Отаџбина Платонова

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Животи и мишљења великих философа | [Платон]

<< О користи од философије | Отаџбина Платонова | Сократ >>


Карта Европе показује да Грчка личи на неку коштуњаву руку којој савијени прсти падају у Средоземно Море, Јужно лежи велико острво Крит, одакле су они пожудни прсти на две хиљаде година пре Христа ухватили почетке цивилизације и културе. Источно, с ону страну Егејскога Мора, лежи Мала Азија, која данас ћути и не јавља се да је жива; али, у временима пре Платона бујали су у њој послови, трговина и дух предузимачки. На западу, с ону страну Јонскога Мора, налази се Италија као крив торањ у мору, јужно и западно Сицилија и Шпанија, које су криле све цветне насеобине грчке, и још даље на западу »Стубови Хераклови« (данашњи Гибралтар), она мрачна врата поред којих се није усуђивао да прође ниједан антички бродар. И напослетку, на северу налази се област коју су онда чиниле Тесалија, Епир и Маћедонија, још несавладани и полуварварски крајеви, из којих или кроз које су се уселила она снажна племена чији потомци беху генији Хомерове и Периклове Грчке.

Поглед на карту открива даље безбројне заливе на обалама и узвишења на копну. Свуда усеци и заливи кроз које се увлачи море, н земља свуда наваљана и набацана у брежуљке и брда. Овим природним воденим и планинским границама била је Грчка раздељена на усамљене комаде. И како су путовање и саобраћај у она времена били много мучнији и опаснији него данас, свака долина развијала је своје, за се довољно, газдинство, и сопствену, независну владавину, сопствена уређења, језик, религију и културу. Свуда један два града, око којих се све до брдских кланаца простире пољопривредно залеђе: такве »вароши-државе« биле су Еубеја и Локрида, такве Етолија, Фокида, Беотија, Ахеја, Арголида, Елида, Аркадија, Месенија, Лаконија са главном вароши Спартом, и Атика с Атином.
Карта нам показује још и то да је Атина од свих већих грчких вароши најисточније лежала. Својим повољним положајем развила се Атина у место кроз које су Грци излазили у свет и за којим су тежиле малоазиске трговачке вароши, и она је постала капија кроз коју су оне старије вароши уносиле свој раскош и своју културу у младу грчку земљу. Она је у Пиреју имала изврсну луку, где је безброј бродова могло да се укотви без сметња које долазе од тешких морских невоља. И она је имала велику прекоморску флоту.

У време од 490. до 470. године пре Христа заборавиле су Спарта и Атина своју завист, сјединиле су своје снаге и одбиле напад Персијанаца под вођством Дарија и Ксеркса, и тиме спречиле да Грчка постане колонијом азиске царевине. У тој борби младе Европе против Истока, који је већ старио, Спарта је дала војску а Атина флоту. После рата распустила је Спарта своју војску и морала да западне у економске тешкоће, које увек прате такве догађаје; своју ратну флоту Атина је претворила у трговачку морнарицу, и развила се у једну од највећих трговачких вароши старога света. Спарта се вратила у стање пољопривредне одвојености и у опште мировање, док је Атина постала пословно трговачко и лучко место где су се сусретале многе расе са својим различним култовима и обичајима, и својим додиром и супарншптвом изазивале упоређивање, тачна испитивања и размишљање.

У таквим средиштима разноврсног саобраћаја готово се сасвим истиру традиције и догме. Где је безброј исповедања вере, ту нагињемо на то да сумњамо у све. Трговци су, по свој прилици, били први скептичари; они су се сувшпе којечега нагледали да би у све то могли веровати, и општа склоност трговаца да сав свет деле на будале и лопове довела је до сумње у све вероисповести. Поред тога, они су постепено развијали и науку; са све већом сложеношћу новчаних послова развијала се математика, а са јачањем бродарске храбрости астрономија. Благостање које је непрестано расло донело је са собом доколицу и сигурност, а то су услови сваког испитивања и сваке научие спекулације. Од звезда није се више тражила само оријентација на далекој морској пучини, него и одговор на загонетке васељене; први грчки философи били су астрономи. »Поносећи се оним што су постигли (каже Аристотело), људи су после персиских ратова непрестано корачали напред; насељавали су се у свима наукама и тражили још даље области испитивања. Смелост људи нарасла је толико да су се усудили да за процесе и за догађаје, који су се пре сводили на натприродне снаге. траже природне основе за објашњавање. Магија и обреди полагано су узмицали нред науком и посматрањем, и почела се развијати философија.

