O koristi od filozofije
Životi i mišljenja velikih filozofa | [Uvod]
<< Sadržaj | O koristi od filozofije | Otadžbina Platonova >>
Ima u filozofiji uživanja, i, šta više, i prividni svet metafizike ima nečega zavodničkog; to oseća svako dokle ga grube potrebe njegovog telesnog postojanja sa visova misli ne svuku na ekonomski vašar sa njegovim častohlepljem i koristoljubljem. Većina nas upoznala je zlatne dane mladosti kad je filozofija odista bila za nas, kako ju je Platon nazvao, »dragocena radost«; to su dani kad se pokazivala neuporedivo dragocenijom ljubav za istinom koja lukavo uzmiče nego li zadovoljstvo u telu ili naklapanja sveta. I uvek ostaje u nama neki preostatak razmišljanja iz one rane ljubavi prema mudrosti. »Život ima smisao (osećamo to sa Brauningom), i naći njegov smisao to je moja hrana i moje piće.« Ima premnogo stvari u našem životu koje su besmislene, ima prolaznosti i kolebanja koje samo sebe razara. Mi se borimo sa haosom oko nas i u nama, a ipak poverovali bismo da odista u nama ima nečega što ima smisla i što je bitno, samo kad bismo mogli odgonetnuti svoje sopstvene duše. Hoćemo da razumemo: »Živeti - to znači za nas postojano preobražavati u svetlost i plamen sve ono što smo i sve ono što se nas tiče! (Niče) Mi smo, kao Mića u Braći Karamazovima, »bića koja ne žude miliona, nego odgovor na svoja pitanja.« Vrednost i veze prolaznih stvari hoćemo da shvatimo da se spasemo iz vrtloga svakodnevnih događaja. I hoćemo da znamo, pre nego što već bude kasno, da je malo malo i veliko veliko; i hoćemo da vidimo stvari onako kako će se one uvek pojavljivati: »u svetlosti večnosti«. I hoćemo da se naučimo smejati se u lice onom što je neminovno, i, šta više, i samu smrt dočekivati s osmejkom. I hoćemo da budemo potpuni, da kritikom i saglasnošću svojih želja sjedinjujemo svoje snage; jer sabrana snaga znači poslednju reč u etici i u filozofiji države, a možda i u logici i metafizici. »Filozof biti (kaže Toro) znači ne samo imati suptilne misli, i ne možda osnovati neku filozofisku školu, nego voleti mudrost, i to tako da prema njenim propisima provodimo život u čistoti, nezavisnosti, hrabrosti i pouzdanju.« Čim smo postigli mudrost, sigurno je da će nam i sve ostalo biti dano. »Tražite najpre dobre darove mudrosti (opominje nas Bekon), a sve ostalo ili će se pronaći ili se neće osetiti da nam nedostaje.« Istina nas neće obogatiti, ali će nas zato osloboditi.
Neljubazan čitalac prekinuće nas ovde svojom napomenom da je filozofija isto tako nekorisna kao i igranje šaha, i isto tako tamna kao i neznanje, i da mirovanje znači isto što i biti sam sobom zadovoljan. »Nema ničega tako bezumnog (rekao je Ciceron) što se ne bi našlo u knjigama filozofa.« Neosporno je da je bilo filozofa koji su raspolagali svakom vrstom mudrosti, samo ne zdravim ljudskim razumom; mnogi filozofski polet dolazio je samo od dizalačke snage lakoga vazduha. Na ovom svom putu mi ćemo se zaustavljati samo u pristaništima svetlosti, a nećemo ulaziti u muljevite struje metafizike i u »bezobalno more« teoloških raspravljanja. Nu, da li je filozofija odista osuđena na mirovanje? Nauka na oko neprestano hodi napred, a filozofija kao da gubi tle pod sobom. Ovo pričinjavanje nastalo je samo zato što je filozofija uzela na se težak i opasan zadatak, naime da ispituje probleme koji još nisu pristupačni metodama nauke. Ti su problemi, na primer, dobro i zlo, lepo i ružno, poredak i sloboda, život i smrt. Ali, čim neka oblast ispitivanja donese rezultate koji se mogu tačno formulisati, onda ona dobiva ime nauke. Svaka nauka počinje kao filozofija i završuje se kao umetnost; ona nastaje iz pretnostavke i onda prelazi u praktične delatnosti. Filozofija je (u metafizici) hipotetičko tumačenje onoga što je nepoznato ili (u etici i u filozofiji države) tumačenje onoga što nije tačno poznato; ona je prva vatrena liiija pri opsedanju istine. Nauka je osvojena oblast i iza nje nalaze se one obezbeđene oblasti u kojima saznanje i umetnost podižu naš nepotpuni a ipak čudesni svet. Filozofija kao da se zbunila pa se zaustavila, ali samo zato što je plodove svoje pobede ostavila naukama, svojim ćerkama, a sama, u svom božanskom nezadovoljstvu, ide u susret onom što je neizvesno i neispitano.
