Револуција 1848. и уједињење кнежевина 1859.

Извор: Викикњиге
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Универзитет у Београду Филолошки факултет


Семинарски рад из увода у румунистику на тему:

РЕВОЛУЦИЈА 1848. I УЈЕДИЊЕЊЕ КНЕЖЕВИНА 1859.


Ментор:

Проф. др Мариана Дан

Студент:

Ивана Смоленски

Београд, март 2006. године

УВОД[уреди]

Територија данашње Румуније је 1848. године била подељена на три кнежевине: Молдавију, Влашку и Трансилванију. Свакако да је тадашњи талас револуција који је обухватио Европу био један од покретача револуција у ове три области, али не и једини. Она је такође била продукт локалних дешавања и разних околности у којима су се све три кнежевине тада налазиле. Трансилванија је била потиснута социјално, религијски, национално и политички од стране једне од водећих сила у Европи. Молдавија, којом је тада владао Мицхел Струдза, је била такође потискивана због своје близине са Царском Русијом. Влашка, којом је управљао Принц Георге Бибесцу, је лезала под сенком Русије и Отоманског царства. Непосредни контакти младе генерације из Влашке са западом посебно са Француском, чинили су Влашку најстабилнијом међу све три кнежевине.

С друге стане, Румуни у све три кнежевине су делили исте националне, културне, религијске и лингвистичке елементе, иако су се налазиле у различитим положајима, с обзиром на то да су све три области биле под утицајем различитих културних и религијских развоја, свест о истој националној припадности их је спајао.

МОЛДАВИЈА[уреди]

Почетком марта 1848. године, вести о избијању револуција у Европи стигле су и до Молдавије. У Јашију су се појавили прогласи који су критиковали принца Михаила Струдзу и позивали на реформу. Струдза је, крајем марта, објавио руску депешу у којој је назначено Царево апсолутно противљење сваком даљем ширењу анархије. Известан број бојара[1] је побегао али је настављено са јавним протестима.

Међутим, револуционари су нашли начин да сачине један програм којим су захтевали индивидуалну слободу, хитно побољшање стања у коме су се налазили грађани, реорганизацију образовне наставе, право на слободан избор скупштине без икаквог притиска администрације на бираче и многе друге предлоге ради општег интереса грађана. Струдза је започео преговоре са вођама покрета реформи. Овим осмоаприлским састанаком у Јашију обележен је почетак револуције 1848.

Сачињен је комитет од 15 чланова, који би Стурдзи изложили њихов програм у вези са реформама.Овај докуменат се састојао од 35 тачака и био је потписан од стране неколико стотина људи. Захтевали су формирање нове скупштине и нове националне гарде. Скупштина је, у случају да се Стурдза успротиви испуњењу њиховог програма, планирала масовне демонстрације.

Нашавши се између могуће умешаности руског Цара и потенцијалне револуције, Стурдза је ухапсио већину потписаника. Једни бивају протерани у Отоманско царство, а други одлазе у Трансилванију. Тиме је у Молдавији уследило затишје. Међу онима који су уточиште пронашли у Буковини, налазио се и Василе Алецсандри, писац и политичар.

Иако је Принц Струдза успео да пригуши револуционарни покрет у Молдавији његова позиција је до те мере ослабила, да је 18. марта 1849. морао бити смењен.

ВЛАШКА[уреди]

Револуционарни комитет Влашке, сачекао је долазак оних који су учествовали у фебруарској револуцији у Паризу како би им они пренели стечена искуства. Медју њима је био и Николае Балческу, румунски писац и историчар. У Влашкој, 19. јуна 1848. године, избила је много успешнија револуција од оне у Молдавији, захваљујући много повољнијем положају већине влашких водја и слабљења положаја Принца Георга Бибесцуа, којим су скоро сви слојеви друштва били незадовољни. 21. јуна у Ислазу, народни покрет, саставио је привремени парламент, и позвао Принца како би га упознали са реформама. Програм револуционара представљен је у 22. тачке, којима се позивало на унутрашњу аутономију Влашке. Затим, гаранцију Европе да ће Влашка остати слободна, укидање кметства и привилегије Бојарда, право на избор Принца, скупштину састављену од свих друштвених слојева, слободу штампе, еманципација Јевреја и манастира, и право на сазивање скупштине, али није помињано уједињење са Молдавијом.

