Револуција 1848. и уједињење кнежевина 1859.
REVOLUCIJA 1848. I UJEDINJENJE KNEŽEVINA 1859.
| Mentor: Prof. dr Mariana Dan |
Student: Ivana Smolenski |
UVOD
[уреди]Teritorija današnje Rumunije je 1848. godine bila podeljena na tri kneževine: Moldaviju, Vlašku i Transilvaniju. Svakako da je tadašnji talas revolucija koji je obuhvatio Evropu bio jedan od pokretača revolucija u ove tri oblasti, ali ne i jedini. Ona je takođe bila produkt lokalnih dešavanja i raznih okolnosti u kojima su se sve tri kneževine tada nalazile. Transilvanija je bila potisnuta socijalno, religijski, nacionalno i politički od strane jedne od vodećih sila u Evropi. Moldavija, kojom je tada vladao Michel Strudza, je bila takođe potiskivana zbog svoje blizine sa Carskom Rusijom. Vlaška, kojom je upravljao Princ George Bibescu, je lezala pod senkom Rusije i Otomanskog carstva. Neposredni kontakti mlade generacije iz Vlaške sa zapadom posebno sa Francuskom, činili su Vlašku najstabilnijom među sve tri kneževine.
S druge stane, Rumuni u sve tri kneževine su delili iste nacionalne, kulturne, religijske i lingvističke elemente, iako su se nalazile u različitim položajima, s obzirom na to da su sve tri oblasti bile pod uticajem različitih kulturnih i religijskih razvoja, svest o istoj nacionalnoj pripadnosti ih je spajao.
MOLDAVIJA
[уреди]Početkom marta 1848. godine, vesti o izbijanju revolucija u Evropi stigle su i do Moldavije. U Jašiju su se pojavili proglasi koji su kritikovali princa Mihaila Strudzu i pozivali na reformu. Strudza je, krajem marta, objavio rusku depešu u kojoj je naznačeno Carevo apsolutno protivljenje svakom daljem širenju anarhije. Izvestan broj bojara[1] je pobegao ali je nastavljeno sa javnim protestima.
Međutim, revolucionari su našli način da sačine jedan program kojim su zahtevali individualnu slobodu, hitno poboljšanje stanja u kome su se nalazili građani, reorganizaciju obrazovne nastave, pravo na slobodan izbor skupštine bez ikakvog pritiska administracije na birače i mnoge druge predloge radi opšteg interesa građana. Strudza je započeo pregovore sa vođama pokreta reformi. Ovim osmoaprilskim sastanakom u Jašiju obeležen je početak revolucije 1848.
Sačinjen je komitet od 15 članova, koji bi Sturdzi izložili njihov program u vezi sa reformama.Ovaj dokumenat se sastojao od 35 tačaka i bio je potpisan od strane nekoliko stotina ljudi. Zahtevali su formiranje nove skupštine i nove nacionalne garde. Skupština je, u slučaju da se Sturdza usprotivi ispunjenju njihovog programa, planirala masovne demonstracije.
Našavši se između moguće umešanosti ruskog Cara i potencijalne revolucije, Sturdza je uhapsio većinu potpisanika. Jedni bivaju proterani u Otomansko carstvo, a drugi odlaze u Transilvaniju. Time je u Moldaviji usledilo zatišje. Među onima koji su utočište pronašli u Bukovini, nalazio se i Vasile Alecsandri, pisac i političar.
Iako je Princ Strudza uspeo da priguši revolucionarni pokret u Moldaviji njegova pozicija je do te mere oslabila, da je 18. marta 1849. morao biti smenjen.
VLAŠKA
[уреди]Revolucionarni komitet Vlaške, sačekao je dolazak onih koji su učestvovali u februarskoj revoluciji u Parizu kako bi im oni preneli stečena iskustva. Medju njima je bio i Nikolae Balčesku, rumunski pisac i istoričar. U Vlaškoj, 19. juna 1848. godine, izbila je mnogo uspešnija revolucija od one u Moldaviji, zahvaljujući mnogo povoljnijem položaju većine vlaških vodja i slabljenja položaja Princa Georga Bibescua, kojim su skoro svi slojevi društva bili nezadovoljni. 21. juna u Islazu, narodni pokret, sastavio je privremeni parlament, i pozvao Princa kako bi ga upoznali sa reformama. Program revolucionara predstavljen je u 22. tačke, kojima se pozivalo na unutrašnju autonomiju Vlaške. Zatim, garanciju Evrope da će Vlaška ostati slobodna, ukidanje kmetstva i privilegije Bojarda, pravo na izbor Princa, skupštinu sastavljenu od svih društvenih slojeva, slobodu štampe, emancipacija Jevreja i manastira, i pravo na sazivanje skupštine, ali nije pominjano ujedinjenje sa Moldavijom.
