Сократ
Животи и мишљења великих философа | Платон
<< Отаџбина Платонова | Сократ | Платонов развитак >>
Колико смемо судити по једној бисти што се сачувала под развалинама античке вајарске уметности, Сократ је био тако мало леп као што то само философ може бити. Ћелава глава, велико, округло лице, дубоке и разрогачене очи, широки, цветасти нос, који даје живо сведочанство о честим симпосионима — све то као да пре одаје главу некога вратара него најзнаменитијега философа. Али, ако се ближе загледа у грубо затесани камен, он открива ону људску доброту и искрену простоту које су овога скромнога мислиоца учиниле омиљеним учитељем најотменије омладине атинске. Само веома мало знамо о њему, па опет нам је много приснији него ли аристократски Платон или професорски резервисани Аристотело. Преко две хиљаде и три стотине година гледамо још увек његов незграпни лик како у вечно једнакој, изгужваној туници лагодно корача преко трга, не водећи рачуна о граји дневне политике, а скупљајући око себе омладину и научнике, чврсто држећи своју жртву да је домами у сеновити утао каквога храма, и да је ту примора на одређивање њених појмова.
Шарена је била чета младића која га је окружавала и заједно с њиме стварала европску философију. Међу њима находили су се богати млади људи као Платон и Алкибијад, којима се свиђала његова подругљива критика атинске демократије; и социјалисти били су међу њима као Антистен, коме се допадало безбрижно сиромаштво учитељево, и који га је дизао до религије; и, шта више, неколико анархиста, као Аристип, који су жудели за светом у коме не би било ни господара ни робова, него само слободних и безбрижних људи, сличних Сократу. Сви ти проблеми, који и данас још покрећу људско друштво, и дају омладини градиво за бескрајне дискусије, покретали су и ту малу групу беседника и мислилаца, који су, сагласно са својим учитељем, осећали да живот без измене мисли не би био достојан човека. Свака школа социјално-политичкога мишљења имала је овде свога заступника, а, можда, и своје порекло. Како је мајстор живео, није знао готово нико. Он никада није радио, и није нимало мислио на сутрашњи дан. Јео би само онда кад би га његови ученици замолили да својим присуством учини част њиховој софри (они као да су његово друштво ценили), па опет се он у телесном погледу добро осећао. Код куће је био мање дочекиван, јер је занемаривао своју жену и децу. Посматран онако као што га је посматрала Ксантипа, он је био лени ветропир који је својој кући више доносио сумњиве славе него ли хлеба. Ксантипа је готово исто тако радо говорила као Сократ, и њих двоје као да су међу собом имали неколико дијалога; али, Платон је заборавио да их забележи. Међутим, она га је и волела и није могла да се умири пред његову смрт, мада је за собом имао седамдесет година.
Зашто су га његови ученици тако високо ценили? Можда што он није био само философ, него и човек: излажући се великој опасности, спасао је он у некој битци живот Алкибијаду, а могао је и да пије као џентлмен — без зазора и без прекомерности. Али, несумњиво им се најбоље свиђала скромност његова учења, јер он није тврдио да поседује мудрост, него само да је тражи што је воли — он је био аматер мудрости, а никакав професионалац. Има вести по којима га је делфиско пророчиште, с необичном оштрином погледа, назвало најмудријим од свих Грка; и он је ову изјаву протумачио као признање агностицизма, који је чинио исходну тачку његове философије: »Ја знам само једно, а то је да ништа не знам«. Философија почиње чим се човек научио да сумња, а нарочито онда кад почне сумњати у сопствене догме и аксиоме. Ко зна како су ова брижно негована уверења постала за нас извесности; можда их је крадом створила само нека потајна жеља и тако жудњу обукла у облик мисли. Нема никакве праве философије докле год се дух не окрене у се и не испита самога себе. Гнотхи сеаутон, рекао је Сократ: Упознај самога себе.
Одиста, било је већ философа пре њега, на пример: мушки јаких као Талес и Хераклит, суптилних мислилаца као Парменид и Зенон из Елеје, видовитих као Питагора и Емпедокле; али, ти философи били су највећим делом философи физике. Они су тежили да открију фисис или природу спољашњих ствари, законе и основне саставне услове материјалнога и мерљивога света.
