Sokrat

Izvor: Викикњиге
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Životi i mišljenja velikih filosofa | Platon

<< Otadžbina Platonova | Sokrat | Platonov razvitak >>


Koliko smemo suditi po jednoj bisti što se sačuvala pod razvalinama antičke vajarske umetnosti, Sokrat je bio tako malo lep kao što to samo filosof može biti. Ćelava glava, veliko, okruglo lice, duboke i razrogačene oči, široki, cvetasti nos, koji daje živo svedočanstvo o čestim simposionima — sve to kao da pre odaje glavu nekoga vratara nego najznamenitijega filosofa. Ali, ako se bliže zagleda u grubo zatesani kamen, on otkriva onu ljudsku dobrotu i iskrenu prostotu koje su ovoga skromnoga mislioca učinile omiljenim učiteljem najotmenije omladine atinske. Samo veoma malo znamo o njemu, pa opet nam je mnogo prisniji nego li aristokratski Platon ili profesorski rezervisani Aristotelo. Preko dve hiljade i tri stotine godina gledamo još uvek njegov nezgrapni lik kako u večno jednakoj, izgužvanoj tunici lagodno korača preko trga, ne vodeći računa o graji dnevne politike, a skupljajući oko sebe omladinu i naučnike, čvrsto držeći svoju žrtvu da je domami u senoviti utao kakvoga hrama, i da je tu primora na određivanje njenih pojmova.

Šarena je bila četa mladića koja ga je okružavala i zajedno s njime stvarala evropsku filosofiju. Među njima nahodili su se bogati mladi ljudi kao Platon i Alkibijad, kojima se sviđala njegova podrugljiva kritika atinske demokratije; i socijalisti bili su među njima kao Antisten, kome se dopadalo bezbrižno siromaštvo učiteljevo, i koji ga je dizao do religije; i, šta više, nekoliko anarhista, kao Aristip, koji su žudeli za svetom u kome ne bi bilo ni gospodara ni robova, nego samo slobodnih i bezbrižnih ljudi, sličnih Sokratu. Svi ti problemi, koji i danas još pokreću ljudsko društvo, i daju omladini gradivo za beskrajne diskusije, pokretali su i tu malu grupu besednika i mislilaca, koji su, saglasno sa svojim učiteljem, osećali da život bez izmene misli ne bi bio dostojan čoveka. Svaka škola socijalno-političkoga mišljenja imala je ovde svoga zastupnika, a, možda, i svoje poreklo. Kako je majstor živeo, nije znao gotovo niko. On nikada nije radio, i nije nimalo mislio na sutrašnji dan. Jeo bi samo onda kad bi ga njegovi učenici zamolili da svojim prisustvom učini čast njihovoj sofri (oni kao da su njegovo društvo cenili), pa opet se on u telesnom pogledu dobro osećao. Kod kuće je bio manje dočekivan, jer je zanemarivao svoju ženu i decu. Posmatran onako kao što ga je posmatrala Ksantipa, on je bio leni vetropir koji je svojoj kući više donosio sumnjive slave nego li hleba. Ksantipa je gotovo isto tako rado govorila kao Sokrat, i njih dvoje kao da su među sobom imali nekoliko dijaloga; ali, Platon je zaboravio da ih zabeleži. Međutim, ona ga je i volela i nije mogla da se umiri pred njegovu smrt, mada je za sobom imao sedamdeset godina.

