Etičko rešenje
Životi i mišljenja velikih filosofa | Platon
<< Političko rešenje | Etičko rešenje | Kritika >>
Ovim je naša politička šetnja privedena kraju, i mi smo naposletku pripravni da odgovorimo na pitanje koje smo y početku postavili: Šta je pravednost? Samo tri dragocene stvari postoje na ovom svetu: pravda, lepota, i istina, i možda se nijedna od njih ne može definisati. Četiri stotine godina posle Platona jedan rimski prokurator Judeje bespomoćno je pitao: »Šta je istina?« — i filosofi nam još nisu odgovorili ili kazali šta je lepota. Ali, Platon ce latio da nam da neku definiciju za »pravednost«. On veli: »Pravednost je posedovanje i delanje onoga što kome pripada« (433).
To nas razočarava: posle tolikog okolišavanja očekivali smo nepogrešivo otkriće. Šta znači ta definicija? Jednostavno to da svaki za svoj rad ima dobivati onoliko koliko taj rad vredi, i da ima raditi ono za što je najsposobniji. Prema tome, pravedan je onaj čovek koji stoji baš na pravom mestu, i vrši ono što najbolje može da vrši, i punom i jednakom merom vraća za ono što dobiva. I zato bi društvo pravednih ljudi bilo najharmoničnija i za rad najsposobnija grupa, jer bi svaki član stojao na svome mestu i vršio funkciju za koju ga je priroda odredila, slično instrumentima y savršenom orkestru. Pravednost y jednom društvu ličila bi na onu harmoniju odnosa kojom ce planete održavaju y svom pravilnom (ili, kako bi Pitagora kazao, muzikalnom) hodu. Tako organizovano, društvo bi bilo sposobno za dalji život; i pravednost bi dobila neku vrstu darvinske potvrde. Gde ljudi ne stoje na svom prirodnom mestu, gde trgovac pritiskuje državnika, ili gde ratnik otima položaj vladara — tu je koordinacija delova razorena, veze pucaju, i društvo ce rastvara i rasturuje. Pravednost je stvaralačka koordinacija.
I y pojedinom licu pravednost znači delatan poredak: to je harmonično delanje udova y čoveku, od kojih svaki stoji na mestu koje mu je određeno, i koji učestvujući y delanju sa drugima, prilaže svoj deo y ljudski rad. Svaki čovek jeste kosmos ili haos požuda, osećanja, i pretstava; stoje li ovi y harmoničnom odnosu, onda čovek produžuje život n doživljuje uspeh, a izgube li svoje određeno mesto i promaše li svoju službu, onda osećanje pokušava da bude delanju ne samo toplota nego i svetlost (kao y fanatičara), ili ako razum pokušava da postaje delanju ne samo svetlost nego i toplota (kao kod čoveka koji je samo y intelektu), onda počinje rasturanje ličnosti, i neuspeh ce približuje kao neizbežna noć. Pravednost je taxis kai kosmos — poredak i lepota — duševnih delova; to je duši ono isto što i zdravlje telu. Svako zlo je disharmonija; i to između čoveka i prirode, ili između čoveka i drugih ljudi, ili između čoveka i njegove vlastite prirode.
Tako Platon odgovara Trasimahu, Kaliklu i svima ničeovcima koji ce još mogu naći: pravednost nije gola snaga, nego harmonična snaga — požuda i ljudi y poretku što ga udešavaju um i organizacija ; pravednost nije pravo jačih, nego stvaralačka i jaka harmonija celine. Istina je, doduše, da pojedinac, kad ostavi mesto za koje su ga priroda i njegove sposobnosti odredile, može neko vreme uspevati i nalaziti koristi, ali ga progoni neminovna Nemeza kao Erinije, o kojima Anaksagora kaže da bi one progonile i nebeska tela, kad bi ova ostavila svoje putanje; strašno »bâton« prirode stvari goni svaki jogunasti instrumenat natrag na njegovo mesto i određuje mu njegov stepen i njegov prirodni ton. Korsikanski poručnik mogao je pokušati da savlada Evropu nekom ceremonijalnom nasilnošću, koja bi pre pristajala kakvoj staroj monarhiji nego li jednoj prekonoć postaloj dinastiji, ali je završio život kao zarobljenik na stenovitom ostrvu, bedno saznajući da je rob »prirode stvari«. Nepravednost hoće na svetlost.
Nema ništa bizarno novo y ovom shvatanju, i odista ce y filosofiji preporučuje postupak da s nepoverenjem posmatramo učenja koja ce kite perjem novosti. Istina često menja svoje haljine (kao svaka lepa dama) ; ali, pod novim ruhom ona uvek ostaje ista. I y učenju o moralu nemamo da očekujemo novina koje iznenađuju; pored najinteresantnijih četničkih ispada sofista i ničeovskih pristalica, svi moralni pojmovi kreću ce oko dobra celine. Moralnost počinje kad ce ljudi reše na udruživanje i uzajamnu zavisnost i organizaciju; život y društvu zahteva da jedinka neki deo svoje samostalnosti žrtvuje zajedničkom poretku, i naposletku dobro celine postaje norma ljudskoga držanja. Priroda to tako hoće, i njen sud je uvek završan. Kad ce jedna grupa nadmeće y zarađivanju s drutom grupom ili ce protiv nje bori, onda ona pobeđuje svojim jedinstvom, i moći, i sposobnošću svojih članova da y težnji za zajedničkim ciljevima hode združeno. I može li biti bolje osnove za zajednički rad nego kad svako čini ono što najbolje može da čini? To je cilj organizacije za kojim svako društvo ima da teži, dokle god želi da y životu ostane. Hristos je učio: moralnost je dobrota prema slabijima; Niče kaže: moralnost je smelost jačih; a Platon veli: moralnost je stvaralačka harmonija celine. Ova tri učenva moraće ce, istina, povezati, da bi ce dobilo savršeno učenje o moralu; ali, može li ce sumnjati y to koji od ovih elemenata ima najjaču osnovu?
<< Političko rešenje | Etičko rešenje | Kritika >>