljio da mu jedna žena samo delimično pripada; materinski instinkt on svodi na minimum, kad misli da bi majke pustile da im ce deca oduzimaju i odgajaju y anonimnrsti, koja nema srca. A pre svih stvari on je zaboravio da ce rasturanjem porodice uništava velika kolevka morala i glavni izvor komunističkih i kooperativnih navika koje bi imale da čine psihološku osnovu njegove države; besprimernom rečitošću otseca on granu na kojoj sam sedi.

Na sve te zamerke može ce prosto odgovoriti da su one upravljene protiv nekog bauka. Platon izrično isključuje masu iz svoga komunističkoga plana; on dovoljno jasno saznaje da je samo malen broj ljudi sposoban za materijalno samoodricanje, koje on traži od svoje vladalačke klase; samo će ce čuvari međusobno nazivatn braćom i sestrama, i samo će oni živeti bez zlata i dobara. Velika većina zadržaće sve poštovane ustanove — svojinu, novac, luksus, utrkivanje y poslovima, i onoliko privatnog života koliko samo poželeti može. Njeni brakovi biće monogamni koliko ih može samo da izdrži, i ostaviće joj moral što ga donose takvi brakovi i porodica; neka ocevi svoje žene i majke svoju decu zadržavaju ad libitum i nauseam. Što ce tiče čuvara, njima će pre trebati smisao i bespomoćno izloženo proizvoljnosti elemenata i nesposobno da prirodu savlada (a to uvek vodi do brige i otuda do kultova), sklono je verovanju u natprirodne moći. Kad su se razvile industrija i trgovina, pojavili su se novi, više realistički i zemaljski, duhovni tipovi i ljudi, i moć crkve počela se rasturati čim je došla u sukob sa novim privrednim činjenicama. Politička moć morala se prilagođavati bilansu ekonomskih moći, a taj se bilans neprestano menjao. Privredna zavisnost platonskih čuvara od ekonomske klase ubrzo bi snizila čuvare do golih izvršnih i podređenih političkih organa ove klase; čak ni vojnička moć u rukama čuvara ne bi mogla učiniti da se ubrzo ne javi takav rezultat isto onako kao što ni vojnička moć revolucionarne Rusije nije mogla da spreči razvitak za privatnu svojinu vezanog individualizma među seljacima, koji su u svojim rukama držali proizvodnju sredstava a time i sudbinu nacije. Za Platona bi moglo govoriti samo to da bi bolje bilo kad bi izvršivanje državnih rešenja ležalo u rukama činovnika koji bi za tu službu prethodno bili obrazovani, mada politički pravac određuju privredni mogućnici, a ne u rukama ljudi koji iz trgovine ili industrije uskaču u državnu službu, nemajući ni najmanju izvežbanost u državničkoj veštini.

Što Platonu možda najviše nedostaje, to je heraklitski smisao za tok i izmenu stvari; on se suvšpe trudi da iz filmovite slike ovoga sveta napravi ukočenu i statičku priliku. On voli samo poredak kao svaki zabrinut filosof, i demokratski nemir u Atini doveo ga je do potpunog odricanja individualnih vrednosti; on deli ljude na klase, kao što onaj koji izučava insekte klasifikuje muve, i nije nesklon da i pomoću svešteničkih mahinacija dođe bliže svome cilju. Njegova država je statička, i lako bi mogla da postane konservativna država filistara pod upravom staraca koji bi svaki pronalazak zavidno i svaku novinu dušmanski progonili. Ova država potseća na čnstu neumetničku nauku, jer on precenjuje poredak koji je naučniku tako dragocen, a sasvim zanemaruje slobodu, dušu umetnosti; on poštuje ime lepote, a progoni umetnike, koji su jedini kadri da lepotu stvaraju ili da je pokazuju. To bi bila Sparta ili Pruska, ali nikako idealna država. Kad su već napisane ove neprijatne ali neizbežne stvari, još nam preostaje da moći i dubini Platonove misli odamo svoje svesrdno priznanje. Nema li on u osnovi pravo? Nedostaje li svetu to što njime ne upravljaju najmudriji? Kao zadatak ostaje nam to da Platonove misli prilagodimo našii vremenima i ograničenjima. Demokratija je danas svuda prodrla, i ne bi bilo mogućno da izborno pravo ograničimo ovako kao što je Platon to predložio; ali, možemo da ograničimo ulazak u službe, i da na taj način obezbedimo onu mešavinu demokratije i aristokratije na koju je Platon mogao da misli. Neosporno se možemo složiti s njegovim tvrđenjem da državnici moraju biti isto onako specijalno i savesno obrazovani kao i lekari; na našim univerzitetima mogli bismo ustanoviti fakultete za nauke o državi i o upravljanju; i čim bi ovi fakulteti pokazali uspeh, mogli bismo svakoga ko se nije prethodno obrazovao u takvim političkim školama isključiti kao nesposobna iz kandidature za javne službe. A svakoga ko je stekao prethodno obrazovanje mogli bismo oglasiti kao sposobna da bude biran, i time potpuno onemogućiti zamršeni sistem po kojem se postavljaju kandidati i u kojem se krije korupcija naše demokratije; izbornici mogli bi onda glasati za svakoga ko se po pravilima prethodno spremio i položio ispit, pa se kandiduje na neku službu. Na taj način bio bi demokratski izbor neuporedivo širi nego li danas gde nam svaki put pri izborima samo jedan Kurta ili jedan Murta iznosi svoje teatralno rodoljublje. Samo bi još bila potrebna jedna dopuna, da bi se sasvim demokratski izvodio plan kojim se sposobnost za službu ograničava na one koji su se prethodno obrazovali u tehnici upravljanja. Ta bi dopuna bila u ovom: muškarcima i ženama svih staleža, bez obzira na finansiske prilike njihovih roditelja, morale bi biti otvorene jednake mogućnosti za obrazovanje, isti put ka akademskom obrazovanju i političkom napredovanju. Bilo bi vrlo prosto udesiti to da gradovi, i okružja, i sama država, svima onima koji su u osnovnoj i u višoj školi dokazali izvesnu meru sposobnosti, a čiji roditalji nemaju finansiskih mogućnosti da im omoguće dalje obrazovanje, daju stipendije. I to bi bila jedna demokratija koja bi zasluživala to ime.