То је све лепо, мислио је Сократ, али за философа постоји један бескрајно достојнији предмет него све дрвеће и камење, и него саме звезде; постоји дух људски. Шта је човек и шта може од њега постати?
И тако се Сократ предао томе послу да испитује људску душу, да открива претпоставке и да износи сумње у осведочења. Кад би људи расправљали о праведности без размишљања, он би их питао to ti? - шта је то? Шта ви разумевате под тим апстрактним речима којима тако лако отклањате проблеме живота и смрти? Шта ви разумевате под чашћу, врлином, моралношћу, патриотизмом? Шта ви мислите шта сте ви сами? Таквим етичким и психолошким питањима Сократ се најрадије бавио. Било је људи које је погађала ова »сократска метода«, Сократово захтевање тачних дефиниција, и јаснога мишљења, и исцрпне анализе, па су зато замерали да Сократ пита више него што би и сам могао да одговори, те духове оставља збуњеније него што су били пре сусрета са њим. Поред свега тога он је философији оставио два тачна одговора на два најтежа питања: »Шта је смисао врлине?« и »Која је држава најбоља?«
Ниједна тема за младе Атињане онога времена не би могла бити за живот важнија. Софисти су били разорили негдашњу веру у богове и богиње Олимпа, и у прописе морала, а овим прописима давао је раније снагу страх људски пред свудаприсутним и безбројним божанствима. Очевидно, није више постојао никакав разлог да један човек не чини оно што се баш њему свиђало, докле год само остаје у оквиру онога што је законом допуштено. Разорни индивидуализам ослабио је карактер Атињана, и учинио да им град постане пленом строго васпитаних Спартанаца. И што се тиче државе, шта је могло бити смешније него та демократија коју је водила гомила и разбацивале је њене страсти, та владавина клуба који је само дебатовао, ти пренагљени избори, отпуштање и осуђивање на смрт генерала, тај алфабетом руковођени, небирачки избор који је просте сељаке и трговце бирао за чланове највишега суда? Како би се у Атини могла развити нова и природна честитост, и како би се могла држава спасти?
Свом одговору на ова питања има Сократ да заблагодари за своју смрт и бесмртност. Да је покушао поново васпоставити старо политеистичко веровање и чете еманципованих душа поново привести храмовима и светим луговима, да приносе жртве боговима својих отаца, старији грађани спремили би му неко поштоваље. Али, он је знао да би то била безнадна и самоубилачка намера, корак уназад, и не корак преко гробова, него у гробове. Он је имао своју сопствену религиозну веру: он је веровао у једнога бога и надао се на свој скроман начин да га смрт неће потпуно уншптити; али, он је знао да се на таквој колебљивој теологији не могу донети никакви трајни закони морала. Кад би било могућно да се, сасвим независно од свакога религиозног учења, постави систем моралности који би имао једнаку важност и за атеисте и за пиетисте, онда би теологије настајале и ишчезавале а да не потресају моралну везу која од тврдоглавих јединки прави мирне грађане једне заједнице.
Кад би, на пример, било »добро« = »умно«, и »врлина« = »мудрост«, и кад би се људи могли научити да виде свој прави интерес и последице својих дела које леже у далекој будућности, и да своје жеље из самоубилачкога хаоса критиком и измиривањем преображавају у сврховиту и стваралачку хармонију, — у том случају можда би образован и паметан човек нашао морал који би се понављањем и спољним притиском морао усећи у памет ономе који је необразован. Зар не би сваки грех могао имати порекло у заблуди, у непотпуном гледању и глупости? И интелигентан човек може осећати ове жестоке и несоцијалне нагоне, онако исто као и неинтелигентан; али, интелигентан ће се одиста боље савладавати и биће ређе такав да буде сличан дивљем зверу. У интелигентном друштву — где се јединци враћа већа моћ од оне која јој је узета у облику ограничене слободе — преимућства свакога појединца зависила би од социјалног и уредног понашања, и био би потребан само један просвећен поглед, да се обезбеде мир и поредак и добра воља.