23. јуна група револуционара из Влашке приморала је Принца Бибесцуа да санкционише револуционарни програм и да именује привремени парламент. Није имао храбрости да подржи реформе нити одлучност да их угуши. Два дана након тога Бибесцу абдицира, сутрадан привремене владе Ислаза и Букурешта су се распале.

27. јуна народ се сакупио на преименованом тргу „Трг Слободе“ у Букурешту пружајући тиме подршку привременој влади. Учесници су положили заклетву и усвојили националну заставу са натписом „Правда и Братсво“. Оформљена је комисија која би ишла од села до села објашњавајући програм о реформама обичном народу како би придобили њихову подршку за даљи револуционарни покрет.

13. септембра Отоманске трупе заузимају главни град Влашке. Два дана касније Цареве трупе продиру у Влашку а револуционари одлазе у изгнанство. 18. септембра револуција у Влашкој, уздигла се по последњи пут. Ион Братиану је повео демостранте испред руског конзулата у намери да спали пре-револуционарне прописе заједно са регистрима бојарских породица. Поред тога срушен је споменик подигнут у част грофа Кисилева, команданта руских окупационих снага у Влашкој и Молдавији. Оруђе регулационог система је било уништено.

Недељу дана касније, 25. септембра, Порта шаље трупе које, упркос жестоком и крвавом, отпору румунских снага, близу Деаул Спирииа, успевају да окупирају Букурешт. Уласком руских трупа, 28. септембра, револуција се окончала.

ТРАНСИЛВАНИЈА[уреди]

Трансилванија је чинила велику покрајину у хабзбуршкој монархији. Беч је одређивао гувернатора као и команданта империјалне војске у том региону. Главни циљ мађарске елите је био да спречи контролу Хабзбурга над Трнсилванијом, како би је припојили новом мађарском краљевству. Румунима, који су сачињавали 60% популације у овој покрајини, забрањиван је приступ у скупштини, у којој су учествовале само 3 привилеговане нације: Мађари, Саксонци и Секељи[2], а такође их је било јако мало у администрацији и централним устновама. Тиме су Румуни били потискивани како политички тако и социјално.

Румуни су , као и друге националне мањине у Мађарској, све више бивали свесни потребе да одбране своја национална права, тражили су да се њихов језик, религија и националност признају. Убрзо су постали свесни да, уколико би се Трансилванија ујединила са Мађарском, не би наишли на разумевање.

30. априла 1848. догодило се прво народно окупљање Румуна из Трансилваније у Блажу у коме је учествовало око 4 000 људи. Симон Барнутиу, један од вођа револуционара, је тим поводом објавио да је дошло време да румунски народ поврати своја права и да се ослободи окова. У медјувремену румунски, као и мађарски и секељски сељаци почели су да пркосе землопоседницима. Заузимали су поља и шуме и одбијали да раде било какве послове за аристократију. На другом окупљању у Блажу, на коме је присуствовало око 40 000 људи, како из Трансилваније тако и из Молдавије и Влашке. Формирањем „Народне Петиције“, од 16 тачака тражена су права румунске нације и једнакост са осталим нацијама у Трансилванији. Други захтеви су се односили на употребу народног језика у законодавству и администрацији, аутономију румунске цркве, укидање кметства, успостављање више економске и политичке слободе, ширења румунског језика и формирање румунске народне гарде.

29. маја потврдили су унију Мађарске и Трансилваније. Суочен са револуцијом у Бечу, Хабзбуршки Император Фердинанд I, одмах је, 10 јуна, ратификовао унију. Због тога, као и због одлуке Мартовске конференције да одложи укидање кметства у Трансилванији, интензитет побуне сељака против племства, све се више појачавао, и све више и више попримао национални карактер. Уследила су хапшења и убиства десетине сељака. У међу времену војска Империје је неколико пута употребљавана против побуне сељака.

