Obrazovanje karaktera
Šta se zove karakter?
[uredi]1. Rečju karakter označava se obično sva suma onih osobenosti kojima se odlikuje delatnost jednog čoveka od delatnosti drugog, bez obzira na sam sadržaj te delatnosti, koja može biti glupa i pametna, moralna i nemoralna. Ako pažljivije pogledamo šta ljudi nazivaju karakterom, lako ćemo primetiti da oni ne obuhvataju ovim pojmom ono što obično nazivaju umnim razvojem čovekovim. Dva lica koja raspolažu sasvim različitom umnom razvijenošću i sasvim različitom sumom znanja, kako po količini tako i po kvalitetu, mogu biti vrlo slični po karakteru.
S druge strane, ljudi koji su podjednako razvijeni i koji raspolažu podjednakim znanjem, mogu biti sasvim različitog karaktera. Vrlo obrazovan čovek može imati veoma ništavan karakter, a veoma neobrazovan čovek — vrlo jak karakter. Iz svoga vidimo da se pojam karaktera izgrađuje uglavnom iz posmatranja osobenosti delatnosti osećanja i volje, nezavisno od umnog bogatstva ili umnog siromašitva čovekovog. Ali, unoseći osećanje i želju u pojam karaktera, mi obično ne unosimo njihov sadržaj nego samo formu njihovog ispoljavanja. Zao i dobar, moral]]an i nemoralan čovek mogu mmati podjednako slab ili jak; staložen ili buranu hladnokrvan ili plahovit, odlučan ili neodlučan karakter itd. Prema tome, u pojam karaktera ne ulazi ni umno, ni moralno stanje čovekovo: ne ulazi sam s a d r ž a j osećanja i želja, nego samo forma njihovog ispoljavanja. A pošto se delatnost osećanja ispoljava (za naše oko) samo u čovekovim radnjama, u koje ubrajamo i sam govor, onda, prema tome, moramo doći do zaključka da se pojam karaktera izvlači isključivo iz posmatranja osobenosti čovekove delatnosti, i to ne posmatranja sadržaja te delatnosti koja zavisi od spoljnih okolnosti kao i od uma i moralnosti čoveka, nego posmatranja njenih formi. Eto zbog četa mi svrstavamo izučavanje obrazovanja karaktera u oblast volje. U karakteru se upravo ispoljava osobenost rada volje kod raznih ličnosti. Otuda se izrazi: snaga karaktera ili snaga volje često upotrebljavaju kao sinonimi, mada ta upotreba i nije sasvim pravilma, kao što ćemo dalje videti.
Dva faktora u obrazovanju karaktera
[uredi]2. Ali takva jednodušnost ljudi. ne postoji u pogledu samog porekla karaktera. Mi često čujemo da se govori o urođenosti karaktera, a isto tako često čujemo da se govori o iskvarenosti karaktera, o tome da se ovakav ili onakav karakter u čoveku obrazovao usled prilika života, kao posledica vaspitanja itd. Kad govore o karakteru, ljudi ga nazivaju rđavim ili dobrim, ali nikako u onom smislu u kome govore o dobrom ili rđavom zdravlju. Karakterom čovekovim objašnjavaju se njegovi postupci, ali mu se sam karakter često pripisuje u greh, mada se nekad izvesnim karakternim crtama olakšava uračunljivost postupka. Vaspitanje, s jedne strane, preporučuje da treba voditi računa i podešavati stav prema karakteru vaspitanika, a s druge strane — daje pravila kako treba vaspitavati karakter u čoveku. Iz toga mi smo u pravu da zaključimo da opšte-ljudska psihologija, koja u svakom slučaju ima ogroman značaj kao suma bezbrojnih posmatranja psiholoških pojava od strane ljudi, gleda u karakteru u isto vreme i nešto prirođeno čoveku i nešto što se formmra u njemu u toku njegovog života, -i takvo gledište je sasvim tačno, jer se karakter kod čoveka formira upravo pod uticajem svojstava koja su mu, s jedne strane, prirođeia, a s druge strane, pod uticajem života.
