Srpska revolucija

Srpska revolucija (15.02.1804 - 05.05.1835) obuhvata vreme Prvog srpskog ustanka (1804 - 1813.), Hadži Prodanovu bunu (1814.), Drugi srpski ustanak (1815.)i jedan period vladavine kneza Miloša. Traje sve do ukidanja feudalizma u Srbiji (1835.). Izbijanjem Srpske revolucije nastaje veliki prelom u našoj istoriji. Obnovljena je srednjovekovna državnost i stvorena srpska država. Za vreme Prvog srpskog ustanka Srbija bila je samostalna i van turske kontrole, ali je posle sloma ustanka prešla trnovit put do sticanja autonomije (1830.). Za vreme Srpske revolucije Srbi su proterali Turke (izuzev onih Turaka koji su živeli u garnizonima), ustavno uredili državu, ukinuli feudalizam i stvorili društvo slobodnih seljaka.Osnovni ishod Srpske revolucije je autonomna država u okviru Osmanskog carstva bez feudalnog poretka.

Uzrok izbijanja revolucije

Sve počinje od poslednjeg austrijsko - turskog rata (1788 - 1791), koji je kod nas poznatiji kao Kočina krajina. U ovom ratu su učestvovali Srbi koji će početkom sledećeg veka učestvovati u Prvom srpskom ustanku, čak i Karađorđe koji je bio austrijski podoficir. Iako su se Srbi masovno odazvali pozivu austrijskog cara, Svištovskim mirom (kojim se ovaj rat završio) nisu dobili ništa osim amnestije (oproštaj zbog učešća u ratu). Kada je Hadži Mustafa-Paša upravljao Beogradskim pašalukom, knežinska samouprava Srba dolazi do velikog izražaja kada je formirana posebna narodna vojska u službi Osmanskog carstva na čelu sa bimbašom Stankom Arambašićem. Zbog svoje blage uprave u Srbiji Hadži Mustafa je ostao poznat kao Srpska Majka. Taman kada je sve krenulo na bolje po Srbe, odmetnici od turske vlasti, četvorica dahija (Mehmed-aga Fočić, Mula Jusuf, Kučuk Alija i Aganlija) upali su u Beogradski pašaluk/sandžak i ubili Hadži Mustafa-pašu. Potom su podelili pašaluk na 4 dela i zaveli strahovladu. Srbe su nabijali na kolac, mučili žene i decu... Kada je turski zulum dosegao granice neizdržljivosti, izbila je Srpska revolucija, vrhunac ispoljavanja nezadovoljstva i otpora pokorenog naroda.

Povod izbijanja revolucije i zbor u Orašcu

U Srbiji turski zulum se nije mogao trpeti još dugo, a to su i dahije primetile. Zato su se dogovorili da pobiju sve odrasle muškarce u Srbiji. To se pročulo, pa su Srbi počeli da se pripremaju za ustanak. Kada su to dahije saznale, ubrzale su proces i odlučili da pobiju sve Srbe za koje su oni smatrali da mogu da izazovu neku veću pobunu. Taj događaj je poznat kao seča knezova (januar 1804). Najpoznatiji Srbi koji su stradali u seči knezova bili su Ilija Birčanin, Aleksa Nenadović i Hadži Ruvim. Ustanici koji su planirali da podignu ustanak u proleće odlučili su da ga podignu malo ranije. Organizovan je Zbor u Orašcu (Sretenje 1804). okupilo se oko 300 ustanika, odlučni da smaknu dahije s vlasti. Pristupili su izboru vođe. Pošto su Stanoje Glavaš i knez Teodosije Marićević odbili da budu vođe, izabran je Đorđe Petrović poznatiji kao Karađorđe. Revolucija je počela paljenjem turskih hanova po Šumadiji i proterivanjem Turaka u gradove sa utvrđenjima.

Prvi srpski ustanak

Prvi srpski ustanak je deo Srpske revolucije. Po dužini trajanja je najuspešniji seljački ustanak u istoriji sveta. Srpski seljaci hrabro su se nosili sa nadmoćnijom turskom vojskom i pobeđivali zahvaljujući dobroj vojnoj organizaciji. Prvu godinu ratovanja obeležili su hajduci koji su se masovno odazvali pozivu. Prvi veći okršaj desio se u Drlupima u Beogradskoj nahiji (1804), borba između Karađorđa i Aganlije, gde su ustanici pobedili. Potom su zauzeli Rudnik, važno strateško mesto. Prvi veći poraz za nas je onaj u boju na Čokešini (1804), kada je na bojištu ostalo 303 hajduka predvođeni braćom Nedić. Ustanici su opkolili Beograd, ali nisu uspeli da ga osvoje 3 godine. To im je pošlo za rukom kada je sultan poslao bosanskog vezira da ubije dahije. Odveli su dahije na dunavsko ostrvo Ada Kale i pustili su ustanike da ih ubiju. Sultan je poslao i Bećir-pašu da pregovara sa Srbima. To pregovaranje je bilo neuspešno tako da je buna protiv dahija prerasla u rat protiv Osmanskog carstva. Pored vojske beogradskog vezira Srbi su se sukobljavali i sa vojskom bosanskog i rumelijskog vezira. Sultan je u Beograd poslao novog vezira Hafis-pašu koga su ustanici presreli kod Ivankovca (1805). Tu su Srbi pobedili zahvaljujući dobroj organizaciji. Kada su ranili komandanta turske vojske, Turci su počeli sa povlačenjem. I sam Hafis-paša je poginuo prilikom povlačenja. Ipak, sultan nije mogao Srbima prepustiti vlast nad Beogradskim pašalukom i zato je na vlast doveo Aliju Gušanca. Do kraja 2 ustaničke godine oslobođeni su Užice (samo varoš), Karanovac i Smederevo.

