Српска револуција

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Српска револуција (15.02.1804 - 05.05.1835) обухвата време Првог српског устанка (1804 - 1813.), Хаџи Проданову буну (1814.), Други српски устанак (1815.)и један период владавине кнеза Милоша. Траје све до укидања феудализма у Србији (1835.). Избијањем Српске револуције настаје велики прелом у нашој историји. Обновљена је средњовековна државност и створена српска држава. За време Првог српског устанка Србија била је самостална и ван турске контроле, али је после слома устанка прешла трновит пут до стицања аутономије (1830.). За време Српске револуције Срби су протерали Турке (изузев оних Турака који су живели у гарнизонама), уставно уредили државу, укинули феудализам и створили друштво слободних сељака.Основни исход Српске револуције је аутономна држава у оквиру Османског царства без феудалног поретка.

Узрок избијања револуције[уреди]

Све почиње од последњег аустријско - турског рата (1788 - 1791), који је код нас познатији као Кочина крајина. У овом рату су учествовали Срби који ће почетком следећег века учествовати у Првом српском устанку, чак и Карађорђе који је био аустријски подофицир. Иако су се Срби масовно одазвали позиву аустријског цара, Свиштовским миром (којим се овај рат завршио) нису добили ништа осим амнестије (опроштај због учешћа у рату). Када је Хаџи Мустафа-Паша управљао Београдским пашалуком, дошла је до изражаја кнежинска самоуправа. Због благе управе у Србији је постао познат као српска мајка. Таман када је све кренуло на боље по Србе, одметници од турске власти, четворица дахија (Мехмед-ага Фочић, Мула Јусуф, Кучук Алија и Аганлија) упали су у Београдски пашалук/санџак и убили Хаџи Мустафа-пашу. Потом су поделили пашалук на 4 дела и завели страховладу. Србе су набијали на колац, мучили жене и децу...Када је турски зулум досегао границе неиздржљивости, избила је Српска револуција, врхунац испољавања незадовољства и отпора покореног naroda!!!!!!

Повод избијања револуције и збор у Орашцу[уреди]

У Србији турски зулум се није могао трпети још дуго, а то су и дахије приметиле. Зато су се договорили да побију све одрасле мушкарце у Србији. То се прочуло, па су Срби почели да се припремају за устанак. Када су то дахије сазнале, убрзале су процес и одлучили да побију све Србе за које су они сматрали да могу да изазову неку већу побуну. Тај догађај је познат као сеча кнезова (јануар 1804). Најпознатији Срби који су страдали у сечи кнезова били су Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић и Хаџи Рувим. Устаници који су планирали да подигну устанак у пролеће одлучили су да га подигну мало раније. Организован је Збор у Орашцу (Сретење 1804). окупило се око 300 устаника, одлучни да смакну дахије с власти. Приступили су избору вође. Пошто су Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић одбили да буду вође, изабран је Ђорђе Петровић познатији као Карађорђе. Револуција је почела паљењем турских ханова по Шумадији и протеривањем Турака у градове са утврђењима.

Први српски устанак[уреди]

Први српски устанак је део Српске револуције. По дужини трајања је најуспешнији сељачки устанак у историји света. Српски сељаци храбро су се носили са надмоћнијом турском војском и побеђивали захваљујући доброј војној организацији. Прву годину ратовања обележили су хајдуци који су се масовно одазвали позиву. Први већи окршај десио се у Дрлупима у Београдској нахији (1804), борба између Карађорђа и Аганлије, где су устаници победили. Потом су заузели Рудник, важно стратешко место. Први већи пораз за нас је онај у боју на Чокешини (1804), када је на бојишту остало 303 хајдука предвођени браћом Недић. Устаници су опколили Београд, али нису успели да га освоје 3 године. То им је пошло за руком када је султан послао босанског везира да убије дахије. Одвели су дахије на дунавско острво Ада Кале и пустили су устанике да их убију. Султан је послао и Бећир-пашу да преговара са Србима. То преговарање је било неуспешно тако да је буна против дахија прерасла у рат против Османског царства. Поред војске београдског везира Срби су се сукобљавали и са војском босанског и румелијског везира. Султан је у Београд послао новог везира Хафис-пашу кога су устаници пресрели код Иванковца (1805). Ту су Срби победили захваљујући доброј организацији. Када су ранили команданта турске војске, Турци су почели са повлачењем. И сам Хафис-паша је погинуо приликом повлачења. Ипак, султан није могао Србима препустити власт над Београдским пашалуком и зато је на власт довео Алију Гушанца. До краја 2 устаничке године ослобођени су Ужице (само варош), Карановац и Смедерево.

