О користи од филозофије

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Животи и мишљења великих филозофа | [Увод]

<< Садржај | О користи од филозофије | Отаџбина Платонова >>


Има у филозофији уживања, и, шта више, и привидни свет метафизике има нечега заводничког; то осећа свако докле га грубе потребе његовог телесног постојања са висова мисли не свуку на економски вашар са његовим частохлепљем и користољубљем. Већина нас упознала је златне дане младости кад је филозофија одиста била за нас, како ју је Платон назвао, »драгоцена радост«; то су дани кад се показивала неупоредиво драгоценијом љубав за истином која лукаво узмиче него ли задовољство у телу или наклапања света. И увек остаје у нама неки преостатак размишљања из оне ране љубави према мудрости. »Живот има смисао (осећамо то са Браунингом), и наћи његов смисао то је моја храна и моје пиће.« Има премного ствари у нашем животу које су бесмислене, има пролазности и колебања које само себе разара. Ми се боримо са хаосом око нас и у нама, а ипак поверовали бисмо да одиста у нама има нечега што има смисла и што је битно, само кад бисмо могли одгонетнути своје сопствене душе. Хоћемо да разумемо: »Живети - то значи за нас постојано преображавати у светлост и пламен све оно што смо и све оно што се нас тиче! (Ниче) Ми смо, као Мића у Браћи Карамазовима, »бића која не жуде милиона, него одговор на своја питања.« Вредност и везе пролазних ствари хоћемо да схватимо да се спасемо из вртлога свакодневних догађаја. И хоћемо да знамо, пре него што већ буде касно, да је мало мало и велико велико; и хоћемо да видимо ствари онако како ће се оне увек појављивати: »у светлости вечности«. И хоћемо да се научимо смејати се у лице оном што је неминовно, и, шта више, и саму смрт дочекивати с осмејком. И хоћемо да будемо потпуни, да критиком и сагласношћу својих жеља сједињујемо своје снаге; јер сабрана снага значи последњу реч у етици и у филозофији државе, а можда и у логици и метафизици. »Филозоф бити (каже Торо) значи не само имати суптилне мисли, и не можда основати неку филозофиску школу, него волети мудрост, и то тако да према њеним прописима проводимо живот у чистоти, независности, храбрости и поуздању.« Чим смо постигли мудрост, сигурно је да ће нам и све остало бити дано. »Тражите најпре добре дарове мудрости (опомиње нас Бекон), а све остало или ће се пронаћи или се неће осетити да нам недостаје.« Истина нас неће обогатити, али ће нас зато ослободити.

Нељубазан читалац прекинуће нас овде својом напоменом да је филозофија исто тако некорисна као и играње шаха, и исто тако тамна као и незнање, и да мировање значи исто што и бити сам собом задовољан. »Нема ничега тако безумног (рекао је Цицерон) што се не би нашло у књигама филозофа.« Неоспорно је да је било филозофа који су располагали сваком врстом мудрости, само не здравим људским разумом; многи филозофски полет долазио је само од дизалачке снаге лакога ваздуха. На овом свом путу ми ћемо се заустављати само у пристаништима светлости, а нећемо улазити у муљевите струје метафизике и у »безобално море« теолошких расправљања. Ну, да ли је филозофија одиста осуђена на мировање? Наука на око непрестано ходи напред, а филозофија као да губи тле под собом. Ово причињавање настало је само зато што је филозофија узела на се тежак и опасан задатак, наиме да испитује проблеме који још нису приступачни методама науке. Ти су проблеми, на пример, добро и зло, лепо и ружно, поредак и слобода, живот и смрт. Али, чим нека област испитивања донесе резултате који се могу тачно формулисати, онда она добива име науке. Свака наука почиње као филозофија и завршује се као уметност; она настаје из претноставке и онда прелази у практичне делатности. Филозофија је (у метафизици) хипотетичко тумачење онога што је непознато или (у етици и у филозофији државе) тумачење онога што није тачно познато; она је прва ватрена лииија при опседању истине. Наука је освојена област и иза ње налазе се оне обезбеђене области у којима сазнање и уметност подижу наш непотпуни а ипак чудесни свет. Филозофија као да се збунила па се зауставила, али само зато што је плодове своје победе оставила наукама, својим ћеркама, а сама, у свом божанском незадовољству, иде у сусрет оном што је неизвесно и неиспитано.