Zašto su ga njegovi učenici tako visoko cenili? Možda što on nije bio samo filosof, nego i čovek: izlažući se velikoj opasnosti, spasao je on u nekoj bitci život Alkibijadu, a mogao je i da pije kao džentlmen — bez zazora i bez prekomernosti. Ali, nesumnjivo im se najbolje sviđala skromnost njegova učenja, jer on nije tvrdio da poseduje mudrost, nego samo da je traži što je voli — on je bio amater mudrosti, a nikakav profesionalac. Ima vesti po kojima ga je delfisko proročište, s neobičnom oštrinom pogleda, nazvalo najmudrijim od svih Grka; i on je ovu izjavu protumačio kao priznanje agnosticizma, koji je činio ishodnu tačku njegove filosofije: »Ja znam samo jedno, a to je da ništa ne znam«. Filosofija počinje čim se čovek naučio da sumnja, a naročito onda kad počne sumnjati u sopstvene dogme i aksiome. Ko zna kako su ova brižno negovana uverenja postala za nas izvesnosti; možda ih je kradom stvorila samo neka potajna želja i tako žudnju obukla u oblik misli. Nema nikakve prave filosofije dokle god se duh ne okrene u se i ne ispita samoga sebe. Gnothi seauton, rekao je Sokrat: Upoznaj samoga sebe.

Odista, bilo je već filosofa pre njega, na primer: muški jakih kao Tales i Heraklit, suptilnih mislilaca kao Parmenid i Zenon iz Eleje, vidovitih kao Pitagora i Empedokle; ali, ti filosofi bili su najvećim delom filosofi fizike. Oni su težili da otkriju fisis ili prirodu spoljašnjih stvari, zakone i osnovne sastavne uslove materijalnoga i merljivoga sveta. To je sve lepo, mislio je Sokrat, ali za filosofa postoji jedan beskrajno dostojniji predmet nego sve drveće i kamenje, i nego same zvezde; postoji duh ljudski. Šta je čovek i šta može od njega postati?
I tako se Sokrat predao tome poslu da ispituje ljudsku dušu, da otkriva pretpostavke i da iznosi sumnje u osvedočenja. Kad bi ljudi raspravljali o pravednosti bez razmišljanja, on bi ih pitao to ti? - šta je to? Šta vi razumevate pod tim apstraktnim rečima kojima tako lako otklanjate probleme života i smrti? Šta vi razumevate pod čašću, vrlinom, moralnošću, patriotizmom? Šta vi mislite šta ste vi sami? Takvim etičkim i psihološkim pitanjima Sokrat se najradije bavio. Bilo je ljudi koje je pogađala ova »sokratska metoda«, Sokratovo zahtevanje tačnih definicija, i jasnoga mišljenja, i iscrpne analize, pa su zato zamerali da Sokrat pita više nego što bi i sam mogao da odgovori, te duhove ostavlja zbunjenije nego što su bili pre susreta sa njim. Pored svega toga on je filosofiji ostavio dva tačna odgovora na dva najteža pitanja: »Šta je smisao vrline?« i »Koja je država najbolja?«

Nijedna tema za mlade Atinjane onoga vremena ne bi mogla biti za život važnija. Sofisti su bili razorili negdašnju veru u bogove i boginje Olimpa, i u propise morala, a ovim propisima davao je ranije snagu strah ljudski pred svudaprisutnim i bezbrojnim božanstvima. Očevidno, nije više postojao nikakav razlog da jedan čovek ne čini ono što se baš njemu sviđalo, dokle god samo ostaje u okviru onoga što je zakonom dopušteno. Razorni individualizam oslabio je karakter Atinjana, i učinio da im grad postane plenom strogo vaspitanih Spartanaca. I što se tiče države, šta je moglo biti smešnije nego ta demokratija koju je vodila gomila i razbacivale je njene strasti, ta vladavina kluba koji je samo debatovao, ti prenagljeni izbori, otpuštanje i osuđivanje na smrt generala, taj alfabetom rukovođeni, nebirački izbor koji je proste seljake i trgovce birao za članove najvišega suda? Kako bi se u Atini mogla razviti nova i prirodna čestitost, i kako bi se mogla država spasti?

