Аристотело:Критика

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Животи и мишљења великих философа | [Аристотел и грчка наука]

<< Демократија и аристократија | Критика | Последње године живота и смрт >>


Шта ce може рећи о овој философији? Одиста ништа заносно. Тешко je добити одушевљење од Аристотела, јер je њему самом тешко падало да буде нечим одушевљен; али, si vis me flere, primum tibi flendum. Његов je мото: nil admirari — ничему се не дивити, ничему се не чудити; и човек не зна треба ли тај мото погазити кад је реч о његову творцу. Опажа се да њему недостаје оно реформаторско настојање које је имао Платон, она срдита љубав према човечанству, која је овога великога идеалиста потстакла да осуди своје ближње. Опажа се да њему недостаје смела оригиналност његова учитеља, узвишена имагинација и способност за благородну обману самога себе. Па, ипак, после лектире Платонових списа, ништа не може да дејствује лековитије него ли скептичка мирноћа Аристотелова.

Да сада сумарно формулишемо разлике у нашем мшнљењу. Од почетка Аристотело нас мучи упорним истицањем логике. Он мисли да је силогизам опнсивњ.е процеса нашега мишљења, док он претставља само начин којим обично заодевамо његове доказе кад хоћемо кога да убедимо; он узима да мишљење почиње премисама и да онда из њих изводи закључке, док у стварностн оно почиње хипотетичким закључцима и тражи премисе које их оправдавају, — а које се најбоље могу да нађу посматрањем нарочитих, експериментално одвојених и контролисаних појединнх догађаја. Али, како би лудо било превидети да су последње две хиљаде година измениле само споредне ствари у Аристотеловој логиди, да су Окам и Бекон и Вевел и Мил откривали само пеге на томе сунцу, и да Аристотелово стварање ове нове науке мишљења и сигурно утврђивање њених битних линија спадају у трајне тековине људскога духа.
Недостатку експеримената и плодних хипотеза има се опет приписати чињеница да је Аристотелова природна наука остала гомила иесварених опсервација. Његов специјалитет јесте сабирање и класификација података. У свима областима доноси он своје категорије и ствара каталоге. Поред наклоности према посматрању и талента за њу, постоји у њему платонска наклоност према метафизици; ова га у свакој науци заводи на погрешне путеве и доводи до најчудноватијих претпоставака. Ту лежи велики дефекат грчкога духа: он није био дисциплинован; није имао традиција које ограничавају и учвршћују; он се слободно кретао на непознатим пољима, и лако се строваљивао у теорије и закључке.
Тако је грчка философија скочила у недостигнуте висине, а грчка наука храмала је за њом. Опасност за садашњост лежи баш у другом екстрему; индуктивно добијене чињенице надиру одоздо као везувска лава, гуши нас несређени материјал, и дух нам непрестано притискују све његове и многоврсније специјалне науке, које због недостатка синтетичкога мишљења и без уједињавања философије израстају y xaoc. Ми смо сви само фрагменти онога што би човек могао да буде.

Аристотелова етика јесте један огранак његове логике; савршен живот јесте као ваљан закључак. Што нам Аристотело даје то je пре приручник за уљудност него ли потстицај за поправку. Један антички критичар назвао га je »безмерно умереним«. Оштар противник могао би Етику да назове првом збирком платитида y светској каижевности, a какав англофоб може да ce теши тиме што Енглези унапред, још y раној младости, испаштају своје империјалистичке грехе, јер их како y Кембриџу тако и y Оксфорду приморавају да читају сваку реч Никомахове етике. Човек би радо ставио свеже и зелене Траве међу те суве стране, и Аристотелову заносну похвалу чисто духовне среће допунио Хвитменовим освежавајућим оправдањем чулних радости. Човек ce пита нема ли овај аристотеловски идеал неумерене умерености какве везе са безбојном врлином, са укрућеним савршенством, са безизразном отменошћу енглеске аристократије. Матју Арнолд каже да су y његово доба оксфордски професори сматрали Етику као непогрешну. Кроз три стотине година ова књига и Политика формирале су дух владајуће класе y Енглеској, можда y правцу за велика и благородна дела, али свакако на тврдо и хладно испуњавање дужности. Какве би последице биле да су господари највеће царевине своју духовну храну место из ових књига црпли из светога огња и из неимарске страсти којом гори Држава Платонова!