Značaj karakterologije po Milu
[uredi]3. Ako smatramo da u formiranju karaktera učestvuju dva činioca: priroda čoveka i uslovi života, onda smo dužni da ispitamo koliko svaki od ovih faktora učestvuje u formiranju karaktera, i iz tota da izvedemo zakone obrazovanja ljudskog karaktera uošite koji, bez sumnje, moraju postojati. »Čovečanstvo, kaže Mil, nema opšteg karaktera, nego postoje opšti zakoni formiranja karaktera«. Mil smatra da upravo ti zakoni formiranja karaktera i treba da čine glavni predmet naučnih ispitivanja oblasti ljudske prirode. A na osnovu čega je Mil došao do ovog čvrstot ubeđenja, koje i mi potpuno delimo, o postojanju opštih zakona u formiranju ljudskog karaktera? Jesu li već otkriveni ti zakoni, je li činjenicama dokazana njihova neospornost, jesu li oni svedeni u naučni sistem? I Mil je bio prinuđen da na ova pitanja odgovori negativno. Ali ne može se reći da su ovi zakoni toliko nepoznati da ih treba samo pretpostavljati na osnovu opšteg verovanja u uzročnost svih pojava kojima se čovek rukovodi: u traženju zakona fizičke prirode koliko i u traženju zakona psihičkih pojava. Zar se ne divimo poznavanju karaktera ljudi kod velikih pisaca? I ne samo da ovi veliki pisci poznaju zakone ljudskog karaktera, nego ih poznaju oii koji se dive vernom crtanju karaktera od strane samih ovih pisaca. Ako ne bismo uošpte ništa znali o zakonima formiranja karaktera, onda ne bismo mogli izricati ni naš sud o tome da li Šekspir ili Molijer verno crtaju ljudske karaktere. Prema tome, mi moramo priznati da svaki od nas raspolaže širokim poznavanjem zakona formiranja ljudskih karaktera. Poznavajući karakter čoveka, mi često predviđamo vrlo tačno kako će na njega delovati dati utisak, kakva će osećanja i želje izazvati u njemu i u kakvim će se radnjama ispoljiti ta želja. Praktična pedagogika dosta često, ako ne uvek, daje vrlo tačne savete kako se može izmenrpi ova ili ona crta u karakteru vaspitanika. Tačnost tih saveta otkriva praksa i oii pokazuju takođe da nam nisu nepoznati mnogi zakoni formiranja ljudskog karaktera. Praktična važnost tih znanja ne može podlegati sumnji. Mi smo već ukazali na nju u predgovoru prvom delu naše »Antropologije«. Postavlja se pitanje: zašto ta znanja, toliko važna za praktičnog čoveka uopšte i za vaspitača naročito, nisu skupljena, nisu svedena u jasan i lako obuhvatan sistem! Da li zato što ih mi već vrlo dobro znamo, tako da ne osećamo potrebu da ih razmatramo i proveravamo? Ali bezbrojne omaške praktičnih radnika uopšte i vaspitača posebno, koje potiču uglavnom iz nepoznavanja zakona formiranja ljudskog karaktera, služe kao (najbol»i odgovor na ovo pitanje. A, može biti, zato nismo sabrali naša znanja o zakonima formiranja karaktera što je to nemogućno? A zašto bi bilo nemogućno? Ono što čovek zna, može izraziti rečima, a što može izraziti to može proveriti i sistema- tisati: jedna znanja smatrati nesumnjivim, druga — podvrgnuti sumnji, zadržati se na protivrečnostima itd. Može li se sumnjati u praktičnu korist takvog skupljanja, proveravanja i sređivanja čove-kovih posmatranja o tome kako se formiraju ljudski karakteri? Zašto je, pitamo još jednom, etologija, prema izrazu koji je dao Mil, ili karakterologija u poluruskom prevodu, još uvek nauka u projektu, mada je, razume se, ne samo Mil svestan sve neobične praktične važnosti takve nauke i sveg njenog značaja za veštinu vaspitavanja?
Zašto je ova nauka još nemoguća
[uredi]4. Odgovor na ovo pitanje daje nam delimično sam Mil. »Zakoni obrazovanja karaktera, kaže on, jesu zakoni koji proizlaze iz opštih zakona duše i treba da se dobiju kao zaključci iz tih opštih zakona. Radi toga mi moramo uzeti izvestan dati niz okoliasti i zatim gledati kakav će biti uticaj tih okolnosti, saobrazno zakonima duše, na obrazovanje karaktera«.Osnovnu nauku, nauku o opštim zakonima duše, Mil naziva psihologijom prema kojoj će etologija ili izlaganje opštih zakona obrazovanja karaktera pod uticajem ovih ili onih spoljnih skolnosti, pretstavljati izvedenu nauku, i to tako tačnu kao što je matematika. »Psihologija je, po Milu, uglavnom nauka posmatranja i iskustva; etologija je pak deduktivna nauka. Jedna izlaže proste zakone uopšte, a druga crta njihovo dejstvo u složenim kombinacijama okolnosti«.
