Кларинет/Техника свирања

Исправно држање прстију је услов за добру технику свирања на кларинету.

Под овим појмом подразумева се уједначен и синхронизован рад даха, језика и прстију (итал. tecnica di dita, енг. finger technique, фран. technique des doigts, нем. Fingertechnik),^[1] без икаквог напора и грча приликом свирања кларинета.

Већ је у претходним свескама школе (Учим кларинет I-III)^[2] речено да је леп тон основ нашег изражавања и да је добра техника без њега незамислива. Речено је и да превисоко подизање прстију са клапни успорава и кочи технику свирања кларинета. При преласку с тона на тон не смеју се чути нежељени међутонови.

Одсвирани тонови никако не треба да личе на налет необуздане бујице. Сваки од њих мора бити одсвиран свесно, под контролом и концентрацијом.

Зато је потребно свирати у оној брзини у којој се свесно, разумно и свестрано може контролисати сваки појединачно одсвиран тон (његов квалитет, његова ритмичка и интонативна тачност и да међусобно буду регистарски уједначени по боји и јачини).

Све поменуте карактеристике добре технике стичу се и развијају се само ако се свакодневно пажљиво вежба. На тај начин се развија неопходна лична одговорност за сваки одсвирани тон.

Литература

Бруно Брун: Школа за кларинет I свеска, Просвета, Београд, 1956.
Антон Еберст: Основна школа за кларинет, Савез музичких друштава и организација Хрватске, Загреб, 1967.
Радивој Лазић: Учим кларинет 1 - 4, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998.

Референце

Види још

[Страни_термини-1] Властимир Перичић, Вишејезични речник музичких терминa

[2] Радивој Лазић:Школа, Учим кларинет I-III

[1]

[2]