Образовање карактера

Шта се зове карактер?

1. Речју карактер означава се обично сва сума оних особености којима се одликује делатност једног човека од делатности другог, без обзира на сам садржај те делатности, која може бити глупа и паметна, морална и неморална. Ако пажљивије погледамо шта људи називају карактером, лако ћемо приметити да они не обухватају овим појмом оно што обично називају умним развојем човековим. Два лица која располажу сасвим различитом умном развијеношћу и сасвим различитом сумом знања, како по количини тако и по квалитету, могу бити врло слични по карактеру.

С друге стране, људи који су подједнако развијени и који располажу подједнаким знањем, могу бити сасвим различитог карактера. Врло образован човек може имати веома ништаван карактер, а веома необразован човек — врло јак карактер. Из свога видимо да се појам карактера изграђује углавном из посматрања особености делатности осећања и воље, независно од умног богатства или умног сиромашитва човековог. Али, уносећи осећање и жељу у појам карактера, ми обично не уносимо њихов садржај него само форму њиховог испољавања. Зао и добар, морал]]ан и неморалан човек могу ммати подједнако слаб или јак; сталожен или бурану хладнокрван или плаховит, одлучан или неодлучан карактер итд. Према томе, у појам карактера не улази ни умно, ни морално стање човеково: не улази сам с а д р ж а ј осећања и жеља, него само форма њиховог испољавања. А пошто се делатност осећања испољава (за наше око) само у човековим радњама, у које убрајамо и сам говор, онда, према томе, морамо доћи до закључка да се појам карактера извлачи искључиво из посматрања особености човекове делатности, и то не посматрања садржаја те делатности која зависи од спољних околности као и од ума и моралности човека, него посматрања њених форми. Ето због чета ми сврставамо изучавање образовања карактера у област воље. У карактеру се управо испољава особеност рада воље код разних личности. Отуда се изрази: снага карактера или снага воље често употребљавају као синоними, мада та употреба и није сасвим правилма, као што ћемо даље видети.

Два фактора у образовању карактера

2. Али таква једнодушност људи. не постоји у погледу самог порекла карактера. Ми често чујемо да се говори о урођености карактера, а исто тако често чујемо да се говори о искварености карактера, о томе да се овакав или онакав карактер у човеку образовао услед прилика живота, као последица васпитања итд. Кад говоре о карактеру, људи га називају рђавим или добрим, али никако у оном смислу у коме говоре о добром или рђавом здрављу. Карактером човековим објашњавају се његови поступци, али му се сам карактер често приписује у грех, мада се некад извесним карактерним цртама олакшава урачунљивост поступка. Васпитање, с једне стране, препоручује да треба водити рачуна и подешавати став према карактеру васпитаника, а с друге стране — даје правила како треба васпитавати карактер у човеку. Из тога ми смо у праву да закључимо да опште-људска психологија, која у сваком случају има огроман значај као сума безбројних посматрања психолошких појава од стране људи, гледа у карактеру у исто време и нешто прирођено човеку и нешто што се форммра у њему у току његовог живота, -и такво гледиште је сасвим тачно, јер се карактер код човека формира управо под утицајем својстава која су му, с једне стране, прирођеиа, а с друге стране, под утицајем живота.