Treba li stručnije da govorimo? Nauka je analitičko opisivanje, a filozofija sintetično objašnjavanje. Nauka teži za tim da razreši celinu u njene delove, organizam u organe, ono što je tamno u ono što je poznato. Ona ne ispituje ni vrednost ni idealne mogućnosti stvari, ni njihovo celokupno i definitivno značenje; ona se zadovoljava time da pokaže svoje sadanje postojaae i stanje onakvo kakvo je, i odlučno ograničava svoj pogled na prirodu i na stvarno postojalje stvari. Naučnik je nepristrasan kao priroda kod Turgenjeva; on se interesuje za buvino bedro sa istom tačnošću kao i za stvaralačke porođajne bolove genija. Filozof se ne zaustavlja pri opisivanju činjenica, nego teži da uopšte utvrdi njihove odnose prema iskustvu, i da na taj način dokuči njihov smisao i njihovu vrednost. U svojoj objašnjavačkoj sintezi on stvari vezuje i pokušava da veliki časovnik svemira, koji je naučnik analitički rastavio u komade, bolje sastavi nego li njegovi prethodnici. Nauka nas uči da isceljujemo i da ubijamo; u pojedinom slučaju ona smanjuje broj smrtnosti, da bi za vreme rata u masama ubijala. Ali, samo mudrost — a to su u svetlosti iskustva izmirene želje — može nas naučiti kad treba da isceljujemo a kad da ubijamo. Posmatranje zbivanja i konstruisanje činjenica — to je nauka; ciljeve podvrgavati kritici i odmeravati ih u uzajamnom odnosu — to je filozofija. Ali, kako je danas mnogostranost naših sredstava i instrumenata izrasla iznad tumačenja i sinteze morala i ciljeva, to je život naš ispunjen besmislenom grajom i istim takvim besnilom. Jer činjenica ništa ne pretstavlja ako se ne dovede u vezu sa potrebama; bez veze sa ciljem i sa celinom, ona nije potpuna. Nauka bez filozofije i činjenice koje nisu povezane, i kojima nije određena vrednost, ne mogu nas izbaviti iz divljega nereda i očajanja. Nauka nam daje znanje; ali, samo filozofija može da nam; da mudrost.
Posebno govoreći, filozofija znači i obuhvata pet oblasti ispitivaaa i raspravljanja. To su: logika, estetika, etika, filozofija države i metafizika. Logika je izučavanje idealne metode mišljenja i ispitivanja; unutrašnje i spoljno posmatranje, dedukcija i indukcija, obrazovanje hipoteza i eksperimenat, analiza i sinteza, to su oblici ljudske delatnosti što ih logika teži da razume i njima da se bavi. Ljudi ponajviše misle da je ona prazno zanimanje; pa, ipak, veliki događaji u istoriji mišljenja jesu one popravke koje su učinjene u metodama mišljenja i istraživanja. Estetika je ispitivanje idealnog oblika, ili onoga što je lepo; ona je filozofija umetnosti. Etika je ispitivanje idealnog držanja; najviše saznanje, uči Sokrat, to je saznanje onoga što je dobro i onoga što je zlo, to je doznavanje mudrosti koja se odnosi na život. Filosofija cržave je ispitivanje idealne društvene organizacije (ona nije, kao što bi se to moglo misliti, umetnost i nauka o tome kako se položaji hvataju i zadržavaju). Monarhija, aristokratija, demokratija, socijalizam, anarhizam, to su dramatis personae političke filozofije. I naposletku, metafizika (koja pada u tako mnoge teškoće što ne teži, kao drugi oblici filozofije, da stvarnost uredi u svetlosti idealnog) jeste ispitivanje »poslednje stvarnosti« svih stvari: stvarne i osnovne kakvoće »materije« (ontologija), »duha« (filozofiska psihologija), i odnosa između »materije« i »duha« u procesima opažanja i saznavanja (epistemologija).
To su delovi filozofije; ali, tako razglobljena, ona gubi lepotu i draž. Mi je nećemo tražiti u njenoj smežuranoj apstraktnosti i u formalizmu, nego odevenu u živ oblik genijalnog čoveka. Ne želimo da ispitujemo samo filozofije, nego filozofe; mi želimo da svoje vreme provedemo sa svecima i mučenicima misli i da se okružujemo igrom zrakova njihova duha, dok i mi možda, ako i u manjoj meri, ne uzmemo učešća u onom što je Leonardo nazvao »najblagorodnijim uživanjem, radošću razumevanja«. Svaki od ovih filozofa može nas nečemu naučiti, ako se samo pravilno držimo njega. »Šta je tajna pravog naučnika?« pita Emerson. »U svakom čoveku ima nešto što za me može biti poučno, i u tome sam ja njegov učenik«. Pouzdano smemo i mi da se tako oslonimo na vodilačke duhove istorije, a da svoj ponos ne povredimo! I može nam se svideti ona druta misao Emersonova: da se u nama, kad nam genije govori, pomalja kao duh ono sećanje da smo i mi u dalekoj mladosti imali baš istu misao u neodređenom obliku, i da nam je nedostajalo samo hrabrosti i umetnosti da je zaodenemo rečima. I odista, velikani nam govore samo kad im poklanjamo svoj sluh i svoju dušu da ih čujemo; samo ako je u nas bar zametak onoga što je u njima stiglo do cvetanja. Mi sa njima delimo ista iskustva, ali iz njih nismo istisnuli poslednje kapi tajne i nežno tkanoga smisla; za gornje tonove stvarnosti što zvuči oko nas nismo imali čula. Genije čuje gornje tonove i muziku sfera; on zna zašto je Pitagora filozofiju nazvao »najvišom muzikom«.
Tako ćemo mi osluškivati ove ljude, gotovi da im oprostimo male omaške, pa ipak željni da čujemo ono što su želeli da nas nauče. »Budi pametan (rekao je stari Sokrat Kritonu) i ne vodi brige da li su učitelji filozofije dobri ili lopš, nego misli na samu filozofiju. Nastojavaj da je ispituješ razložno i savesno, pa ako bi bila zla, teži da ljude odvojiš od nje, a ako bi bila onakva kakvu je ja vidim, idi za njom i hrabra srca služi joj.«
<< Sadržaj | O koristi od filozofije | Otadžbina Platonova >>