Од 14-28. септембра трећа скупштина Блажа сазвана је са Барнутијем на врху. Овог пута је учествовало око 60 000 наоружаних сељака, јасно одбијајући уједињење Трансилваније са Мађарском и затраживши аболицију кметства и право на избор скупштине, која би представљала Трансилванију тј. Скупштине у којој би биле укључене све националне групе. Састанак је такодје сазван због одмазде против не-мадјарске популације.

18. октобра Пунцхер, врховни командант империјалне војске, бива именован за цивилног и војног водју Трансилваније. Тиме је уследио градјански рат.

Румуни су се сада борили заједно са империјалном војском против мадјарске револуционарне армије, а Аустрија им је заузврат обећала да ће признати њихове захтеве.

До марта 1849. мадјарска војска успела је да окупира већи део Трансилваније, са изузетком неколико региона под румуснком контролом. Снаге Аврама Ианку-а, на планинама Апусени, успешно су пружале отпор. О Косутовој одлуци, да се непријатељства измедју Румуна и Мадјара окончају, расправљано је 10. августа. Мадјарска војска и Ианкуове трупе, које нису доживеле ниједан пораз, су се предале. Румунска револуција у Трансилванији је тиме окончана.

УЈЕДИЊЕЊЕ МОЛДАВИЈЕ I ВЛАШКЕ[уреди]

Као последица револуције задат је јак ударац феудализму и створени су услови за развијање капиталистичкг друштва и грађење модерне Румуније. Након ње борба за уједињење нагло расте и поприма нове пропорције. Након Кримског рата (1853-1856) питање кнежевина постаје интернационални проблем. Централно питање Европске политике. Тако је национална борба Румуна била подржавана водећим силама у њиховом интересу.

Једини који су се тврдоглаво супротствљали уједињењу биле су Турска и Аустија У кнежевинам, вође уједињења се удружују у такозвану Националну партију која је полагала велике напоре како би промовисала уједињење. Национална партија у Молдавији је сачињавала већи део скупштине док је она у Влашкој била малобројнија.

Прво се састала скупштина Молдавије, у којој је једна страна подржавала кандидатуру Михаила Струдзе, бившег принца Молдавије, док се Национална партија још није одлучила кога да кандидује. Један део је подржавао Василија Александрија, међутим он је великодушно предложио Цостаце Негри-а, али су га представници земљопоседника одбили плашећи се да би он поделио њихова имања сељацима. Најзад, 15. јануара предложена је и прихваћена кандидатура пуковника Александра Јоана Кузе и два дана касније, 17. јануара, бива изабран за принца Молдавије. За њега је чак гласала и мањина која је подржавала Струдзу. Народ је у избору новог принца видео победу новог доба и протест против страних утицаја и доминације. Вође националних борби за уједињење одлучују да именују будућег принца Молдавије за трон Влашке.

Изборним телом у Влашкој су доминирали конзервативни чланови, тако да је бивши принц Гхеоргхе Бибеску имао највеће шансе да буде одабран. Вођама либерално-радкалне стане је било јасно да би само притиском народних маса на конзервативни део гласача могли да постигну жељени резултат. I поред мера које су власти предузеле како би спречиле улазак сеоског становништва у Букурешт, 2. фебруара почеле су да круже гласине да се 60 000 сељака спрема да уђе у град. Забележено је да је велики број сељака продро кроз све капије града у исчекивању да виде како се жеље народа остварују. На дан избора народ се скупио у двориште око зграде у којој је заседала скупштина. Један део масе је чак ушао у хол скупштине па чак и у канцеларије.

5. фебруара 1859. скупштина Влашке бира за принца истог човека који, две недеље раније, беше одабран у Молдавији, Александра Јоана Кузу.

Литература:[уреди]

  • Болован, Иоан ет ал. 1996. А Хисторy оф Романиа. Иаşи: Тхе Центер фор Романиан Студиес.
  • Дурандин, Цатхерине.1989. Револутион а ла францаисе оу а ла руссе. Парис: ПУФ.
  • Платон, Гхеоргхе. 1978. 1859 Тхе Унион оф тхе Романиан Принципалитиес. Букуреşти.

  1. Члан највишег слоја руске и румунске аристократије, потчињени једино Принцу.
  2. Група Мађара која живи на Истоку Трансилваније.