Значај карактерологије по Милу

3. Ако сматрамо да у формирању карактера учествују два чиниоца: природа човека и услови живота, онда смо дужни да испитамо колико сваки од ових фактора учествује у формирању карактера, и из тота да изведемо законе образовања људског карактера уошите који, без сумње, морају постојати. »Човечанство, каже Мил, нема општег карактера, него постоје општи закони формирања карактера«. Мил сматра да управо ти закони формирања карактера и треба да чине главни предмет научних испитивања области људске природе. А на основу чега је Мил дошао до овог чврстот убеђења, које и ми потпуно делимо, о постојању општих закона у формирању људског карактера? Јесу ли већ откривени ти закони, је ли чињеницама доказана њихова неоспорност, јесу ли они сведени у научни систем? И Мил је био принуђен да на ова питања одговори негативно. Али не може се рећи да су ови закони толико непознати да их треба само претпостављати на основу општег веровања у узрочност свих појава којима се човек руководи: у тражењу закона физичке природе колико и у тражењу закона психичких појава. Зар се не дивимо познавању карактера људи код великих писаца? И не само да ови велики писци познају законе људског карактера, него их познају оии који се диве верном цртању карактера од стране самих ових писаца. Ако не бисмо уошпте ништа знали о законима формирања карактера, онда не бисмо могли изрицати ни наш суд о томе да ли Шекспир или Молијер верно цртају људске карактере. Према томе, ми морамо признати да сваки од нас располаже широким познавањем закона формирања људских карактера. Познавајући карактер човека, ми често предвиђамо врло тачно како ће на њега деловати дати утисак, каква ће осећања и жеље изазвати у њему и у каквим ће се радњама испољити та жеља. Практична педагогика доста често, ако не увек, даје врло тачне савете како се може изменрпи ова или она црта у карактеру васпитаника. Тачност тих савета открива пракса и оии показују такође да нам нису непознати многи закони формирања људског карактера. Практична важност тих знања не може подлегати сумњи. Ми смо већ указали на њу у предговору првом делу наше »Антропологије«. Поставља се питање: зашто та знања, толико важна за практичног човека уопште и за васпитача нарочито, нису скупљена, нису сведена у јасан и лако обухватан систем! Да ли зато што их ми већ врло добро знамо, тако да не осећамо потребу да их разматрамо и проверавамо? Али безбројне омашке практичних радника уопште и васпитача посебно, које потичу углавном из непознавања закона формирања људског карактера, служе као (најбол»и одговор на ово питање. А, може бити, зато нисмо сабрали наша знања о законима формирања карактера што је то немогућно? А зашто би било немогућно? Оно што човек зна, може изразити речима, а што може изразити то може проверити и система- тисати: једна знања сматрати несумњивим, друга — подвргнути сумњи, задржати се на противречностима итд. Може ли се сумњати у практичну корист таквог скупљања, проверавања и сређивања чове-кових посматрања о томе како се формирају људски карактери? Зашто је, питамо још једном, етологија, према изразу који је дао Мил, или карактерологија у полуруском преводу, још увек наука у пројекту, мада је, разуме се, не само Мил свестан све необичне практичне важности такве науке и свег њеног значаја за вештину васпитавања?

Зашто је ова наука још немогућа

4. Одговор на ово питање даје нам делимично сам Мил. »Закони образовања карактера, каже он, јесу закони који произлазе из општих закона душе и треба да се добију као закључци из тих општих закона. Ради тога ми морамо узети известан дати низ околиасти и затим гледати какав ће бити утицај тих околности, саобразно законима душе, на образовање карактера«.Основну науку, науку о општим законима душе, Мил назива психологијом према којој ће етологија или излагање општих закона образовања карактера под утицајем ових или оних спољних сколности, претстављати изведену науку, и то тако тачну као што је математика. »Психологија је, по Милу, углавном наука посматрања и искуства; етологија је пак дедуктивна наука. Једна излаже просте законе уопште, а друга црта њихово дејство у сложеним комбинацијама околности«.

Признајући умногоме тачност Милове мисли, ми можемо извести из ње просто објашњење због чета карактерологија - и поред богатог материјала за свој садржај у општељудским посматрањима и у посматрањима таквих далековидих, проницљивих људи као што су Хомер, Данте, Сервантес, Шекспир, Гете, и поред своје неизмерне практичне важности — остаје наука у пројекту, па и сам пројект ове науке тек се сада указује нарочито јасно. Разумљиво је да се дедуктивна наука може појавити само онда кад је наука из које се она изводи већ сама више или мање стабилизована наука. А можемо ли сматрати психологију таквом науком? Истина, она већ давно проглашава себе науком искуства, која црпи сав свој садржај из посматрања и искустава; али анализирајући искуствену психологију Хербарта, Бенеке-а, Вајца, Бена и др., имали смо прилике не једном да се уверимо да, нажалост, психологија до сад иде стопама филозофских умовања и да је њен положај врло често више условљен филозофским погледом на свет писца него стварно посматрањем и искуством. Психологија се још упиње да се отргне с тог ужета на коме ју је до сада водила метафизика: свеједно да ли се та метафизика изражава сколастичким терминима немачке филозофије или терминима позајмљеним из природних наука, као код Бена и Спенсера. Када се ти напори крунишу успехом, када се буде могло говорити о психологији као о стварној науци искуства која се потпуно учврстила, тек тада ће бити могућно подухватити се да се и изведу етолошки закони.

