Сутон (либрето)

Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Викизворник. Молимо Вас, помозите и пребаците овај чланак у Вики изворе.

Либрети опера

---

Опера у једном чину Стевана Христића, српског композитора, према истоименом другом делу „Дубровачке трилогије” Ива Војновића, дубровачког писца. Опера је праизведена 26. новембра 1926. године у Народном позоришту у Београду.

Композитор се скоро у потпуности држао оригиналног текста који је аутентичан дубровачки говор раног 19. века, те је стога овај либрето дат на латиници, како је и написан, према оригиналном клавирском изводу аутора¹.

¹ - осим у две инстанце: 1) упитна реч где? се у делу јавља у три облика где?, гдје? и ђе?, а овде је дато према оригиналном тексту драме као ђе?; и 2) у оригиналном тексту, према правопису оног времена, слово đ се писало gj, а овде је дато у савременом облику.

Ликови

Mara Nikšina Beneša (68 godina)	vladika dubrovačka	contralto
Made (42 godine) Ore (36 godina) Pavle (27 godina)	njezine kćeri	soprano soprano soprano
Kata (60 godina)	djevojka u Mare	mezzosoprano
Lujo Lasić (32 godine)	kapetan pomorski	tenore
Vaso (40 godina)	trgovac	baritono
Sabo Šiškov Prokulo (62 godine)	vlastelin dubrovački	tenore
Luco Orsatov Volco (78 godina)	vlastelin dubrovački	basso
Jedna kozica

Место и време

Догађа се у Бенешиној кући на Пустијерни, у дубровачком Граду, 1832. године

Либрето

Призор: I – II – III – IV – V – VI – VII – VIII – IX – X – Xa – XI – XII

I Prizor

Soba u gospođa Mare u starom "empire" stilu. Po zidovima vise zaprašene slike starih gospara. Na dnu i na ljevu stranu pozorišna vrata. S desne strane pak veliki gotski balkon - otvoren napola. Kroza nj vuče se po toj zapuštenoj samoći zadnji žar zapada s glasom zvona, što pozdravljaju Gospu. Gospođa Mare sama, gleda suton naslonjena u velikom stocu. Jednu ruku stavila na tavolin, pun bumbaka^*, postava, kurđelja^*, a drugom prebira kralijež^*. Obučena u starom crnom odijelu. Na glavi škufica (bonnet). Otale padaju bijeli zavojci. Oko ramena zeleni šalin^*, kako su ga nosile dame 20-tih godina. Sve je na njoj skladno, fino, ali jako staro. Na blijedom uvehlom licu veliki izraz umovnosti i gospodstva.

Dokle traje zvuk zvona moli i gleda zapad. Kad i jeka nestane onda uzdahne, pak stisnuvši ramena, vidi se da nešto broji i da brojanje nju baš i muči. Opet gleda zapad:

Mara
Što sunce brzo pada!
Jesmo li ono prodali
šesnes' oka^* po četres' pet...
ili po četres' ?...
Made je nešto govorila,
da sve skupa čini dvanaes',...
ne, četrnes' talijera^*.
Da! Da... da...

(Hoće da nastavi molitvu, ali joj se ne da:)

Ah!
Da bi Vasu došlo napamet
donjet mi almeno^* polovicu.
Oh! Da zna!
Da zna!

Sveta Marijo, majko božija,
moli se za nas!
Oh! Jes' uprav^*,
moli se za nas!
Ah! Moli se za nas!

Masline usahle,
a kuća na Cavtatu prazna.
Istina, kapetan Lujo ćio^* mi je otkupit',
ma ja sam rekla:
"Što?...", da pomisli:
"Zvala me na posjelo,
da joj platim kafu." Da?!
Nebi mi se ćelo^* nego još i to!

(Klima glavom i gleda zapad punom rezignacijom)

Nebi mi se ćelo nego još i to!

II Prizor

(Kata uljegla*. Stara djevojka. Obučena je, kako se to nosilo u vlasteoskoj kući. Oko vrata i prsiju bijeli veliki ubručić; bijele čarape vire ispod nagrešpanoga* kratkoga tamnoga ruha. Otvorene papuče sa zelenim gajtanom oburlane*. I suknja oburlana je zelenim kordunom*. Kosa prepletena po župsku s crnom pešom. Uljegla pobrže, pa sve kao da nešto traži.)

Kata
U ime oca i...
Eto ti tu, a što sam ja rekla?

Mara
(prenula se od misli)
Jesi li ti, Kata?

Kata
(Klimajući glavom sva najeđena, ali puna brige i dobrote)
A, Vi baš hoćete,
da se nahladite*, je li! Ah!

Mara
(uskošena) Oh! Oh!
Jesi li počela?

Kata
Prije Gospe Nuncijate*,
s funjestram* otvorenijem...
je li ko igda vidio!

Mara
Et ne nos inducas in tantationem! *

Kata
Biće kako govorite,
ma, đe nema zdravlja,
nema ti ni latinorum*!
(zatvori prozor)
I eto ti tu!

Mara
(gleda je namršteno, klimajući glavom)
Kata, Kata,
da ti ne prisije*!?