Priznajući umnogome tačnost Milove misli, mi možemo izvesti iz nje prosto objašnjenje zbog četa karakterologija - i pored bogatog materijala za svoj sadržaj u opšteljudskim posmatranjima i u posmatranjima takvih dalekovidih, pronicljivih ljudi kao što su Homer, Dante, Servantes, Šekspir, Gete, i pored svoje neizmerne praktične važnosti — ostaje nauka u projektu, pa i sam projekt ove nauke tek se sada ukazuje naročito jasno. Razumljivo je da se deduktivna nauka može pojaviti samo onda kad je nauka iz koje se ona izvodi već sama više ili manje stabilizovana nauka. A možemo li smatrati psihologiju takvom naukom? Istina, ona već davno proglašava sebe naukom iskustva, koja crpi sav svoj sadržaj iz posmatranja i iskustava; ali analizirajući iskustvenu psihologiju Herbarta, Beneke-a, Vajca, Bena i dr., imali smo prilike ne jednom da se uverimo da, nažalost, psihologija do sad ide stopama filozofskih umovanja i da je njen položaj vrlo često više uslovljen filozofskim pogledom na svet pisca nego stvarno posmatranjem i iskustvom. Psihologija se još upinje da se otrgne s tog užeta na kome ju je do sada vodila metafizika: svejedno da li se ta metafizika izražava skolastičkim terminima nemačke filozofije ili terminima pozajmljenim iz prirodnih nauka, kao kod Bena i Spensera. Kada se ti napori krunišu uspehom, kada se bude moglo govoriti o psihologiji kao o stvarnoj nauci iskustva koja se potpuno učvrstila, tek tada će biti mogućno poduhvatiti se da se i izvedu etološki zakoni.
5. Ali nije samo psihologija kriva za to što je važna nauka o obrazovanju ljudskog karaktera ostala do sada nauka u projektu. Mil izražava nadu da će fiziologija uskoro zapaziti te osobenosti u obrazovanju mozga i nervnog sistema koje se izražavaju u urođenim crtama karaktera. Ali želeći da se što potpunije i što skorije ostvari ta nada, mi ne možemo a da je ne smatramo donekle sangvinističkom, ako ponovo razmotrimo učenje o temperamentima, koje je do sada izlagano u fiziologijama i antropologijama. Ovo učenje, koje je novo vreme nasledilo još od klasične drevnosti, do te mere nije usklađeno s novim fiziološkim znanjmma, toliko je labavo i nezasnovano na pozitivnim činjenicama, da se čak dvoumimo da li da ga unesemo u faktičnu antropologiju. Još je Galen podelio ljudske karaktere prema četiri temperamenta: na sangvinične, kolerične, melanholične i flegmatične. Ali, kao što s pravom pripmećuje Beneke, »to su pre obične slike poznatih karaktera koji se susreću u životu nego tačna genetička analiza duhova«. Ali se ni u životu ove četiri vrste karaktera nikad ne susreću odvojeno nego su uvek crte jednog pomešane s crtama drugog. Čak svaki u samom sebi, analizirajući svoja osećanja, želje i postupke, može primetiti u jednima melanholičnu crtu, u drugima — sangviničnu itd., utoliko pre ako bude upoređivao svoja različita raspoloženja duha. Jedino sposobnost apstrakcije koja uočava glavne crte postupka koje padaju u oči i propušta sitnije koje im protiv-reče, koje ih slabe, omogućila je da se skiciraju ovi tipovi temperamenata. Da bi se te crte analizirale i dovele u kakav bilo sistem, trebalo bi ziati čemu se može pripisati razlika ovih crta karaktera, a to mi ne znamo, i pored toga što se naša anatomska i fiziološka znanja ne mogu ni upoređivati sa saznanjem klasičnog sveta.