5. Али није само психологија крива за то што је важна наука о образовању људског карактера остала до сада наука у пројекту. Мил изражава наду да ће физиологија ускоро запазити те особености у образовању мозга и нервног система које се изражавају у урођеним цртама карактера. Али желећи да се што потпуније и што скорије оствари та нада, ми не можемо а да је не сматрамо донекле сангвинистичком, ако поново размотримо учење о темпераментима, које је до сада излагано у физиологијама и антропологијама. Ово учење, које је ново време наследило још од класичне древности, до те мере није усклађено с новим физиолошким знањмма, толико је лабаво и незасновано на позитивним чињеницама, да се чак двоумимо да ли да га унесемо у фактичну антропологију. Још је Гален поделио људске карактере према четири темперамента: на сангвиничне, колеричне, меланхоличне и флегматичне. Али, као што с правом припмећује Бенеке, »то су пре обичне слике познатих карактера који се сусрећу у животу него тачна генетичка анализа духова«. Али се ни у животу ове четири врсте карактера никад не сусрећу одвојено него су увек црте једног помешане с цртама другог. Чак сваки у самом себи, анализирајући своја осећања, жеље и поступке, може приметити у једнима меланхоличну црту, у другима — сангвиничну итд., утолико пре ако буде упоређивао своја различита расположења духа. Једино способност апстракције која уочава главне црте поступка које падају у очи и пропушта ситније које им против-рече, које их слабе, омогућила је да се скицирају ови типови темперамената. Да би се те црте анализирале и довеле у какав било систем, требало би зиати чему се може приписати разлика ових црта карактера, а то ми не знамо, и поред тога што се наша анатомска и физиолошка знања не могу ни упоређивати са сазнањем класичног света.

Учење о темпераментима

6. »Учење, по коме постоје темпераменти, каже Милер, потиче из најдубље древности. Оно је изврсно и можда се ништа више не може учинити за његово усавршавање. Али основе на којима су га створшги древни, биле су такође погрешне као и њихова мишљења о основним елементима људског тела. Галенови темпераменти сангвинични, флегматични, колеричии и меланхолични били су засновани на хипотезама старих грчких филозофа о четири елемента: ваздуху, води, ватри и земљи и квалитетима који им одговарају: топлоти, хладноћи, сувоћи и влажности«. Овим елементима су одговарале у организму четири основне течности, чијим су преовлађивањем објашњавали разлику у темпераментима. »Ми бисмо мало допринели објашњешу предмета, наставља Милер, ако бисмо навели овде разне друге класификације темперамената«. Поставља се питање: одакле су древни мислиоци узели такве верне типове људских карактера, ако су их изводили из таквих погрешних основа, као што су појмови о четигри стихије света и о четири основне течности организма? Наравно не из тих погрешних основа из којих би се могли извести само погрешни закључци. Они типови, према томе, узети су непосредно из човекових посматрања самога себе и разних људских карактера, при чему су основне црте у овом или оном карактеру или поступку свођене према својој сродности у један тип. При томе стварању типова послужила је као руководство не само логичка апстракција него и поетско осећање. Ту је постојало исто оно стваралаштво, које је руководило Молијером (при стварању Тартифовог карактера, а Гогољем кад је стварао свог градоначелника. Процес тога стварања, при чему човек узима тривијалне црте од других људи колико и из самога себе, одлично је изразио сам Гогољ. Али узалуд бисте тражили Тартифе, Хамлете, Фалстафе, гогољевске градоначелнике и Хлестакове у људима који вас окружују; загледајте се лажљиво у саме себе — и наћи ћете их све. Зато они тако дубоко и обузимају нашу душу, зато нам сви ти толико различити карактери и изгледају тако истинити. Исто тако и из истог узрока задивљују нас својом истинитошћу и типови темперамената које су створили древни, али као и свако поетско стварање, примењено на стварност, одмах захтева безбројне изузетке. Да би се у темпераментима постигла стварна истина, требало би открити њихое физичгке узроке, али то, и поред свих покушаја, до сада није успело.