Година 1806. је по војним успесима значајнија од претходне. Султан је планирао да у исто време пошаље војску босанског везира на Мишар, а војску румелијског везира на Делиград. Војску на Мишару предводио је Карађорђе који је с лакоћом покосио војску Кулин капетана. Потом су се устаници са Мишара придружили устаницима са Делиграда и заједничким снагама победили војску румелијског везира. До краја године ослобођен је цео Београдски пашалук, београдска варош крајем 1806. а Калемегдан је освојен почетком 1807. када је убијен Алија Гушанац.

Наредних година устаници су ратовали царства ради ослобођења Срба који живе ван Београдског пашалука. Пре тога покушали су да склопе мир са Турском. У име устаника преговарао је Петар Ичко који је успео да склопи мир али је он поништен након уласка Русије у рат против Турске као савезник Србије, обећавши Србима независност. Тада је почео руско - турски рат (1807 - 1812). Заједно су Срби и Турци ратовали највише у источној Србији. Најпознатије су битке на Штубику (1807) и на Варварину (1810). У обе битке Руси и Срби су однели победу. Најзначајнија ратна година била је 1809. Карађорђе је планирао да се састане са црногорским владиком Петром I и да се одатле упути у ослобођење Старе Србије. Устаници су 1809. победили Турке на Сувом Долу, Сјеници и Новом Пазару. Ипак Карађорђе је одустао од похода на Стару Србију јер му се Петар I није придружио и зато што су устаници изгубили битку на Чегру. Стеван Синђелић и његова војска пружали су отпор Турцима све док они нису упали у шанац. Тада је Стеван Синђелић пуцао у буре барута и разнео све у шанцу. Од одсечених мртвих глава устаника везир је недалеко од Ниша саградио Ћеле кулу у знак опомене. Затим је румелијски везир покорио Источну Србију све до Велике Мораве где је Карађорђе организовао одбрану. Зима је помогла устаницима и Турци су се повукли из Источне Србије. Против босанских муслимана устаници су водили још две битке, обе за Лозницу (1809 и 1810). Једина година без већих ратних окршаја била је 1808. година.

1812. Руси су решили да склопе мир са Турском и да повуку своје трупе из Србије да би се одбранили од Наполеона који у том тренутку има намеру да покори Русију. Са Турцима је склопљен мир у Букурешту (1812). Руси су знали да су устанике увукли у рат па се зато 8. тачка Букурешког мира тицала нас. Устаницима је осигурана аутономија, амнестија за учешће у рату, самостална унутрашња управа, умерен порез, али и повратак Турске власти у Србију и повратак Турака у пограничне пределе Србије.Устаници нису прихватили аутономију јер су тада требали да добију независност и нису желели да се Турци врате у Србију, па је ратовање настављено. И док је Европа била заузета Наполеоновим освајањем, Турска је решила да свим силама покори Србију

(1813). Огромна војска предвођена великим везром Хуршид-пашом опколила је Србију са истока, југа и запада. Устаници су се добро припремили и храбро борили али нису могли да победе троструко надмоћнију турску војску. Снажан отпор пружен је на Засавици (Подриње), уједно и последњој важној бици у Првом српском устанку. Устаничка Србија била је покорена до октобра 1813. године. Карађорђе је са већином устаничких старешина напустио Србију, а већи део популације се одселио у Аустрију. Када је неколико дана касније у Цариград стигла вест о покоравању Србије, султан Махмуд II је наредио да се из свих топова са три плотуна огласи турска победа. Срби су привремено изгубили државу и били покорени, али нису губили наду у ослобођење.