У почетку философија је била на физикалној основи. Она је гледала на свет материје и питала шта су последњи и неразрешљиви саставни делови ствари. Природан завршетак овога тока мисли био је материјализам Демокритов (460.—360. пре Христа): »У стварности нема ничега даље осим атома и простора«. Таква је била једна од главних струја грчкога мишљења; у Платоново доба лродужавала је она свој живот неко време под земљом, али је наново избила на површину у Епикура (342.— 270. пре Христа), и у Лукреција постала је струјом речитости. Ну, најособеније и најугледније тековине грчке философије добивале су свој облик у софиста, путника и учитеља мудрости, који су више пазили на властите мисли и сопствену природу него ли на свет ствари. Сви они били су мудре главе (на пример Горгија и Хипија), и многи од њих (Протагора, Продик) дубокоумни. Једва има који проблем или које решење у нашој савременој философији духа и људскога држања да га они нису били поимали и о њему говорили. О свакој ствари они су сумњали, и без страха се кретали усред религиозних и политичких табуа, и сваку веру и свако уређење позивали су пред судиски сто ума. У политици поделили су се на две школе. Један правац учио је, као и Русо, да је природа добра, а цивилизација зла; да су људи од природе сви једнаки и да су постали различни само због мера и наредаба појединих класа, и да су законе измислили јачи да би везали слабије и владали над њима. Други правац заступао је, као и Ниче, схватање да природа стоји с ону страну добра и зла; да су људи од природе сви различни; да су морал измислили слабији да би везали и ограничили јаче, и да је моћ највиша врлина и највиша жудња човекова. Зато је по њима од свих облика владавине аристократија најмудрија и најприроднија.

Овај напад на демократију показује несумњиво пораст богате мањине у Атини која се назвала олигархиском партијом, а демократију огласила за празну заблуду. У извесном смислу демократије није било толико да би је изобличавали; јер су од 400.000 становника атинских њих 245.000 били робови, а ти уопште нису имали никаквих политичких права, а од оних 150.00 слободних или грађана долазио је само мален број у Еклесију, или народну скупштину, где су се претресале и уређивале прилике у држави. Али, и поред тога, Атињани су остварили демократски дух у толикој мери у коликој он доцније никад није био остварен. Народна скушптина била је највиша власт, а највише чиновничко тело, Дикастерија, или највиши суд, бројало је преко хиљаду чланова (зато су подмићивања била скупо задовољство), које су по алфабетској схеми бирали из целокупног броја грађана. Ниједно уређење није могло бити демократскије, а ни безумније, како су тврдили његови противници.

За време другога Пелопонескога Рата, који је трајао дуже од једног људског века (430.—400. пре Христа), и у којем се војничка моћ Спарте борила против поморске моћи Атине и напослетку је и победила, олигархиска партија атинска, под вођством Критијиним, тражила је да се демократија уклони пошто није способна да води рат, и хвалила је потајно аристократску владавину у Спарти. Многи од олигархиских вођа били су прогнани; али, кад се Атина најзад предала, између осталих Спартиних услова за мир био је и тај да се натраг позову прогнани аристократи. Тек што су се ови вратили, изазваше они под вођствои Критијиним револуцију богаташа против »демократске« партије, која је владала за време несрећнога рата. Револуција буде угушена, и Критија умре на бојном пољу.
Овај Критија био је ученик Сократов и ујак Платонов.


<< О користи од философије | Отаџбина Платонова | Сократ >>