Komunizam i konservatizam

Izvor: Викикњиге
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotel i grčka nauka]

<< Etika i priroda sreće | Komunizam i konservatizam | Filosofija države: Brak i vaspitanje >>


Iz jedne tako aristokratske etike prirodno sleduje strogo arpstokratska politička filosofija (a možda je ova prethodila onoj). Od učitelja jednoga cara i od muža jedne princese nikako ce ne može da očekuje preterana naklonost prema prostom narodu ili čak prema trgovačkoj buržoaziji; filosofija jednoga čoveka nalazi ce y istoj riznici sa njegovim blagom. Ali, Aristotelo je, iznad toga, bio pošteno konservativan, jer je poznavao nemir i nesreću koji su izrasli iz atinske demokratije. Kao tipičan naučnik, tražio je poredak, bezbednost i mir, i mislio je da to nije nikakvo vreme za političke ekstravagancije. Radikalizam je raskoš za stabilna vremena; menjati prilike smemo samo onda ako stvari mirno leže y našim rukama. Ali, uopšte, kaže Aristotelo, menjanje zakona je zlo ... »Ako je korist od izmene mala, onda je bolje da pogreške y zakonu i y vladavini ostanu, jer društvu će ta izmena doneti manju dobit nego li što će navika na neposlušnost prema vlasti doneti štetu.« Moć zakona, koja čoveka primorava na pokoravanje i time na politički poredak, osniva ce velikim delom na navici; lak prelazak iz starih zakona na nove jeste najsigurnije sredstvo za slabljenje suštine zakona uopšte. »A ne sme ce pritom zaboraviti ni to da treba dugo vremena i mnogo godina y kojima bi te stvari imale priliku da pokažu svoju važnost.«

»Te stvari«, razume ce, odnose ce na Platonovu komunističku državu. Aristotelo ce obara na Platonov realizam opštih pojmova i na njegov idealizam y državnim stvarima. U učiteljevoj slici budućnosti nalazi on mnogo tamnih mrlja. Njemu ce ne svidi ta logorska, stalna zajednica na koju je Platon osudio svoje čuvare filosofe; ma koliko da je Aristotelo konservativan, on ipak individualne osobine, povučenost i slobodu ceni više nego li socijalnu moć i sposobnost za rad. On bi malo imao otuda što bi svakoga savremenika zvao bratom ili sestrom, i svaku stariju ličnost zvao ocem ili majkom; ako su svi braća, onda to nije nijedan, i »ipak bi bolje bilo biti realan rođak nego li sin na onaj (platonski) način.« U državi y kojoj su žene i deca zajedničko dobro ».. . ljubav će ispasti vodena ... Jer dve stvari koje y ljudskom srcu najviše izazivaju interes i dobru volju jesu: svojina i ljubav; ali, od ovih ne bi nijedna mogla da postoji y takvoj državi« kakvu je Platon hteo da ostvari.
Možda je, y tamnoj davnini, kad je još porodica bila jedini državni oblik, i stočarstvo ili primitivno obrađivanje zemlje bilo jedini oblik života, postojalo komunističko društvo. Ali, »u jednom jače podeljenom stanju društva«, gde podela rada na različno važne zadatke donosi prirodnu nejednakost ljudi, i sve je više razvija, tu ce komuiizam rastura, jer ne daje nikakav dovoljan potsticaj za snažno razvijanje viših sposobnosti. Za napregnut rad potrebna je žudnja za dobitkom, i pravu marljivost, štedljivost i staranje održava samo žudnja za imovinom. Gde sve svakome pripada, tu ce niko ni za što neće brinuti. »Onome što mnogima pripada posvećuje ce baš najmanja briga. Međutim, čovek ce veoma tačno stara za ono što njemu pripada, a za zajedničko dobro gotovo nigda... »Uošpte je zajednički život veoma težak ako sve ono što je ljudima potrebno treba da bude zajedničko... To ce vidi kod putničkih društava y kojima ce gotovo svi članovi oko običnih i neznatnih stvari« — a da i ne govorimo o teškom bračnom komunizmu — »posvade i raziđu.«
»Istina, jedna tako (platonski) uređena država izgleda prijatna i čovekoljubiva, i ko o njoj sluša, ona mu ce dopada i izaziva misao da će y njoj zavladati čudesna ljubav svih prema svima, naročito ako ce pritom iznosi tužba da zlo stanje koje postoji danas y državnom životu dolazi od oskudne zajednice dobara... a to su zla koja ne dolaze otuda što nema zajednice dobara, nego zato što je priroda ljudska pokvarena.«  »Politička nauka ne pravi ljude, nego ih od prirode prima kao gradivo.«
Ali, ljudska priroda, prosečan čovek, stoji bliže životinji nego li božanstvu. Velika većina ljudi od prirode su glupaci i lenštine; ovi će odlaziti na dno, ma kako stvari bile uređene. Potpomagati ih državnom pomoći znači »liti vodu y bure koje nema dna.« Takvim ljudima mora neko y državi da vlada i da ih vodi y njihovu radu — sa njihovom privolom koliko je mogućno, a bez nje gde je potrebno... »Odmah pri rođenju vrši ce podela ljudi, koja jedne određuje da vladaju, a druge da ce pokoravaju... »Ko je, naime, kao umno biće sposoban za predviđanje, on je od prirode određen da vlada i zapoveda, a ko samo snagom tela može da izvršuje izdana naređenja, on je od prirode određen da ce pokorava i da služi.«