Godina 1806. je po vojnim uspesima značajnija od prethodne. Sultan je planirao da u isto vreme pošalje vojsku bosanskog vezira na Mišar, a vojsku rumelijskog vezira na Deligrad. Vojsku na Mišaru predvodio je Karađorđe koji je s lakoćom pokosio vojsku Kulin kapetana. Potom su se ustanici sa Mišara pridružili ustanicima sa Deligrada i zajedničkim snagama pobedili vojsku rumelijskog vezira. Do kraja godine oslobođen je ceo Beogradski pašaluk, beogradska varoš krajem 1806. a Kalemegdan je osvojen početkom 1807. kada je ubijen Alija Gušanac.

Narednih godina ustanici su ratovali carstva radi oslobođenja Srba koji žive van Beogradskog pašaluka. Pre toga pokušali su da sklope mir sa Turskom. U ime ustanika pregovarao je Petar Ičko koji je uspeo da sklopi mir ali je on poništen nakon ulaska Rusije u rat protiv Turske kao saveznik Srbije, obećavši Srbima nezavisnost. Tada je počeo rusko - turski rat (1807 - 1812). Zajedno su Srbi i Turci ratovali najviše u istočnoj Srbiji. Najpoznatije su bitke na Štubiku (1807) i na Varvarinu (1810). U obe bitke Rusi i Srbi su odneli pobedu. Najznačajnija ratna godina bila je 1809. Karađorđe je planirao da se sastane sa crnogorskim vladikom Petrom I i da se odatle uputi u oslobođenje Stare Srbije. Ustanici su 1809. pobedili Turke na Suvom Dolu, Sjenici i Novom Pazaru. Ipak Karađorđe je odustao od pohoda na Staru Srbiju jer mu se Petar I nije pridružio i zato što su ustanici izgubili bitku na Čegru. Stevan Sinđelić i njegova vojska pružali su otpor Turcima sve dok oni nisu upali u šanac. Tada je Stevan Sinđelić pucao u bure baruta i razneo sve u šancu. Od odsečenih mrtvih glava ustanika vezir je nedaleko od Niša sagradio Ćele kulu u znak opomene. Zatim je rumelijski vezir pokorio Istočnu Srbiju sve do Velike Morave gde je Karađorđe organizovao odbranu. Zima je pomogla ustanicima i Turci su se povukli iz Istočne Srbije. Protiv bosanskih muslimana ustanici su vodili još dve bitke, obe za Loznicu (1809 i 1810). Jedina godina bez većih ratnih okršaja bila je 1808. godina.

1812. Rusi su rešili da sklope mir sa Turskom i da povuku svoje trupe iz Srbije da bi se odbranili od Napoleona koji u tom trenutku ima nameru da pokori Rusiju. Sa Turcima je sklopljen mir u Bukureštu (1812). Rusi su znali da su ustanike uvukli u rat pa se zato 8. tačka Bukureškog mira ticala nas. Ustanicima je osigurana autonomija, amnestija za učešće u ratu, samostalna unutrašnja uprava, umeren porez, ali i povratak Turske vlasti u Srbiju i povratak Turaka u pogranične predele Srbije.Ustanici nisu prihvatili autonomiju jer su tada trebali da dobiju nezavisnost i nisu želeli da se Turci vrate u Srbiju, pa je ratovanje nastavljeno. I dok je Evropa bila zauzeta Napoleonovim osvajanjem, Turska je rešila da svim silama pokori Srbiju

(1813). Ogromna vojska predvođena velikim vezirom Huršid-pašom opkolila je Srbiju sa istoka, juga i zapada. Ustanici su se dobro pripremili i hrabro borili ali nisu mogli da pobede trostruko nadmoćniju tursku vojsku. Snažan otpor pružen je na Zasavici (Podrinje), ujedno i poslednjoj važnoj bici u Prvom srpskom ustanku. Ustanička Srbija bila je pokorena do oktobra 1813. godine. Karađorđe je sa većinom ustaničkih starešina napustio Srbiju, a veći deo populacije se odselio u Austriju. Kada je nekoliko dana kasnije u Carigrad stigla vest o pokoravanju Srbije, sultan Mahmud II je naredio da se iz svih topova sa tri plotuna oglasi turska pobeda. Srbi su privremeno izgubili državu i bili pokoreni, ali nisu gubili nadu u oslobođenje.