Треба ли стручније да говоримо? Наука је аналитичко описивање, а филозофија синтетично објашњавање. Наука тежи за тим да разреши целину у њене делове, организам у органе, оно што је тамно у оно што је познато. Она не испитује ни вредност ни идеалне могућности ствари, ни њихово целокупно и дефинитивно значење; она се задовољава тиме да покаже своје садање постојаае и стање онакво какво је, и одлучно ограничава свој поглед на природу и на стварно постојаље ствари. Научник је непристрасан као природа код Тургењева; он се интересује за бувино бедро са истом тачношћу као и за стваралачке порођајне болове генија. Филозоф се не зауставља при описивању чињеница, него тежи да уопште утврди њихове односе према искуству, и да на тај начин докучи њихов смисао и њихову вредност. У својој објашњавачкој синтези он ствари везује и покушава да велики часовник свемира, који је научник аналитички раставио у комаде, боље састави него ли његови претходници. Наука нас учи да исцељујемо и да убијамо; у поједином случају она смањује број смртности, да би за време рата у масама убијала. Али, само мудрост — а то су у светлости искуства измирене жеље — може нас научити кад треба да исцељујемо а кад да убијамо. Посматрање збивања и конструисање чињеница — то је наука; циљеве подвргавати критици и одмеравати их у узајамном односу — то је филозофија. Али, како је данас многостраност наших средстава и инструмената израсла изнад тумачења и синтезе морала и циљева, то је живот наш испуњен бесмисленом грајом и истим таквим беснилом. Јер чињеница ништа не претставља ако се не доведе у везу са потребама; без везе са циљем и са целином, она није потпуна. Наука без филозофије и чињенице које нису повезане, и којима није одређена вредност, не могу нас избавити из дивљега нереда и очајања. Наука нам даје знање; али, само филозофија може да нам; да мудрост.

Посебно говорећи, филозофија значи и обухвата пет области испитивааа и расправљања. То су: логика, естетика, етика, филозофија државе и метафизика. Логика је изучавање идеалне методе мишљења и испитивања; унутрашње и спољно посматрање, дедукција и индукција, образовање хипотеза и експерименат, анализа и синтеза, то су облици људске делатности што их логика тежи да разуме и њима да се бави. Људи понајвише мисле да је она празно занимање; па, ипак, велики догађаји у историји мишљења јесу оне поправке које су учињене у методама мишљења и истраживања. Естетика је испитивање идеалног облика, или онога што је лепо; она је филозофија уметности. Етика је испитивање идеалног држања; највише сазнање, учи Сократ, то је сазнање онога што је добро и онога што је зло, то је дoзнавање мудрости која се односи на живот. Философија цржаве је испитивање идеалне друштвене организације (она није, као што би се то могло мислити, уметност и наука о томе како се положаји хватају и задржавају). Монархија, аристократија, демократија, социјализам, анархизам, то су dramatis personae политичке филозофије. И напослетку, метафизика (која пада у тако многе тешкоће што не тежи, као други облици филозофије, да стварност уреди у светлости идеалног) јесте испитивање »последње стварности« свих ствари: стварне и основне каквоће »материје« (онтологија), »духа« (филозофиска психологија), и односа између »материје« и »духа« у процесима опажања и сазнавања (епистемологија).
То су делови филозофије; али, тако разглобљена, она губи лепоту и драж. Ми је нећемо тражити у њеној смежураној апстрактности и у формализму, него одевену у жив облик генијалног човека. Не желимо да испитујемо само филозофије, него филозофе; ми желимо да своје време проведемо са свецима и мученицима мисли и да се окружујемо игром зракова њихова духа, док и ми можда, ако и у мањој мери, не узмемо учешћа у оном што је Леонардо назвао »најблагороднијим уживањем, радошћу разумевања«. Сваки од ових филозофа може нас нечему научити, ако се само правилно држимо њега. »Шта је тајна правог научника?« пита Емерсон. »У сваком човеку има нешто што за ме може бити поучно, и у томе сам ја његов ученик«. Поуздано смемо и ми да се тако ослонимо на водилачке духове историје, а да свој понос не повредимо! И може нам се свидети она друта мисао Емерсонова: да се у нама, кад нам геније говори, помаља као дух оно сећање да смо и ми у далекој младости имали баш исту мисао у неодређеном облику, и да нам је недостајало само храбрости и уметности да је заоденемо речима. И одиста, великани нам говоре само кад им поклањамо свој слух и своју душу да их чујемо; само ако је у нас бар заметак онога што је у њима стигло до цветања. Ми са њима делимо иста искуства, али из њих нисмо истиснули последње капи тајне и нежно тканога смисла; за горње тонове стварности што звучи око нас нисмо имали чула. Геније чује горње тонове и музику сфера; он зна зашто је Питагора филозофију назвао »највишом музиком«.

Тако ћемо ми ослушкивати ове људе, готови да им опростимо мале омашке, па ипак жељни да чујемо оно што су желели да нас науче. »Буди паметан (рекао је стари Сократ Критону) и не води бриге да ли су учитељи филозофије добри или лопш, него мисли на саму филозофију. Настојавај да је испитујеш разложно и савесно, па ако би била зла, тежи да људе одвојиш од ње, а ако би била онаква какву је ја видим, иди за њом и храбра срца служи јој.«


<< Садржај | О користи од филозофије | Отаџбина Платонова >>