Брак и васпитање
Животи и мишљења великих философа | [Аристотел и грчка наука]
<< Комунизам и консерватизам | Брак и васпитање | Демократија и аристократија >>
Жена je мушкарцу оно што je роб господару, телесни радник духовном раднику, варварин Јелину. Жена je недовршен човек, који je заостао на нижем степену скале развића. Мушко je по својој природи више, a женско ниже; једно влада, a друго ce покорава, и овај принцип нужно ce односи на целокупно човечанство. Воља женина je слаба, зато она није способна да стече самосталан карактер или самосталан положај. Жена je највише способна за миран домаћи живот, и док она y свима спољним приликама стоји под вођством мужа, y домаћим стварима може да га превазиђе. Сличност жене са мушкарцем не би требало појачавати, као y држави Платоновој; пре би требало развијати њихову различност, јер ништа не привлачи јаче него ли оно што je друкчије врсте. »Храброст код жене и код мушкарца нису, као што je Сократ мислио, исто: храброст мушкарца јесте храброст y владању, a жене y послушности... Као што каже песник: украс женин je ћутање.«
Чини ce да je Аристотело мислио да мушкарац само ретко постиже идеално заробљење жене, и да језик не влада ређе него ли мушка песница. Као да би хтео обезбедити мушкарцу нужну корист, Аристотело му препоручује да женидбу одлаже све до тридесет и седме године, и тада да ce ожени девојком од двадесет година. Девојка од двадесет година сасвим одговара мушкарцу од тридесет, и можда би je држао на узди ратник са тридесет и седам година. До ове брачне математике доводи Аристотела мисао да ће два бића тако различних година отприлике y исто време изгубити своју репродуктивну снагу и своје страсти. »Не треба да дође до тога да je мушкарац способан да оплођава a да жена није способна да рађа, или обратно. Јер такве прилике доводе до свађе и раздвајања... Како je природа као последњу границу репродуктивне снаге за мушкарца поставила просечно седамдесету годину живота, a за жену педесету, онда почетак брачне везе треба удесити тако да одговара овим временима. Из бракова који ce рано склапају не долази на свет добар подмладак, јер су код свих животиња младунчад од младих родитеља слаба, већином женска и малог облика...« Здравље je важније него ли љубав. Затим, »то je корисно и за умереност ако ce девојка удаје тек y зрелијим годинама. Јер сувише рано љубавно уживање појачава нагоне преко мере, као што je исто тако утврђено да полни саобраћај међу онима који још расту спречава растење.« Таква питања не би ce смела оставити младачкој произвољности, него би требало да ce подвргну државном надзору и државној контроли; требало би да држава за сваки пол одреди, после којих и до којих ce година сме улазити y брак, и које je време најпогодније за зачеће, и колики прираштај становништва сме да буде. Ако je природни прираштај становништва и сувише јак, онда свирепо убијање деце треба да ce замени отклањањем плода; и »то отклањање треба да ce примењује још пре него плод задобије живот и осећаље.« За сваку државу постоји идеална висина становништва, и она ce мења према положају и према помоћним средствима државе. »Ако држава има мало становника, онда она није самостална ... a ако их има много, онда je она само народ, a није никаква држава, и ту ce не би могло говорити о уставној владавини«, или о народном или о политичком јединству. Што прелази меру од десет хиљада становника, не одговара идеалном циљу.
И васпитање требало би да лежи y рукама државе. »Најважнија од свих консервативних мера... јесте васпитање омладине y смислу и y духу устава, a оно je данас свуда занемарено.« Грађанин треба да je прилагођен уставу своје завичајне државе. Државни надзор над школама може учинити да ce народ одврати од заната и трговине и врати ce обрађивању земље; и да ce људи, задржавајући приватну својину, привикну на то да своје имање стављају на расположење јавним циљевима. »А сауживање биће одређено благородним држањем грађана према пословици: међу пријатељима све je заједничко.« A пре свега, млади грађани треба да ce привикавају на послушност према законима, иначе држава не може да постоји. »С правом ce рекло: ко ce није научио слушати не може добро заповедати . .. Добар грађанин треба да уме и једно и друго.« И само државна школа може извести социјално јединство међу грађанима који су етнички хетерогени; држава je једно мноштво из којег ce васпитањем мора направити јединство и заједница. Треба и омладину обавештавати о добротворним дејствима државе, о безбедности коју она довољно не цени a која ce своди на социјалну организацију, и о слободи коју доносе закони. »Човек je, кад ce усаврши, најбоља животиња; ако ce пусти да живи одвојено, онда je најгора, јер неправедност je најопасније наоружана, a човек je од рођења снабдевен оружјем ума и особинама карактера које би могао да употреби за најошптије циљеве. Зато je он, уколико нема врлина, најсвирепија животиња, пуна незаситости и пожуде.« И само социјална контрола може да му усади врлине. Помоћу језика човек je образовао друштво, a y друштву ce образовао ум, a умом поредак, a поретком култура. У тако уређеној држави појединац има на расположењу хиљаду могућности и прилика да ce развија, a то му не би дао живот y усамљености. »Да би човек могао да живи сам, треба да je или животиња или бог.«
Зато револуције нису готово никад паметне. Оне можда могу да донесу добра, али по цену многих невоља, међу којима je највећа ремећеље, a можда и растурање оног социјалног поретка и оне структуре од које зависи свако добро y држави. Непосредне последице револуционарних новина могу ce прорачунати и могу бити повољне; али посредне већином ce не могу прорачунати и не ретко доносе пропаст. »Они који само мало ствари узимају y обзир лако могу да изрекну свој суд«; ко дубине лако премошћује одиста неће имати много дубине. »Омладину je лако преварити, јер ce она лако предаје надама.« Угушивање навика које су ухватиле дубока корена y грађанској свести доводи до смењивања влада које су жељне рефорама, јер народ ce не одриче лако старих навика; закони ce лакше мењају него ли карактери. Треба ли да један устав остане трајан, онда сви делови друштва морају желети да га очувају y снази. Зато владалац који жели да отклони револуције треба да спречава прекомерно сиромаштво и богатство, јер то значи »стање из којега ce обично рађа рат.« Требало би да он (као Енглези) потпомаже колонизацију као одушку за сувише нагомилано становништво, и требало би да негује и практикује религију. Аутократски владалац треба да се нарочито истиче у поштовању богова; јер кад народ види да је владалац религиозан и да поштује богове, мање ће се бојати да ће од његове руке доживети неправду, и теже ће се приволети завери против њега. јер ће веровати да се сами богови боре на његовој страни.
<< Комунизам и консерватизам | Брак и васпитање | Демократија и аристократија >>