7. »Ми смо наравно покушавали, каже Милер, да заснујемо учење о темпераментима на основним формама органских функција и органских система, например на систему исхране, кретања, емоционалности, и да припишемо темпераменте пресвлађивању једног од ових система. На тај начин, добили смо вегетативни, раздражујући и емоционални темперамент. Али сасвим је немогућно извести душевне особености које карактеришу сваки темперамент из доминантности једног од органских система. Стварно, мишићна снага још не чини човека колеричним, а флегматичан карактер исто је тако праћен добром као и рђавом исхраном. Хладни и угајени људи нису увек флегматичари, и често се срећу врло мршава лица која су флегматична. Има колеричних и сангвиничних људи како међу пуним, угојеним, тако и међу мршавим, како међу јаким тако и међу слабим. Уопште, сви покушаји да се сваком темпераменту припише нарочито органско својство ,показало се као неуспешно«. »Нарочиту збрку у учењу о темпераментима унело је мешање патолошких болесних пајава с темпераментима. Уобразили су људи да флегматичар неизоставно мора бити дебео, блед и лимфатичан, да колерик мора бити наклоњен болести јетре итд.«. »По моме мишљешу, наставља Милер, темпераменти зависе више или мање од наклоности ка осећањима или страстима који се рађају из узбуђења или из противдејства наклоностима, тј. да је њихов узрок у различитој наклоности према стањима задовољства, патњи и жеља« Из овог доста нејасног наговештаја види се да је физиолог Милер био пре готов да пребаци питање о темпераментима на психолошку основу. А шта може рећи психологија о томе шта је урођено, о томе шта, дакле, претходи делатности свести, шта условљава карактер те делатности, а није условљено њиме?

8. После Милера настављени су, разуме се, покушаји да се темпераменти повежу с извесним чињеницама организма. Френолози су покушавали да нађу те чињенице у мозгу, у различитој комбинацији њихових делова; други су тражили њихов узрок у особености грађе тнива, у одговарајућој количини беле и сиве материје у мозгу, у саставу крви, али све то апсолутно није ни до чега довело - и Милерово гледање на темпераменте остаје све до данас најлогичније. Ми се можемо само чудити како неки психолози и педагози, који су упознати с овим трезвеним и скромним гледиштем великог научника и мислиоца, и даље говоре, напрммер, да људи нервозног темперамента морају имати мали нос и округлу доњу вилицу, људи колеричног темперамента - црне сјајне очи, кудраву косу и друге ни на чему засноване бесмислице, или да прилажу својим радовима нацртане фигуре темперамената, цртајући флегматичара неизоставно као човека који пати од водене болести а меланхоличара — од јектике.

Флегматичан темперамент

9.Флегматичан темперамент Милер назива умереним насупрот трима осталим. Осећања не овладавају флегматиком брзо и не развијају се у њему лако. (По нашој терминологијм, код флегматичара душевна осећања не прелазе лако у органска). Мисли флегматичара не теку спорије од мисли осталих људи и његов ум може достићи исти такав развој. Али он не треба да чини велике напоре, ни физичке ни моралне, да би сачувао своју хладнокрвност. Њему је лакше него осталима да се уздржи од брзог решења, да би пре тога размислио о њему. Од њега се не могу очекивати таква решења која излазе брзо из дубоких и живих осећања, али од њега се може очекивати све што се може постићи стрпљењем и упорношћу. Он се тешко раздражује, ретко се жали, своје патње подноси стрпљиво и мало се узбуђује патњама других. Он се не одлучује брзо на пријатељство, али је постојан у њему. Кад треба нешто постићи брзином и развијањем велике снаге за кратко време, онда га лако престижу људи осталих темперамената, али зато он тачније, сигурније постиже далеки циљ. Он увек зна шта хоће и нерадо се меша у туђе ствари. Лењост, апатија, безбрижност, досада, тешкоћа схватања — то су већ болесне појаве.