Svom odgovoru na ova pitanja ima Sokrat da zablagodari za svoju smrt i besmrtnost. Da je pokušao ponovo vaspostaviti staro politeističko verovanje i čete emancipovanih duša ponovo privesti hramovima i svetim lugovima, da prinose žrtve bogovima svojih otaca, stariji građani spremili bi mu neko poštovalje. Ali, on je znao da bi to bila beznadna i samoubilačka namera, korak unazad, i ne korak preko grobova, nego u grobove. On je imao svoju sopstvenu religioznu veru: on je verovao u jednoga boga i nadao se na svoj skroman način da ga smrt neće potpuno unšptiti; ali, on je znao da se na takvoj kolebljivoj teologiji ne mogu doneti nikakvi trajni zakoni morala. Kad bi bilo mogućno da se, sasvim nezavisno od svakoga religioznog učenja, postavi sistem moralnosti koji bi imao jednaku važnost i za ateiste i za pietiste, onda bi teologije nastajale i iščezavale a da ne potresaju moralnu vezu koja od tvrdoglavih jedinki pravi mirne građane jedne zajednice.
Kad bi, na primer, bilo »dobro« = »umno«, i »vrlina« = »mudrost«, i kad bi se ljudi mogli naučiti da vide svoj pravi interes i posledice svojih dela koje leže u dalekoj budućnosti, i da svoje želje iz samoubilačkoga haosa kritikom i izmirivanjem preobražavaju u svrhovitu i stvaralačku harmoniju, — u tom slučaju možda bi obrazovan i pametan čovek našao moral koji bi se ponavljanjem i spoljnim pritiskom morao useći u pamet onome koji je neobrazovan. Zar ne bi svaki greh mogao imati poreklo u zabludi, u nepotpunom gledanju i gluposti? I inteligentan čovek može osećati ove žestoke i nesocijalne nagone, onako isto kao i neinteligentan; ali, inteligentan će se odista bolje savladavati i biće ređe takav da bude sličan divljem zveru. U inteligentnom društvu — gde se jedinci vraća veća moć od one koja joj je uzeta u obliku ograničene slobode — preimućstva svakoga pojedinca zavisila bi od socijalnog i urednog ponašanja, i bio bi potreban samo jedan prosvećen pogled, da se obezbede mir i poredak i dobra volja.

Ali, ako je vladavina sama nejasna i apsurdna, ako ona vlada a da ne pomaže, i naređuje a da ne vodi, — kako bi se, u takvoj državi, mogao pojedinac ubediti da sluša zakone i da svoje samoljublje ograniči na meru opšte podnošljivosti? Nije nikakvo čudo što jedan Alkibijad ustaje protiv države koja gubi poverenje u one koji su sposobni, i više ceni gomilu nego znanje? Nije nikakvo čudo što vlada haos gde nema mišljenja, i gde neprosvećena gomila rešava naprečac da bi se docnije u očajanju pokajala? Nije li to lažna predrasuda da većina pogađa ono što je najmudrije? Naprotiv, zar se ne može uopšte tvrditi da su ljudi u gomili luđi, nasilniji, i svirepiji, nego li uzeti pojedinačno i za se? Zar to nije sramota da narodom upravljaju besednici koji »nadutačko razvlače svoje govore kao što bakrači, kad udariš o šah, dugo ječe, dokle god ruku ne metneš na njih«.8 Vođenje države odista je nešto za što se ne može biti dovoljno inteligentan, to je nešto što iziskuje svu snagu mišljenja najsposobnijih duhova. Može li neko društvo da se spase i ojača drukčije nego tako ako se uprava poveri njegovim najmudrijim članovima?

Pretstavite sebi narodnu atinsku partiju i njen odgovor na to aristokratsko jevanđelje, a ono se propovedalo u vreme kad je rat zabranjivao svaku kritiku, i kad je bogata i obrazovana manjina zaverenički spremala revoluciju! Pomislite na osećanja koja je mogao da ima Anit, demokratski vođ, kad je njegov sin postao Sokratov učenik, pa ustao protiv bogova svoga oca i javno ga ismejao! Nije li zato Aristofan tačno pretskazao da će varljivo učenje koje se donosi u zamenu za stare vrline svojim protivdruštvenim mudrovanjem doneti baš takav rezultat?
Onda je došla revolucija, i u njoj se vodila ljuta borba za ovu inteligenciju i protiv nje. I kad je demokratija pobedila, bila je rešena sudbina Sokratova, jer je on bio duhovni vođ ustaničke partije, ma koliko da je on sam bio miroljubiv; on je bio tvorac omrznute aristokratske filosofije, i on je bio taj kvarilac omladine koja je besnela za debatama. I stoga najbolje bi bilo, rekli su Anit i Melet, kad bi Sokrat umro.