Најзад, Аристотело и није био потпуно Грк: још пре него што je стигао y Атину, био je сазрео и формиран; он y себи није имао ничег атинскога, ничег од брзог и инспираторског експериментализма који je Атину испунио живим политичким élan-ом и напослетку je довео дотле да je пала под јарам једног унификаторског деспота. Он ce тачно покоравао наређењу делфиског пророчишта да треба избегавати свако претеривање : екстреме je тако ревносно обрезивао да напослетку ништа није преостајало. Толико ce бојао нереда да je заборавио бојати ce ропства; он толико зазире од несигурних промена да ce радије решава за сигурну непроменљивост која ce једва разликује од: смрти. Њему недостаје онај хераклитски смисао за ток који оправдава једнако и консервативчеву веру да je стална мена поступна и радикалчеву веру да ниједна непроменљивост није стална. Он заборавља да je Платонов комунизам намењен само елити, само мањини несебичних и нелакомих, и ненамерно долази до Платонова резултата кад каже да, и мимо потребе да постоји приватна својина, употреба њена морала би да je што више заједничка. Он није опазио (а једва ce и може тражити такво увиђање од њега већ y оним раним данима) да индивидуална власт над средствима производње даје потстицај и дејствује спасоносно само онде где су та средства тако проста да их свако може постићи, и да њихова све већа сложеност и скупоћа доводи до опасне централизације поседа и моћи и до вештачке и напослетку разорне неједнакости.

Ипак, ова критика погађа само небитна места y грађевини која остаје најчудеснији и најутицајнији мислени систем што га je икада један човек саставио. Сумњиво je да ли je икада који други мнслилац дао тако много прилога за објашњење света. Све доцније време живело je од знања Аристотелова, и на његова рамена успињало ce да види истину. Разноврсна и величанствена хултура Александрије налазила je y њему своју научну инспирацију. Његов Органон игра прву улогу y привикавању средњо-вековнога варварскога духа на дисциплиновано и консистентно мишљење. Његова друга дела — преведена од несторијанских хришћана на сирски y V веку, и отуда y X веку на арапски и јеврејски, a на основу ових превода око 1225. на латински — довела су схоластику од њених речитих почетака код Абелара до енциклопедиске потпуности код Томе Аквинскога. Крсташи су са собом понели кући тачније грчке преписе Аристотелових дела, и даља аристотеловска блага донели су са собом грчки научници из Цариграда кад су после 1453. побегли испред победоносних Турака. Списи Аристотелови постали су за европску философију оно што je Библија за теологију — готово непогрешан текст који садржи решење свих питања. Године 1215. папски легат y Паризу забранио je професорима да држе предавања о Аристотеловим делима; 1231. Григорије IX поставио je једну комисију да их очисти, a већ 1260. био je Аристотело de rigueur y свакој хришћанској школи, и црквени зборови кажњавали су отступања од његова учења. Чосер описује задовољство свога студента

кад поред своје постеље
има двадесет y плаво и црвено повезаних књига,
свег Аристотела и његову философију;

a y првом кругу Пакла каже Данте:

И видех Учитеља cвux учених тамо,
опкољена сасвим философа кругом;
сви му ce диве, и сви га штују;
ту видех Сократа и с њим Платона,
oд cвux осталих њему најближе …

Из ових редова може ce наслућивати оно поштовање што га je цело једно тисућлеће одавало Стагиранину. Власт Аристотелова престала je тек онда кад су нови инструменти, сабрана запажања и стрпљиво експериментисање поново створили науке и дали неодољиво оружје y руке Окаму и Рамусу, Роџеру и Фрањи Бекону. Ниједан други дух није толико времена владао мишљењем човечанства.


<< Демократија и аристократија | Критика | Последње године живота и смрт >>