Rob je gospodaru ono što je telo duši, i kao što telo treba da bude podvrgnuto duhu, tako je »za nižega bolje da njime upravlja neki gospodar.« »Rob je živo oruđe, oruđe je neživ rob.« I naš nemilostivi filosof, naslućujući mogućnosti što nam ih y ruku dade industriska revolucija, dodaje tome s ozbiljnom nadom: »Kad bi svako oruđe svršavalo svoj posao po naređenju ili pogađajući naređenje unapred ... kad bi čunkovi sami tkali, ili pero samo udaralo o žice kitare, onda odista ni građevinarima ne bi bili potrebni nadničari, ni gospodarima robovi.« Aristotelova filosofija tipično pretstavlja grčko preziranje telesnog rada. Ovaj rad y Atini nnje dobio onakvu složenost kakva postoji danas, kad je inteligencija koja ce zahteva od mnogih zanatlija često mnogo veća nego ona što je iziskuju zadaci obične srednje klase, i kad bi kakav profesor srednjih škola y automobilskom mehaničaru mogao da vidi pravoga boga; telesni rad bio je tada sasvim telesan, i Aristotelo je, sa visina svoje filosofije, prezrivo gledao na njega kao na rad određen za bića bez duha, jer on pristaje samo robovima i ljude osposobljava samo za ropstvo. Aristotelo je mislio da telesni rad otupljuje i kvari duh, i ne ostavlja ni vremena ni snage za političko razumevanje; i kao pametan zaključak čini mu ce da samo ljudi koji dovoljno raspolažu vremenom smeju da imaju glas y državnoj upravi. Najbolji državni oblik neće zanatlije računati y građane. »U Tebi je postojao zakon: ko ce deset godina nije uzdržavao od svakog posla, ne sme da vrši nikakvu državnu službu.« Aristotelo čak i trgovce i bankare računa među robove. »Trgovina... s pravom ce osuđuje, zato što je neprirodna i što ce osniva na uzajamnom zakidanju. I zato je kamatovanje s punim pravom omrznuto, jer ce tu vuče korist iz samoga novca, i on sam gubi svoju vrednost kao sredstvo. Jer novac je izmišljen da ce olakša razmena dobara, a kamate ga umnožavaju... Kamate su novac od novca ), i otuda su kao vrsta sticanja y najvećoj meri neprirodne.« Novac ne treba da rađa. Teorisko raspravljanje o novčanim pitanjima nije dostojno filosofije, ali zanimati ce finansiskim poslovima ili sticanjem novca — to ne dolikuje dostojanstvu slobodna čoveka.


<< Etika i priroda sreće | Komunizam i konservatizam | Filosofija države: Brak i vaspitanje >>