Svršetak pesme zna ceo svet, jer ga je Platon opisao prozom koja je lepša nego pesma. I mi smo u srećnom položaju da možemo čitati onu prostu i hrabru (možda i samo legendarnu) »apologiju« ili odbranu, u kojoj je prvi mučenik filosofije branio prava i nužnu slobodu mišljenja, i naglašavao svoje značenje za državu, i odbijao to da moli za milost gomilu koju je vazda prezirao. Bili bi ga pomilovali, ali on nije smatrao za dostojno da ih za to moli. Njegovo učenje dobilo je naročitu potvrdu u tome što su ga sudije htele osloboditi, dok je razdražena gomila glasala za njegovu smrt. Zar on nije sumnjao u bogove? Teško onome koji bi hteo da ljude nauči brže nego što oni mogu da nauče.

I doneli su rešenje da on mora ispiti otrov od kukute. Prijatelji njegovi posećivali su ga u tamnici i nudili mu begstvo — bili su podmitili sve činovnike koji su stojali između njega i slobode. Ali, on je sve odbio. Bio je navršio sedamdeset godina (399. pre Hrista), pa je mislio da je odista vreme umreti; a možda je i video da je njegova smrt mogla doneti naročitu korist.

»Utešite se (govorio je on svojim ožalošćenim prijateljima) i mislite na to da ćete samo telo moje sahraniti«. »Posle ovih reči (piše Platon na jednom od najznamenitijih mesta svetske književnosti) ustade Sokrat i pođe u sporednu sobu da se okupa. I Kriton je pošao za njim, a nama je rekao da čekamo. Tako smo čekali i razmišljali... o velikoj nesreći koja nas je pogodila, jer nam se činilo da smo izgubili oca i da ćemo otsada živeti kao siročad ... I već je bilo blizu smiraja sunčevoga, jer se dugo vremena zadržao unutra. A kad se vratio, sedne okupan, i posle toga samo se malo porazgovorio s nama, a uđe sluga jedanaestorice, pristupi k njemu i reče: »O tebi, Sokrate, neću misliti što mislim o drugima, naime da se ljute na me i da me proklinju kad ih pozovem da po naređenju vlasti piju otrov. Ali, tebe sam ja već. i inače za ovo vreme upoznao kao najplemenitijega, najljubaznijega i najboljega čoveka među svima onima koji su ikada ovamo došli. Pa, i sada, evo, tvrdo sam uveren da se ne ljutiš na me nego na krivce koje ti poznaješ. I znaš, razume se, radi čega sam sada došao, pa mi ostaj zbogom i gledaj da što lakše podnosiš što je neminovno!« I pritom zaplaka, okrenu se i ode. A Sokrat pogleda za njim i reče: »Ostaj mi ti zbogom, a ja ću to izvršiti«.
U isti mah obrati se nama i reče: »Kako li je blagorodan taj čovek! Celo vreme pohodio me, i sa mnom se razgovarao ponekad, i bio veoma ljubazan; pa i sada, gle, kako li me plemenito oplakuje! Nego, nude, Kritone, slušajmo ga, i neka mi ko donese otrov ako je spremljen; ako li nije, neka ga čovek spremi.«
Tada reče Kriton: »Ali, ja mislim, Sokrate, da je sunce još nad gorama i da još nije zašlo. A znam i za druge da su posle naređenja veoma kasno otrov uzimali; a i pre toga još su se obilno najeli i napili, a neki su se, šta više, sastali i sa ženama za kojima su žudeli. Ne nagli, dakle! Još ima vremena!«
Tada reče Sokrat: »Oni, Kritone, o kojima ti govoršp imali su razloga da tako rade, jer su mislili da će nešto dobiti ako to čine. Ali, ja, razume se, neću to činiti. Jer, ako otrov ispijem malo docnije, držim da time neću ništa dobiti, nego ću samo steći sramotu zato što se tako žudno hvatam za život i pošteđujem ga kad u njemu ništa više nema. Nego hajde, poslušaj me, i čini onako kao što ti kažem!«

Kad je to čuo, pogleda Kriton svoga roba, koji je pored njega stajao, i rob iziđe, i pošto se dugo vremena zadržao, dođe s onim čovekom koji je imao da pruži otrov i već ga nosio u peharu spremljena.