Naposletku, radi pravednosti mora ce dodati da je sam Platon smatrao da ce ne može ostvariti svaka stvar njegove Utopije. On dodaje da je opisao jedan ideal koji je teško dostižan; ali ostaje prn tome da razvijanje takvih planova ipak nosi y sebi neku vrednost, jer smislu ljudskoga postojanja pripada to da pretstavlja bolji svet, i da bar jedan deo toga sveta ostvaruje; čovek je životinja koja razvija utopije. »Mi gledamo napred i nazad i čeznemo za onim čega nema.« A to sve i nije bez rezultata: već su mnogom snu ponarasli istinski udovi, te je mogao da stoji, a mnogom su ponarasla krila, te je mogao da leti. Takav je bio san Ikarov. Ako smo samo i jednu sliku razvili, opet nam ona može da služi kao cilj i obrazac našega kretanja i našega držanja; a čim mnogi od nas vide jednu sliku i pođu za njenim zracima, Utopija će naći svoje mesto na karti. Međutim, »obrazac takve države stoji y nebu, i ko hoće može da je vidi i videći je da ce prema njoj upravlja. I svejedno je da li takva država istinski postoji ili će ikad postojati... on će braniti stvar ove, a nikakove druge države« (597). Dobar čovek y nesavršenoj državi primenjivaće savršene zakone.

Ali, i pored učinjenih ustupaka, učitelj je bio dovoljno hrabar da pregne na sve kad mu ce pružila prilika za ostvarenje njegova plana. Godine 387. pre Hr. dobio je Platon poziv od Dionisija, vladara tada cvetne i moćne Sirakuze, glavnoga grada Sicilije, da dođe k njemu i da njegovu kraljevinu preobrazi y zemlju Utopiju; i filosof, kao Tirgo, mislio je da je lakše odgajiti jednoga čoveka, čak i kad je on kralj, nego li sav narod, i odazvao ce pozivu. Međutim, kad je Dionisije našao da on prema Platonovu reformnom planu ili treba da postane filosof ili da prestane biti kralj. on prebrisa taj plan; i rezultat je bio žestoka svađa. Istorija nas izveštava da je Platon bio prodan kao rob i da, ga je spasao njegov prijatelj i učenik Anikeris; kada su Platonovi atinski prijatelji hteli da Anikerisu vrate što je dao za otkup Platona, on to odbi s obrazloženjem da ne treba da oni budu jedini prvenstveni pomagači filosofije. Ovo (ako smemo verovati Diogenu Laertiju) i jedno docnije slično iskustvo učinili su da je Platon y svoje poslednje delo, y Zakone, uneo više trezvenosti i konservatizma.

Pa, ipak, poslednje godnne Platonova duga života mora da su bile prilično srećne. Njegovi učenici rasturili su ce po svima krajevima, i njihov uspeh doneo mu je poštovanje sa svih strana. On je živeo mirno y svojoj akademiji, idući od grupe do grupe svojih učenika i postavljajući im pitanja i zadatke o kojima su oni morali da razmnšljaju i na sledećem sastanku donose izveštaj i odgovor. La Rošfuko kaže: »Samo malo njih umeju da stare«. Platon je to umeo; on je mogao sam da uči kao Solon i druge da uči kao Sokrat; i umeo je da vodi omladinu željnu znanja, i da zadobije duhovnu ljubav svoje družbe. Jer njegovi učenici voleli su ga kao što je on njih voleo; on je bio isto tako njihov prijatelj kao i njihov filosof i vaspitač.
Kad je jedan od njegovih učenika stajao pred onim ponorom što ce zove brak, pozvao je i učitelja y svatove. Platon je došao, y sjaju svojih osamdeset godina, i veselo je pristajao y kolo čauša. Ali, kako su časovi y smehu prolazili, povuče ce stari filosof y jedan tih kut, gde sedne na stolicu, da malo otpočine, i zaspa. Sutradan po veselju, kada su ce umorni gosti vraćali kući, naiđoše na njega i htedoše da ga probude. Ali, videše da ce on prekonoć mirno i lako iz kratka sna preselio y večni. Sva Atina ispratila ga je do groba.


<< Etičko rešenje | Kritika |