Развој науке о језику/Континуитети и расколи

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Континуитети и расколи[уреди]

Ако погледамо историју лингвистичких истраживања у последња четири века (од почетка 17. до почетка 21.), у око упадају изразити расколи који јасно разграничавају стварање нове епохе у истраживању и замирање старе. Ипак, често се дешава да представници замируће епохе још дуго оставе трага за собом, па се још дуго после њих може осетити трвење између два различита погледа на истраживање језика.

Све до ширења Индоевропљана од ренесансе, сва језичка занимања и истраживања била су омеђена изостанком комуникације. Тако се може говорити о бар три цивилизацијска центра у којима су се језичка истраживања обављала у њиховим унутрашњим континуитетима и расколима. То су Средоземље, Индија и Кина. И сва су истраживања била углавном омеђена друштвеним, језичким и писаним специфичностима тих крајева.

Кинези су се махом окретали лексикологији и лексикографији као најлогичнијем путу који је започет идеографским писмом са великим бројем знакова. Индијци су из религијских разлога покушавали да сачувају изворни облик санскрита преносећи Веде усменим путем. Тако су на тој основи развили изузетну фонологију и морфологију, равне проучавањима у 20. веку. Индоевропљани и Семити из Средоземља имали су прилику да своја знања разносе једни другима, па су врло рано почели да се баве филозофијом језика; па, потом, из религијских разлога као и Индијци, да развију пре свега врло квалитетне морфологије сакралних језика (пре свега, латинског и арапског).

Такво устројство језичких анализа и синтеза остало је мање-више нетакнуто све до времена експанзије Индоевропљана. Тада почиње, прво стихијски, а потом и све систематичније и све научније истраживање језика. И тада управо почиње четворовековна прича о континуитетима и расколима у ономе што данас можемо назвати крајем затвореног средоземног размишљања о језику и почецима осе развоја савременог систематичког приступа језику у евроцентричној цивилизацији.

Граматика Пор-Ројала је врхунац схолатичке граматике и почетна тачка развоја савремене лингвистичке мисли. У ту граматику уткана је филозофија језика грчких мислилаца, религијска догма хришћанства са систематичношћу александријских филолога и схоласта. Од тог врхунца једне ипак затворене цивилизације ни до данас у знатном делу нисмо одмакли: Када кренемо у изучавање неког језика, пред нама се увек нађу класичне граматике које у својој структури нису много одмакле ни од тог времена, а ни од времена александријских филолога који су стварали од доба хеленизма до арапског освајања Египта.

Логицизам Пор-Ројала био је главна мета критике потоњих истраживача језика. Цео осамнаести век пролази у натезању између логицизма и долазећих описа језика који су почели да се броје стотинама. Религијска догма о хебрејском језику као најстаријем и праизвору свих других полако је почела да се руши, иако је једна друга догма, догма о старости света, још дуго била камен спотицања истраживачима који су се у потоњим вековима највише бавили истраживањем историје језика.

"Отркиће" санскрита с почетка 19. века изазвало је почетак стварања лингвистике као науке какву данас познајемо. У складу са правцима у размишљању у другим наукама, иако се сазнало за синхронијска истраживања старих Индијаца, санскрит је превасходно био занимљив као "прајезик место прајезика", заменивши тиме хебрејски из религијске догме. Овај је

Садржај књиге[уреди]

  1. Континуитети и расколи
  2. Преисторија језика
  3. Античко доба
  4. Средњи век
  5. Модерна времена
  6. 19. век
  7. Лингвистика прве половине 20. века
  8. Лингвистика друге половине 20. века
  9. Лингвистика краја 20. и почетка 21. века
  10. Литература