Period između Prvog i Drugog srpskog ustanka

Period koji je usledio posle Prvog srpskog ustanka u Srbiji (1813 - 1815)bio je kratkotrajan, ali težak. Za vezira je postavljen Sulejman-paša Skopljak, koji je vladao slično kao i dahije. Njegova vlada je u nečemu bila i teža od dahijske. Bio je najsuroviji prema novorođenoj deci. Uzimao ih je od majki, stavljao ih je u kazan sa vrućom vodom, a potom ih mrtve vraćao majkama. Na taj način ih je krstio. Mnogi Srbi su nabijani na kolac, a mnogi su izdahnuli dok su renovirali turska utvrđenja, posebno Kalemegdan. U Srbiji su ostale tri značajne ličnosti. To su bili Stanoje Glavaš, Hadži Prodan Gligorijević i Miloš Obrenović. Turci su Stanoja Glavaša imenovali za nadzornika carskog druma, ali su ga ubrzo ubili jer im je bio sumnjiv. Hadži Prodan Gligorijević je poznat po tome što je podigao Hadži Prodanovu bunu (1814). Buna je izbila spontano kod manastira Trnave u okolini Čačka u Požeškoj nahiji. Miloš Obrenović nije hteo da učestvuje u toj buni, jer je smatrao da je podignuta u nevreme (buna je podignuta u septembru 1814). On je pomogao vezirovu vojsku u glavnoj bici kod Knića. Ta bitka je označila kraj bune. Pobunjenici su se povukli, a Hadži Prodan je pobegao u Austriju. Mnogi Srbi su nabijeni na kolac, a među prvima bio je Pajsije, iguman manastira Trnave. Miloš Obrenović je posle ugušenja Hadži Prodanove bune postao verovatno najznačajniji Srbin u to vreme. Bio je odan veziru pa je zato bio oborknez triju nahija - Kragujevačke, Rudničke i Požeške. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku i bio glavnokomandujući na jugozapadnom frontu. Od istorijskog značaja je njegova odluka da ne beži iz Srbije već da ostane u zemlji i da deli sudbinu pokorenog naroda. Zato je i izabran za vođu Drugog srpskog ustanka.

Drugi srpski ustanak

Pre nego što su podigli novi ustanak, ustanici su se sastali u Rudovcima i Vreocima. Konačno, ustanak je podignut u proleće 1815. godine, na praznik Cveti. Drugi ustanak se, za razliku od Prvog, vodio samo jedne godine - 1815. Najpoznatije bitke su bitka na Ljubiću, Čačku, Paležu (današnji Obrenovac), Dublju i Požarevcu. Tu je stradalo mnogo poznatih Srba. Milić Drinčić i Sima Nenadović poginuli su na Dublju, Tanasko Rajić braneći topove kod Ljubića, Arsenije Lomo zauzimajući Rudnik, a brat kneginje Ljubice Jovo Vukomanović u bici kod Požarevca. Kada je sultan odlučio da na Srbe krenu zajedno vojska beogradskog vezira, vojska bosanskog vezira i vojska rumelijskog vezira, Miloš Obrenović se odlučio za okončanje ustanka. Počeo je da pregovara sa turskim zvaničnicima. Sa Marašli Ali-pašom sklopio je usmeni sporazum. Po tom dogovoru, Srbi su imali pravo da skupljaju porez, da učestvuju u suđenju Srbima i da u Beogradu zaseda narodna kancelarija sastavljena od srpskih kneževa. Time je završen ratni period Srpske revolucije.

Autonomija

U Beogradskom pašaluku su posle Drugog srpskog ustanka uspostavljene srpska i turska vlast. Turska vlast se osećala sve do 1830. a tada je naglo oslabila. Turci su imali svoje organe vlasti: vezira, divan, alaj-bega, muselima i kadiju. Srpski organi vlasti su bili knez, Narodna skupština, kneževa kancelarija i Državni savet. U periodu od 1815. do 1830. knez Miloš se borio da dobijemo autonomiju. Pored toga tražio je i samoupravna prava za Srbe, titulu naslednog kneza, jer mu je za to trebalo odobrenje od Turske iako je na Narodnim skupštinama 1817. i 1827. bio već izabran za naslednog kneza. Pregovori sa Turskom su vođeni na osnovu Ičkovog i Bukureškog mira. Zahvaljujući rezultatima dvanaestogodišnjeg ratovanja, kneževoj diplomatskoj umešnosti i ruskoj podršci,autonomija je obezbeđena Hatišerifom iz 1830. godine. Knez Miloš je proglašen za naslednog kneza Beratom iz 1830. Oba ova dokumenta pročitana su na Svetog Andreja Prvozvanog i tada je knez Miloš miropomazan. Ovaj praznik je proglašen za državni praznik Kneževine Srbije. 1833 donet je još jedan Hatišerif kojim su 6 nahija van Beogradskog pašaluka koje je Karađorđe oslobodio u Prvom srpskom ustanku postale srpska teritorija.