A kad Sokrat ugleda čoveka, reče: »Dobro, dragi moj, ti se razumevaš u tim stvarima; šta treba da radim,«

»Ništa drugo (odgovori on) nego, kad popiješ, da hodaš okolo dok ti noge ne otežaju, a onda lezi! Otrov će već sam učiniti svoje.«
I pritom pruži pehar Sokratu. A ovaj ga uze i sasvim vedro... ni da bi imalo zadrhtao ili promenio boju ili lice, nego, kao što je bio njegov običaj, iskolači oči na čoveka i zapita ga: »Šta kažeš za ovaj napitak? Sme li se što izliti kome za žrtvu ili ne?«
»Samo toliko, Sokrate, priređujemo (odgovori on) koliko mislimo da je dovoljno.«
»Razumem (reče Sokrat); ali, bar moliti se bogovima, to se sme, a i treba da seoba odavde k njima bude srećna. To ja i molim ovim, i neka mi se to ispuni!«
I čim to reče, primače pehar k ustima, pa sasvim lako i prijatno otrov ispi.
I veći deo između nas umeo je prilično da se uzdržava od plača, ali kad ga videsmo kako pije i kako je ispio, ne mogosmo se više savladavati, nego i meni samome, mada sam se otimao, suze potokom potekoše, tako da sam lice morao pokriti, i stao sam sebe oplakivati; ne njega, nego svoju sudbinu što moram da gubim takva prijatelja! A Kriton je već bio pre mene ustao, jer nije mogao da suze zaustavlja. A Apolodor je već i pre neprestano suze ronio, a sada baš udari u ridanje i stade plakati i žalostiti se, tako da je sve prisutne dirnuo u srce, samo ne Sokrata.
A ovaj će reći: »Šta to činite, čudnovati ljudi? Ja sam žene baš zato i uklonio odavde da ne greše tako, jer sam čuo da treba umirati u pobožnoj tišini. Zato ćutite i budite hrabri!« Posle tih reči, mi se postidesmo i prestadosmo plakati. A on prošeta malo, a kad je primetio da mu noge otežavaju? legne na leđa, kao što mu je čovek savetovao. I u isti mah ovaj što mu je pružio otrov stane ga pipati i na mahove ogledati mu stopala i udove; zatim mu stopalo čvrsto stisne i zapita ga da li oseća, a on odgovori da ne oseća. I zatim opet učini to isto i sa golenicama; i pritiskujući tako dalje, pokazivao nam je kako se telo ohlađuje i koči. I on ga je i dalje pipao, i naposletku reče: kad mu otrov stigne do srca, onda će preminuti. Već je Sokratu bio trbuh gotov ohladneo, i tada se on otkrije, jer je bio zastro glavu, i reče poslednje reči: »Kritone, Asklepiju dugujemo petla! Prinesite tu žrtvu, nemojte zaboraviti!«
»Prinećemo (reče Kriton) nego gledaj imaš li što drugo još da nam kažeš?«
Na to pitanje Sokrat više ne odgovori, nego se za trenutak stane trzati, a onaj ga čovek otkrije: oči su mu bile ukočene. Kad Kriton to vide, zatvori mu usta i zaklopi oči.
Tako nam se... prestavio naš prijatelj, koji je od svih savremenika, što smo ih mi upoznali, bio najbolji, i uopšte najumniji i najpravedniji.«


<< Otadžbina Platonova | Sokrat | Platonov razvitak >>