Период између Првог и Другог српског устанка[уреди]

Период који је уследио после Првог српског устанка у Србији (1813 - 1815)био је краткотрајан, али тежак. За везира је постављен Сулејман-паша Скопљак, који је владао слично као и дахије. Његова влада је у нечему била и тежа од дахијске. Био је најсуровији према новорођеној деци. Узимао их је од мајки, стављао их је у казан са врућом водом, а потом их мртве враћао мајкама. На тај начин их је крстио. Многи Срби су набијани на колац, а многи су издахнули док су реновирали турска утврђења, посебно Калемегдан. У Србији су остале три значајне личности. То су били Станоје Главаш, Хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Турци су Станоја Главаша именовали за надзорника царског друма, али су га убрзо убили јер им је био сумњив. Хаџи Продан Глигоријевић је познат по томе што је подигао Хаџи Проданову буну (1814). Буна је избила спонтано код манстира Трнаве у околини Чачка у Пожешкој нахији. Милош Обреновић није хтео да учествује у тој буни, јер је сматрао да је подигнута у невреме (буна је подигута у септембру 1814). Он је помогао везирову војску у главној бици код Кнића. Та битка је означила крај буне. Побуњеници су се повукли, а Хаџи Продан је побегао у Аустрију. Многи Срби су набијени на колац, а међу првима био је Пајсије, игуман манастира Трнаве. Милош Обреновић је после угушења Хаџи Проданове буне постао вероватно најзначајнији Србин у то време. Био је одан везиру па је зато био оборкнез трију нахија - Крагујевачке, Рудничке и Пожешке. Учествовао је у Првом српском устанку и био главнокомандујући на југозападном фронту. Од историјког значаја је његова одлука да не бежи из Србије већ да остане у земљи и да дели судбину покореног народа. Зато јe и изабран за вођу Другог српског устанка.

Други српски устанак[уреди]

Пре него што су подигли нови устанак, устаници су се састали у Рудовцима и Вреоцима. Коначно, устанак је подигнут у пролеће 1815. године, на празник Цвети. Други устанак се, за разлику од Првог, водио само једне године - 1815. Најпознатије битке су битка на Љубићу, Чачку, Палежу (данашњи Обреновац), Дубљу и Пожаревцу. Ту је страдало много познатих Срба. Милић Дринчић и Сима Ненадовић погинули су на Дубљу, Танаско Рајић бранећи топове код Љубића, Арсеније Ломо заузимајући Рудник, а брат кнегиње Љубице Јово Вукомановић у бици код Пожаревца. Када је султан одлучио да на Србе крену заједно војска београдског везира, војска босанског везира и војска румелијског везира, Милош Обреновић се одлучио за окончање устанка. Почео је да преговара са турским званичницима. Са Марашли Али-пашом склопио је усмени споразум. По том договору, Срби су имали право да скупљају порез, да учествују у суђењу Србима и да у Београду заседа народна канцеларија састављена од српских кнежева. Тиме је завршен ратни период Српске револуције.

Aутономија[уреди]

У Београдском пашалуку су после Другог српског устанка успостављене српска и турска власт. Турска власт се осећала све до 1830. а тада је нагло ослабила. Турци су имали своје органе власти: везира, диван, алај-бега, муселима и кадију. Српски органи власти су били кнез, Народна скупштина, кнежева канцеларија и Државни савет. У периоду од 1815. до 1830. кнез Милош се борио да добијемо аутономију. Поред тога тражио је и самоуправна права за Србе, титулу наследног кнеза, јер му је за то требало одобрење од Турске иако је на Народним скупштинама 1817. и 1827. био већ изабран за наследног кнеза. Преговори са Турском су вођени на основу Ичковог и Букурешког мира. Захваљујући резултатима дванаестогодишњег ратовања, кнежевој дипломатској умешности и руској подршци,аутономија је обезбеђена Хатишерифом из 1830. године. Кнез Милош је проглашен за наследног кнеза Бератом из 1830. Оба ова документа прочитана су на Светог Андреја Првозваног и тада је кнез Милош миропомазан. Овај празник је проглашен за државни празник Кнежевине Србије. 1833 донет је још један Хатишериф којим су 6 нахија ван Београдског пашалука које је Карађорђе ослободио у Првом српском устанку постале српска територија.