23. juna grupa revolucionara iz Vlaške primorala je Princa Bibescua da sankcioniše revolucionarni program i da imenuje privremeni parlament. Nije imao hrabrosti da podrži reforme niti odlučnost da ih uguši. Dva dana nakon toga Bibescu abdicira, sutradan privremene vlade Islaza i Bukurešta su se raspale.
27. juna narod se sakupio na preimenovanom trgu „Trg Slobode“ u Bukureštu pružajući time podršku privremenoj vladi. Učesnici su položili zakletvu i usvojili nacionalnu zastavu sa natpisom „Pravda i Bratsvo“. Oformljena je komisija koja bi išla od sela do sela objašnjavajući program o reformama običnom narodu kako bi pridobili njihovu podršku za dalji revolucionarni pokret.
13. septembra Otomanske trupe zauzimaju glavni grad Vlaške. Dva dana kasnije Careve trupe prodiru u Vlašku a revolucionari odlaze u izgnanstvo. 18. septembra revolucija u Vlaškoj, uzdigla se po poslednji put. Ion Bratianu je poveo demostrante ispred ruskog konzulata u nameri da spali pre-revolucionarne propise zajedno sa registrima bojarskih porodica. Pored toga srušen je spomenik podignut u čast grofa Kisileva, komandanta ruskih okupacionih snaga u Vlaškoj i Moldaviji. Oruđe regulacionog sistema je bilo uništeno.
Nedelju dana kasnije, 25. septembra, Porta šalje trupe koje, uprkos žestokom i krvavom, otporu rumunskih snaga, blizu Deaul Spiriia, uspevaju da okupiraju Bukurešt. Ulaskom ruskih trupa, 28. septembra, revolucija se okončala.
TRANSILVANIJA
[уреди]Transilvanija je činila veliku pokrajinu u habzburškoj monarhiji. Beč je određivao guvernatora kao i komandanta imperijalne vojske u tom regionu. Glavni cilj mađarske elite je bio da spreči kontrolu Habzburga nad Trnsilvanijom, kako bi je pripojili novom mađarskom kraljevstvu. Rumunima, koji su sačinjavali 60% populacije u ovoj pokrajini, zabranjivan je pristup u skupštini, u kojoj su učestvovale samo 3 privilegovane nacije: Mađari, Saksonci i Sekelji[2], a takođe ih je bilo jako malo u administraciji i centralnim ustnovama. Time su Rumuni bili potiskivani kako politički tako i socijalno.
Rumuni su , kao i druge nacionalne manjine u Mađarskoj, sve više bivali svesni potrebe da odbrane svoja nacionalna prava, tražili su da se njihov jezik, religija i nacionalnost priznaju. Ubrzo su postali svesni da, ukoliko bi se Transilvanija ujedinila sa Mađarskom, ne bi naišli na razumevanje.
30. aprila 1848. dogodilo se prvo narodno okupljanje Rumuna iz Transilvanije u Blažu u kome je učestvovalo oko 4 000 ljudi. Simon Barnutiu, jedan od vođa revolucionara, je tim povodom objavio da je došlo vreme da rumunski narod povrati svoja prava i da se oslobodi okova. U medjuvremenu rumunski, kao i mađarski i sekeljski seljaci počeli su da prkose zemloposednicima. Zauzimali su polja i šume i odbijali da rade bilo kakve poslove za aristokratiju. Na drugom okupljanju u Blažu, na kome je prisustvovalo oko 40 000 ljudi, kako iz Transilvanije tako i iz Moldavije i Vlaške. Formiranjem „Narodne Peticije“, od 16 tačaka tražena su prava rumunske nacije i jednakost sa ostalim nacijama u Transilvaniji. Drugi zahtevi su se odnosili na upotrebu narodnog jezika u zakonodavstvu i administraciji, autonomiju rumunske crkve, ukidanje kmetstva, uspostavljanje više ekonomske i političke slobode, širenja rumunskog jezika i formiranje rumunske narodne garde.
29. maja potvrdili su uniju Mađarske i Transilvanije. Suočen sa revolucijom u Beču, Habzburški Imperator Ferdinand I, odmah je, 10 juna, ratifikovao uniju. Zbog toga, kao i zbog odluke Martovske konferencije da odloži ukidanje kmetstva u Transilvaniji, intenzitet pobune seljaka protiv plemstva, sve se više pojačavao, i sve više i više poprimao nacionalni karakter. Usledila su hapšenja i ubistva desetine seljaka. U među vremenu vojska Imperije je nekoliko puta upotrebljavana protiv pobune seljaka.