Колеричан темперамент

10. У умерене темпераменте Милер убраја: колеричан, сангвиничан и меланхоличан темперамент. Колеричан темперамент испољава знатну снагу у делатности, енергију и упорност кад год се нађе под утицајем неке страсти. Његове страсти се брзо распламсавају због најмање препреке, и његов понос, љубомора, осветољубивост, частољубље - не знају за границе кад се његова душа нађе под притиском, неодољивим утицајем страсти. Он мало размишља и делује брзо, не застајући, како због тога што увек сматра да је у праву, тако и због тога што је таква његова воља. Он тешко постаје свестан својих грешака и обузет је страшћу све док га она не доведе до сопствне пропасти или пропасти других.

Сангвиничан темперамент

11. Код сангвиника основна тежња је тежња за уживањем, сједињена с лаком узбудљивошћу осећања и њиховим кратким трајањем. Он се одушевљава свим што му је пријатно, испољава много симпатије према другима и брзо се одлучује на пријатељство, али његове склоности су непостојање и не може се на њих сувише много рачунати. Лако га је наљутити, али он такође лако почиње да се каје. Издашан у обећањима, он их брзо заборавља ако их одмах не испуни. Поверљив и лаковеран, он воли да прави планове, али их брзо напушта. Снисходљив према недостацима друтих, он захтева такву исту снисходљивост и према својим сопственим недостацима. Лако га је умирити, он је искрен, умиљат, наклоњен, воли друштво, неспособан за егоистичке рачуне.

Меланхоличан темперамент

12. Код меланхолика основна наклоност јесте наклоност ка тузи. Он се такође лако узбуђује, као и сангвииик, али се непријатна осећања испољавају код њега чешће и дуже трају него осећања задовољства. Патње друтих лако изазивају његову симпатију. Он је бојажљив, неодлучан, неповерљив и лако подлеже свему што одговара идејама које њиме владају. Нерад га вређа; све му се чини да је запостављен. Препреке на које наилази у животу доводе га до очајања, лишавају енергије и чине неспособним да нађе излаз из тешкоћа. Његове жеље имају тужну нијансу, његове патње изгледају му неподношљиве и да се ничим не могу ублажити.

Недовољност овог учења

13. Загледајте се у стварие карактере који вам падају у очи, проучавајте их пажљиво, детаљно, без икакве унапред усвојене теорије, и ви ћете увидети; колико је много нетачног у овим познатим сликама темперамената. Узмимо, например, карактер Русоа и размислимо у који од четири темперамената га можемо сврстати. Он се одушевљава задовољством као сангвиник, бежи од друштва као меланхилик, раздражљив је и освветољубив као човек колеричног темперамента, брз на пријатељство и непоуздан у њему - опет као сангвиник; нестрпљив, истина, у овему, сем у ономе што га стварно одушевљава. Тешко га је, изгледа, назвати флегматиком, а међутим он тако споро и стрпљвиво ствара своја дела, да ако бисмо се држали списа темперамената, то би могао чинити само најјачи флегматик. Неповерљив и подозрив до смешнога, он чак може бити назван хипохондриком, а не само меланхоликом; али погледајте колико праве дечје веселости и поверљивости испољава он у појединим случајевима! Он је склон да се растужи, да плаче због таквих ситница поводом којих се други смеје; али његова шала је весела и заједљива. Он је снисходљив (према недостацима других, као човек крајње колеричног карактера. Његове симпатије су променљиве, а у исто време видимо да су се до дубоке старости одржале у њему наклоности и мржње детињства. А сем тота, колико личи Русо-дете, весео, поверљив, враголаст, на мрачнота старца који је побегао од људи на пусто острво швајцарског језера? Али не заборавмте да су се и Женевљани такође променили, и да подижу споменик Русоу на истом месту где су каменовали сиротот филозофа. Овде видите да је живот ума и срца измешао црте свих темперамената у најшароликију, али потпуно разумљиву слику.