Kata
Neka, samo da moja gospođa
bude živa.

Mara
(uvalila se u stolac)
Ajmeh!
Eto ti je sad u sentimentu!

Kata
(slijedi potiše, tik do nje:)
Erbo*, što ćemo poslije
kad ne bude više nje?

Mara
(zatvorila oči i šanula:)
Poslije? Poslije?

Kata
(Kao gori*, u zabuni da izrazi što misli:)
Eh, govoru, da je poslije...
i sutra!

Mara
Sutra? Što je sutra?

Kata
Sutra je... (naglo) objed!

Mara
(u čudu)
Objed?...

Kata
(Dobroćudno, da ne prestraši odviše gospođu)
Je li danas utornik*?... Jes'!
A jeste li mi prekojučer obećali cvanciku*?...
Jeste! Dakle?
Dakle, sve to hoće rijet*,
da mi je potreba dinara za spencu*!

Mara
(smetena i jedita)
Dobro, dobro!
Kad se vratu* djevočice s novene* one će ti ih dat.
Znaš da gospođa Made
drži ključe.

Kata
(Ide do vrata, kao hoće da iziđe, pa nekako nehajno zamrmlja:)
Znam, znam,
ma, in tanto*, i one su...

Mara
(obrnula se naglo prema njoj) Što?

Kata
Rekle su:
"Daće ti ih majka."

Mara
(Malo se stresla i stisla ramenima kao da je prošla ježnja, ali to je za tren – odmah se uspravi. Ustane i velikom mirnoćom kaže:)
Kad su one to rekle, biće tako.
Napomeni me sutra u jutro da ti ih dam.

Kata
(Zaustavila se do vrata, pak stisnula ruke u jadu gledajući gospođu Maru. U sebi:)
Ah! Jadna moja gospođa!

(čuje se kucanje od spolja)

Mara
Ne čuješ li da su zakucali.
Pođi, otvori, biće djevojčice.

Kata
Idem, idem!

(Odvuče se tromo klimajući sveđ* glavom. Mara ostala zamišljena i nema. Prošavši rukama preko lica neizmjernom umornosti, potiho kaže:)

Mara
Ginemo! Ginemo!
A sve zaludu!
Srebro, biser, prsteni,...
sve, sve je prodano,
impegnano*.
Ali, valja nać,
valja živjet.
(Protrnula, ali odmah i prenula se. Čuje nekoga da dohodi uza skale*. Brzo prođe rupcem* preko očiju, sjedne u stolac, načini škuficu i šalin, sve da joj se ne vidi ganuće.)
Bože prosti, rekle bi da plačem!

III Prizor

(Ore, Made i Pavle ulaze jedna za drugom, sve tri jednako obučene kako se nosilo godina 1830. Veliki zatvoreni klobuci*, široki rukavi i široko ruho. Oko pâsa mantljice* od modroga krepuna*. Suknje su kratke, a crevlje* otvorene s bjelijem bječvama*. Svaka od njih drži u ruci molitvenik i fini bijeli ubručić*. Sve tri su malo ukočene, ozbiljne. Ništa smiješna, ali razumije se da živu izvan svijeta. Jedna ih mala „kozica”* prati, pa kako one uljegnu*, ostane do vrata. Ulaze jedna za drugom, pa idu ravno do majke, te joj se jednim kretom* sve tri duboko poklone.)

Ore, Made, Pavle
Gospo majko!

Mara (Naslonila se dražesno u stôcu*, pak pola šaljivo, a nekom carskom ljubaznošću prima pozdrave, kao da se vladarica klanja dvorskijem damam)
Dobro mi došle,
dobro mi došle!
Ma viđi* ti,
što su mi danas famoze*.
Zaisto Made,
tvoj klobučić ti
/ stoji krasno!
|
| Made (sretno, ali ustegnutim izražajem:)
\ Da si viđela*,
što su me gledali!...

Mara
Niko pak ne nosi šalin*,
kako moja ćerce* Ore!

Ore
Naučila sam od Vas,
Madame le Contesse Marina de Benessa
dame d'honneur de sa majeste l'Imperatrice Marie Caroline!*

Mara (šaljivo i nehajno gladeći bijele zavojke*)
Ajmeh!
I tebi je još Frančesko* po glavi!

Ore
Kako ne bi!...
Viđele* smo Vas balat*
kontradancu* s Imperaturom*...

Pavle (podala je „kozici” svoj šal i klobučić. Oponašajući ih ironički:)
Oh koja bremena*, koja bremena!

Mara (mirno je gledajući)
Sveđ* dobra za skladnu čeljad.

Ore (potiho Pavli odlazeći s klobukom u ruci:)
Razumiješ li?

Pavle (pogledavši je mirno, strese ramenima i obrne joj leđa:)
Ne.

Made (Ori)
Ho'mo* se promjenut*, Ore!
(odlaze, a „kozica” za njima)

Спољне повезнице

• О опери „Сутон” на српској википедији
• О опери „Сутон” на хрватској википедији

---

„Сутон”
Либрето
Речник мање познатих речи и израза ►