Али, ако је владавина сама нејасна и апсурдна, ако она влада а да не помаже, и наређује а да не води, — како би се, у таквој држави, могао појединац убедити да слуша законе и да своје самољубље ограничи на меру опште подношљивости? Није никакво чудо што један Алкибијад устаје против државе која губи поверење у оне који су способни, и више цени гомилу него знање? Није никакво чудо што влада хаос где нема мишљења, и где непросвећена гомила решава напречац да би се доцније у очајању покајала? Није ли то лажна предрасуда да већина погађа оно што је најмудрије? Напротив, зар се не може уопште тврдити да су људи у гомили луђи, насилнији, и свирепији, него ли узети појединачно и за се? Зар то није срамота да народом управљају беседници који »надутачко развлаче своје говоре као што бакрачи, кад удариш о шах, дуго јече, докле год руку не метнеш на њих«.8 Вођење државе одиста је нешто за што се не може бити довољно интелигентан, то је нешто што изискује сву снагу мишљења најспособнијих духова. Може ли неко друштво да се спасе и ојача друкчије него тако ако се управа повери његовим најмудријим члановима?
Претставите себи народну атинску партију и њен одговор на то аристократско јеванђеље, а оно се проповедало у време кад је рат забрањивао сваку критику, и кад је богата и образована мањина заверенички спремала револуцију! Помислите на осећања која је могао да има Анит, демократски вођ, кад је његов син постао Сократов ученик, па устао против богова свога оца и јавно га исмејао! Није ли зато Аристофан тачно претсказао да ће варљиво учење које се доноси у замену за старе врлине својим противдруштвеним мудровањем донети баш такав резултат?
Онда је дошла револуција, и у њој се водила љута борба за ову интелигенцију и против ње. И кад је демократија победила, била је решена судбина Сократова, јер је он био духовни вођ устаничке партије, ма колико да је он сам био мирољубив; он је био творац омрзнуте аристократске философије, и он је био тај кварилац омладине која је беснела за дебатама. И стога најбоље би било, рекли су Анит и Мелет, кад би Сократ умро.
Свршетак песме зна цео свет, јер га је Платон описао прозом која је лепша него песма. И ми смо у срећном положају да можемо читати ону просту и храбру (можда и само легендарну) »апологију« или одбрану, у којој је први мученик философије бранио права и нужну слободу мишљења, и наглашавао своје значење за државу, и одбијао то да моли за милост гомилу коју је вазда презирао. Били би га помиловали, али он није сматрао за достојно да их за то моли. Његово учење добило је нарочиту потврду у томе што су га судије хтеле ослободити, док је раздражена гомила гласала за његову смрт. Зар он није сумњао у богове? Тешко ономе који би хтео да људе научи брже него што они могу да науче.
И донели су решење да он мора испити отров од кукуте. Пријатељи његови посећивали су га у тамници и нудили му бегство — били су подмитили све чиновнике који су стојали између њега и слободе. Али, он је све одбио. Био је навршио седамдесет година (399. пре Христа), па је мислио да је одиста време умрети; а можда је и видео да је његова смрт могла донети нарочиту корист.
- »Утешите се (говорио је он својим ожалошћеним пријатељима) и мислите на то да ћете само тело моје сахранити«. »После ових речи (пише Платон на једном од најзнаменитијих места светске књижевности) устаде Сократ и пође у споредну собу да се окупа. И Критон је пошао за њим, а нама је рекао да чекамо. Тако смо чекали и размишљали... о великој несрећи која нас је погодила, јер нам се чинило да смо изгубили оца и да ћемо отсада живети као сирочад ... И већ је било близу смираја сунчевога, јер се дуго времена задржао унутра. А кад се вратио, седне окупан, и после тога само се мало поразговорио с нама, а уђе слуга једанаесторице, приступи к њему и рече: »О теби, Сократе, нећу мислити што мислим о другима, наиме да се љуте на ме и да ме проклињу кад их позовем да по наређењу власти пију отров. Али, тебе сам ја већ. и иначе за ово време упознао као најплеменитијега, најљубазнијега и најбољега човека међу свима онима који су икада овамо дошли. Па, и сада, ево, тврдо сам уверен да се не љутиш на ме него на кривце које ти познајеш. И знаш, разуме се, ради чега сам сада дошао, па ми остај збогом и гледај да што лакше подносиш што је неминовно!« И притом заплака, окрену се и оде. А Сократ погледа за њим и рече: »Остај ми ти збогом, а ја ћу то извршити«.