Od 14-28. septembra treća skupština Blaža sazvana je sa Barnutijem na vrhu. Ovog puta je učestvovalo oko 60 000 naoružanih seljaka, jasno odbijajući ujedinjenje Transilvanije sa Mađarskom i zatraživši aboliciju kmetstva i pravo na izbor skupštine, koja bi predstavljala Transilvaniju tj. Skupštine u kojoj bi bile uključene sve nacionalne grupe. Sastanak je takodje sazvan zbog odmazde protiv ne-madjarske populacije.
18. oktobra Puncher, vrhovni komandant imperijalne vojske, biva imenovan za civilnog i vojnog vodju Transilvanije. Time je usledio gradjanski rat.
Rumuni su se sada borili zajedno sa imperijalnom vojskom protiv madjarske revolucionarne armije, a Austrija im je zauzvrat obećala da će priznati njihove zahteve.
Do marta 1849. madjarska vojska uspela je da okupira veći deo Transilvanije, sa izuzetkom nekoliko regiona pod rumusnkom kontrolom. Snage Avrama Ianku-a, na planinama Apuseni, uspešno su pružale otpor. O Kosutovoj odluci, da se neprijateljstva izmedju Rumuna i Madjara okončaju, raspravljano je 10. avgusta. Madjarska vojska i Iankuove trupe, koje nisu doživele nijedan poraz, su se predale. Rumunska revolucija u Transilvaniji je time okončana.
UJEDINJENJE MOLDAVIJE I VLAŠKE
[уреди]Kao posledica revolucije zadat je jak udarac feudalizmu i stvoreni su uslovi za razvijanje kapitalističkg društva i građenje moderne Rumunije. Nakon nje borba za ujedinjenje naglo raste i poprima nove proporcije. Nakon Krimskog rata (1853-1856) pitanje kneževina postaje internacionalni problem. Centralno pitanje Evropske politike. Tako je nacionalna borba Rumuna bila podržavana vodećim silama u njihovom interesu.
Jedini koji su se tvrdoglavo suprotstvljali ujedinjenju bile su Turska i Austija U kneževinam, vođe ujedinjenja se udružuju u takozvanu Nacionalnu partiju koja je polagala velike napore kako bi promovisala ujedinjenje. Nacionalna partija u Moldaviji je sačinjavala veći deo skupštine dok je ona u Vlaškoj bila malobrojnija.
Prvo se sastala skupština Moldavije, u kojoj je jedna strana podržavala kandidaturu Mihaila Strudze, bivšeg princa Moldavije, dok se Nacionalna partija još nije odlučila koga da kandiduje. Jedan deo je podržavao Vasilija Aleksandrija, međutim on je velikodušno predložio Costace Negri-a, ali su ga predstavnici zemljoposednika odbili plašeći se da bi on podelio njihova imanja seljacima. Najzad, 15. januara predložena je i prihvaćena kandidatura pukovnika Aleksandra Joana Kuze i dva dana kasnije, 17. januara, biva izabran za princa Moldavije. Za njega je čak glasala i manjina koja je podržavala Strudzu. Narod je u izboru novog princa video pobedu novog doba i protest protiv stranih uticaja i dominacije. Vođe nacionalnih borbi za ujedinjenje odlučuju da imenuju budućeg princa Moldavije za tron Vlaške.
Izbornim telom u Vlaškoj su dominirali konzervativni članovi, tako da je bivši princ Gheorghe Bibesku imao najveće šanse da bude odabran. Vođama liberalno-radkalne stane je bilo jasno da bi samo pritiskom narodnih masa na konzervativni deo glasača mogli da postignu željeni rezultat. I pored mera koje su vlasti preduzele kako bi sprečile ulazak seoskog stanovništva u Bukurešt, 2. februara počele su da kruže glasine da se 60 000 seljaka sprema da uđe u grad. Zabeleženo je da je veliki broj seljaka prodro kroz sve kapije grada u isčekivanju da vide kako se želje naroda ostvaruju. Na dan izbora narod se skupio u dvorište oko zgrade u kojoj je zasedala skupština. Jedan deo mase je čak ušao u hol skupštine pa čak i u kancelarije.
5. februara 1859. skupština Vlaške bira za princa istog čoveka koji, dve nedelje ranije, beše odabran u Moldaviji, Aleksandra Joana Kuzu.
Literatura:
[уреди]- Bolovan, Ioan et al. 1996. A History of Romania. Iaşi: The Center for Romanian Studies.
- Durandin, Catherine.1989. Revolution a la francaise ou a la russe. Paris: PUF.
- Platon, Gheorghe. 1978. 1859 The Union of the Romanian Principalities. Bukureşti.