14. Изабрали смо за пример карактер Русоа управо збот тога што нам његова генијална аутобиографија открива вијугаву линију овог потпуно људског карактера, са свима његовим вредностима и недостацима. А до истог резултата у погледу темперамената доћи ћете ако изучавате карактер првог човека коди вам је близак, а нарочито ако га не изучавате у једном било коме моменту, што би вас одвело најпогрешнијим резултатима, него ако посматрате како се он испољава у току дужег периода времена, ако не кроз део свој живот. Ви ћете стално сретати људе који вас изненађују променљивошћу својих наклоности и у исто време постојаношћу, жилавошћу било које од тих наклоности, људе раздражљиве у једноме и врло флегматичне у другоме, људе који лако праштају једно и који никад не праштају друго, егоисте и у исто време готове на самопожртвовање, људе који воле друштво и у исто време га избегавају итд., једном речи, наићи ћете у сваком карактеру на противречности, неслагања са познатим сликама темперамената.

15.Васпитач-критичар, више него обичан посматрач људске природе, практично се уверава да су те исте црте карактера које се приписују као урођене овоме или ономе темпераменту —врло често последица васпитање|васпитања. Иначе васпитач вам не би говорио непрестано да се дете може заплашити и учинити страшљивим, да се може учинити тупим, лењим, злим и да све то зависи од васпитног утицаја породица|породице, школа|школе и уопште живота. Међутим и васпитач зна да постоји нешто што је урођено човеку и што се ислољава у начину његовог мишљења, осећања и делатности, што доноси свако дете као нешто готово и што може бити или појачано или ослабљено утицајима живота и васпитања али не може бити потпуно искорењено, и што, у сваком случају, васпитање треба да узме као нешто готово, што је дете већ донело при самом рођењу. Из тота можемо закључити, напротив, да у знаменитим сликама темперамената постоји део истине, али ту истину није лако пронаћи.

Покушај Бенеке-а да из овог учења извуче тачне карактеристике

16.У догматске психологије и педагогике уношено је учење о темпераментима пре готово икакве анализе, и част првог покушаја да се из овог учења извуку макар неке поуздане, трајне и јасне црте урођених разлика психофизичке делатности људи, припада, изгледа, Бенеке-у. Усвојивши Хербартову теорију о образовању свега садржаја душе из претстава, Бенеке је, као што смо већ видели, био принуђен да отступи од тота учења и да припише души нешто урођено. То урођено - јесу њене основне снаге (Urvermögen). Наравно, ове основне снаге душа стално образује, али сама снага која их образује прирођена je души а уједно су јој прирођене и особености којима се основне снаге једног човека разликују од основних снага другог. Те особености састоје се: прва - у већој или мањој чврстини ових основних снага, друга — у већој или мањој пријемљивости и трећа — у већој или мањој живocти. Ове урођене особености основних снага, чврстина (Kräftigkeit), пријемљивост (Reizempfänglichkeit) и живост (Lebendigkeit) могу се налазити у једној истој душа|души у различитим спојевима, чиме се већ од природа|природе и одликује делатност једне душе од делатности друге. Наравно, ми бисмо могли указати да код Бенеке-а има скривених наговештаја да ове основне снаге и њихове особености настају из органских процеса тело|тела и да, према томе, и узрок особености које примећујемо у психичкој делатности код разних личности треба тражити у прирођеним особеностима организам|организма. Али пошто ватрени следбеници Бенекеа бране Бенеке-а од такве мисли, ми je нећемо ни приписати њему. Ми, уосталом, не схватамо од чега ту управо треба бранити Бенеке-а? Што се пак нас тиче, ми — пошто смо показали да je сасвим немогућно објашњавати чисто психичке појаве из својстава материје која су нам позната -немамо никаквог разлога да не припишемо утицају телесног организма ове особености психофизичке делатности људи, које су очевидно уpoђене, и већ само по томе пре могу бити приписане утицају тела него утицају душе.

---

почетна страна