- У исти мах обрати се нама и рече: »Како ли је благородан тај човек! Цело време походио ме, и са мном се разговарао понекад, и био веома љубазан; па и сада, гле, како ли ме племенито оплакује! Него, нуде, Критоне, слушајмо га, и нека ми ко донесе отров ако је спремљен; ако ли није, нека га човек спреми.«
- Тада рече Критон: »Али, ја мислим, Сократе, да је сунце још над горама и да још није зашло. А знам и за друге да су после наређења веома касно отров узимали; а и пре тога још су се обилно најели и напили, а неки су се, шта више, састали и са женама за којима су жудели. Не нагли, дакле! Још има времена!«
- Тада рече Сократ: »Они, Критоне, о којима ти говоршп имали су разлога да тако раде, јер су мислили да ће нешто добити ако то чине. Али, ја, разуме се, нећу то чинити. Јер, ако отров испијем мало доцније, држим да тиме нећу ништа добити, него ћу само стећи срамоту зато што се тако жудно хватам за живот и поштеђујем га кад у њему ништа више нема. Него хајде, послушај ме, и чини онако као што ти кажем!«
Кад је то чуо, погледа Критон свога роба, који је поред њега стајао, и роб изиђе, и пошто се дуго времена задржао, дође с оним човеком који је имао да пружи отров и већ га носио у пехару спремљена.
- А кад Сократ угледа човека, рече: »Добро, драги мој, ти се разумеваш у тим стварима; шта треба да радим,«
»Ништа друго (одговори он) него, кад попијеш, да ходаш около док ти ноге не отежају, а онда лези! Отров ће већ сам учинити своје.«
И притом пружи пехар Сократу. А овај га узе и сасвим ведро... ни да би имало задрхтао или променио боју или лице, него, као што је био његов обичај, исколачи очи на човека и запита га: »Шта кажеш за овај напитак? Сме ли се што излити коме за жртву или не?«
»Само толико, Сократе, приређујемо (одговори он) колико мислимо да је довољно.«
»Разумем (рече Сократ); али, бар молити се боговима, то се сме, а и треба да сеоба одавде к њима буде срећна. То ја и молим овим, и нека ми се то испуни!«
И чим то рече, примаче пехар к устима, па сасвим лако и пријатно отров испи.
И већи део између нас умео је прилично да се уздржава од плача, али кад га видесмо како пије и како је испио, не могосмо се више савладавати, него и мени самоме, мада сам се отимао, сузе потоком потекоше, тако да сам лице морао покрити, и стао сам себе оплакивати; не њега, него своју судбину што морам да губим таква пријатеља! А Критон је већ био пре мене устао, јер није могао да сузе зауставља. А Аполодор је већ и пре непрестано сузе ронио, а сада баш удари у ридање и стаде плакати и жалостити се, тако да је све присутне дирнуо у срце, само не Сократа.
А овај ће рећи: »Шта то чините, чудновати људи? Ја сам жене баш зато и уклонио одавде да не греше тако, јер сам чуо да треба умирати у побожној тишини. Зато ћутите и будите храбри!«
После тих речи, ми се постидесмо и престадосмо плакати. А он прошета мало, а кад је приметио да му ноге отежавају? легне на леђа, као што му је човек саветовао. И у исти мах овај што му је пружио отров стане га пипати и на махове огледати му стопала и удове; затим му стопало чврсто стисне и запита га да ли осећа, а он одговори да не осећа. И затим опет учини то исто и са голеницама; и притискујући тако даље, показивао нам је како се тело охлађује и кочи. И он га је и даље пипао, и напослетку рече: кад му отров стигне до срца, онда ће преминути. Већ је Сократу био трбух готов охладнео, и тада се он открије, јер је био застро главу, и рече последње речи: »Критоне, Асклепију дугујемо петла! Принесите ту жртву, немојте заборавити!«
»Принећемо (рече Критон) него гледај имаш ли што друго још да нам кажеш?«
На то питање Сократ више не одговори, него се за тренутак стане трзати, а онај га човек открије: очи су му биле укочене. Кад Критон то виде, затвори му уста и заклопи очи.
Тако нам се... преставио наш пријатељ, који је од свих савременика, што смо их ми упознали, био најбољи, и уопште најумнији и најправеднији.«
<< Отаџбина Платонова | Сократ | Платонов развитак >>