Demokratija i aristokratija
Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotel i grčka nauka]
<< Filosofija države: Brak i vaspitanje | Filosofija države: Demokratija i aristokratija | Kritika >>
Primena takvih mera obazrivosti u religiji, u vaspitanju, i u poretku porodičnoga života, očuvaće svaki tradicionalni oblik vladavine. Svi oblici sadrže i dobra i zla, i različnim uslovima različno su prilagođeni. Najbolji oblik vladavine bio bi teoriski sjedinjenje cele političke moći u rukama najboljega čoveka. Homer ima pravo: »Rđava je vlast mnogih; dajte neka samo jedan vlada i vodi.« Takvom čoveku zakoni bi bili pre sredstva nego li ograničenje; »za ljude ovakve vrste nema nikakvog zakona, jer oni su sami zakon. Šta više, ko bi hteo da donese zakon za njih, učinio bi se smešan, i oni bi takvom zakonodavcu verovatno odgovorili onako kao lavovi u Antistenovoj basni, kad su u skupštinu životinja došli zečevi i zahtevali za sve jednaka prava: — »A gde su vaše šape?«
Nu, u praksi, monarhija je obično najlošiji oblik vladavine, jer značajne sposobnosti i velika vrlina nisu bliske rođake. Otuda najbolji oblik vladavive jeste aristokratija, vlast odlično školovanih i sposobnih ljudi. Vladavina je i suviše složena stvar da bi o potrebnim merama rešavalo odglasavanje — već su i manje važne mere vezane za znanje i sposobnost. »Rešenje o tome ko pravilno leči pripada samo onome ko je i sam lekar ... Tako i ostali imaju polagati račun samo pred onima koji su njima jednaki... Prema tome, trebalo bi misliti da stvar isto tako stoji i sa izborom činovnika, jer je i pravilno biranje stvar stručnjaka, kao što, na primer, samo geometričar može da bira geometričara, ili stručnjak u brodarstvu krmilara... Zato gomili ne bi trebalo poveravati vlast da bira činovnike i da ih poziva na odgovornost.«
Glavna teškoća nasledne aristokratije leži u nedostatku stalne ekonomske osnovice; neprestani pritok novih bogataša ranije ili docnije otvara državne službe onome koji najviše ponudi. »... Rđavo je stanje ... kad se državne službe mogu da kupe. Takav zakon daje više počasti bogatstvu nego li sposobnosti, i takvo stanje izaziva lakomost u celoj državi. Jer prema onome što glavarima države važi kao časno vazda se upravlja sud ostalih građana.« (»Prestige imitation ili podražavanje dostojanstvenika« u modernoj socijalnoj psihologiji.) »A gde sposobnost ne zauzima prvo mesto nemogućno je da se aristokratski ustav dugo održi.«
Demokratija je redovno rezultat revolucije protiv plutokratije. »Koristoljublje vladajuće klase vodi do stalnog smaljivanja te klase (po Marksu »eliminacija srednje klase«) i do jačanja gomile koja naposletku ustaje protiv svojih gospodara i zasniva demokratiju«. Ova »vladavina onih koji su bez sredstava« ima neka preimućstva. »Jer svako uzet pojedinačno imaće, možda, lošiji sud nego li stručnjaci, ali svi zajedno imaće bolji ili ne lošiji. Drugo, u nekim stvarima umetnik koji je svršio neko delo nije ni jedini ni najbolji sudija... Na primer, ne može o kući da donosi mišljenje samo onaj ko ju je sagradio ... nego onaj kome ona treba, t. j. domaćin . .. Isto tako gost o jelu, a ne kuvar.« I »gomila i o mnogim drugim stvarima ima bolji sud nego li pojedinac, bio on ma ko. — Zatim, velika gomila manje je izložena kvarenju. I kao ni velika količina vode, tako ni gomila ne može da se lako pokvari kao pojedinac. Obuzme li pojedinca gnev ili. kakva druta slična strast, njegovo suđenje mora da se pomuti, ali bi se teško moglo dogoditi da bi strast sve obuzela i da bi svi pogrešili.«
Uopšte uzevši, demokratija je inferiornija nego li aristokratija, jer se ona osniva na lažnoj pretpostavci jednakosti; ona »nastaje iz shvatanja da će oni koji su u nekom pogledu jednaki (na primer, pred zakonom) biti jednaki u svima stvarima; kako su ljudi jednako slobodni, oni traže pravo na potpunu jednakost«. Rezultat je da se obdarenost žrtvuje broju glasova, a brojem glasova upravljaju smicalice. Kako se narod lako može zavesti i kako je on u svojim shvatanjima nestalan, to bi trebalo da se pravo glasanja ograniči na inteligenciju. Pravi put je kombinacija aristokratije i demokratije.
Ovo srećno sjedinjenje može da se nađe u obliku konstitucionalne vladavine. To nije najbolji oblik vladavine koji se može zamisliti, — to bi bila aristokratija vaspitanja, — ali to je najbolji mogućni oblik države. »Ali, koji je ustav najbolji, i koji je život za većinu država i za većinu ljudi najbolji? Tu se ne može pogoditi rešenje ako se postavi merilo jedne vrline koja je strana prostu čoveku, ili ako se prihvati Vaspitanje za koje se iziskuju naročito srećne prirodne sposobnosti i bogata sredstva, ili ako se pretpostavi i ustav koji je ideal naših želja, — nego tako ako se ima u vidu život kojii većina ljudi može da živi, i ustav koji može da se održi u najvećem broju država.« Raspravljanjima o državi mora prethoditi jedan priicip, naime da onaj deo države koji vladavinu želi da održi mora biti jači nego li drugi deo koji to ne želi; a jačina se ne sastoji ni u broju ni u samom posedu, ni u vojničkim i političkim sposobnostima, nego u kombinaciji toga tako da treba uzeti u obzir »slobodu, imanje, kulturu i otmeno poreklo, kao i čistu numeričku superiornost«. A gde može da se nađe ekonomska većina koja bi potpomogla nacrtanu ustavnu vladavinu? Najpre u sredljoj klasi, i tako bismo opet pred sobom imali zlatnu sredinu, kao što baš ustavna vladavina pretstavlja sredinu između demokratije i aristokratije. Ova država biće dovoljno demokratska čim svakome dopusti uspinjanje u državne službe; ona će biti dovoljno aristokratska ako same službe otvara samo takvim kandidatima koji su se istinski uspeli i potpuno su obrazovani. S koje god se strane čovek približi večnom političkom pitanju, jednako dolazi do istoga zaključka: zajednica mora sama sebi postavljati ciljeve, a potrebna sredstva moraju odabirati i primenjivati stručnjaci. Izbor mora biti demokratski propšren, ali državna služba mora se strogo rezervisati za odlično spremljene i odabrane obdarenike.
<< Filosofija države: Brak i vaspitanje | Filosofija države: Demokratija i aristokratija | Kritika >>