Učenje o temperamentima
[uredi]6. »Učenje, po kome postoje temperamenti, kaže Miler, potiče iz najdublje drevnosti. Ono je izvrsno i možda se ništa više ne može učiniti za njegovo usavršavanje. Ali osnove na kojima su ga stvoršgi drevni, bile su takođe pogrešne kao i njihova mišljenja o osnovnim elementima ljudskog tela. Galenovi temperamenti sangvinični, flegmatični, koleričii i melanholični bili su zasnovani na hipotezama starih grčkih filozofa o četiri elementa: vazduhu, vodi, vatri i zemlji i kvalitetima koji im odgovaraju: toploti, hladnoći, suvoći i vlažnosti«. Ovim elementima su odgovarale u organizmu četiri osnovne tečnosti, čijim su preovlađivanjem objašnjavali razliku u temperamentima. »Mi bismo malo doprineli objašnješu predmeta, nastavlja Miler, ako bismo naveli ovde razne druge klasifikacije temperamenata«. Postavlja se pitanje: odakle su drevni mislioci uzeli takve verne tipove ljudskih karaktera, ako su ih izvodili iz takvih pogrešnih osnova, kao što su pojmovi o četigri stihije sveta i o četiri osnovne tečnosti organizma? Naravno ne iz tih pogrešnih osnova iz kojih bi se mogli izvesti samo pogrešni zaključci. Oni tipovi, prema tome, uzeti su neposredno iz čovekovih posmatranja samoga sebe i raznih ljudskih karaktera, pri čemu su osnovne crte u ovom ili onom karakteru ili postupku svođene prema svojoj srodnosti u jedan tip. Pri tome stvaranju tipova poslužila je kao rukovodstvo ne samo logička apstrakcija nego i poetsko osećanje. Tu je postojalo isto ono stvaralaštvo, koje je rukovodilo Molijerom (pri stvaranju Tartifovog karaktera, a Gogoljem kad je stvarao svog gradonačelnika. Proces toga stvaranja, pri čemu čovek uzima trivijalne crte od drugih ljudi koliko i iz samoga sebe, odlično je izrazio sam Gogolj. Ali uzalud biste tražili Tartife, Hamlete, Falstafe, gogoljevske gradonačelnike i Hlestakove u ljudima koji vas okružuju; zagledajte se lažljivo u same sebe — i naći ćete ih sve. Zato oni tako duboko i obuzimaju našu dušu, zato nam svi ti toliko različiti karakteri i izgledaju tako istiniti. Isto tako i iz istog uzroka zadivljuju nas svojom istinitošću i tipovi temperamenata koje su stvorili drevni, ali kao i svako poetsko stvaranje, primenjeno na stvarnost, odmah zahteva bezbrojne izuzetke. Da bi se u temperamentima postigla stvarna istina, trebalo bi otkriti njihoe fizičgke uzroke, ali to, i pored svih pokušaja, do sada nije uspelo.
7. »Mi smo naravno pokušavali, kaže Miler, da zasnujemo učenje o temperamentima na osnovnim formama organskih funkcija i organskih sistema, naprimer na sistemu ishrane, kretanja, emocionalnosti, i da pripišemo temperamente presvlađivanju jednog od ovih sistema. Na taj način, dobili smo vegetativni, razdražujući i emocionalni temperament. Ali sasvim je nemogućno izvesti duševne osobenosti koje karakterišu svaki temperament iz dominantnosti jednog od organskih sistema. Stvarno, mišićna snaga još ne čini čoveka koleričnim, a flegmatičan karakter isto je tako praćen dobrom kao i rđavom ishranom. Hladni i ugajeni ljudi nisu uvek flegmatičari, i često se sreću vrlo mršava lica koja su flegmatična. Ima koleričnih i sangviničnih ljudi kako među punim, ugojenim, tako i među mršavim, kako među jakim tako i među slabim. Uopšte, svi pokušaji da se svakom temperamentu pripiše naročito organsko svojstvo ,pokazalo se kao neuspešno«. »Naročitu zbrku u učenju o temperamentima unelo je mešanje patoloških bolesnih pajava s temperamentima. Uobrazili su ljudi da flegmatičar neizostavno mora biti debeo, bled i limfatičan, da kolerik mora biti naklonjen bolesti jetre itd.«. »Po mome mišlješu, nastavlja Miler, temperamenti zavise više ili manje od naklonosti ka osećanjima ili strastima koji se rađaju iz uzbuđenja ili iz protivdejstva naklonostima, tj. da je njihov uzrok u različitoj naklonosti prema stanjima zadovoljstva, patnji i želja« Iz ovog dosta nejasnog nagoveštaja vidi se da je fiziolog Miler bio pre gotov da prebaci pitanje o temperamentima na psihološku osnovu. A šta može reći psihologija o tome šta je urođeno, o tome šta, dakle, prethodi delatnosti svesti, šta uslovljava karakter te delatnosti, a nije uslovljeno njime?
8. Posle Milera nastavljeni su, razume se, pokušaji da se temperamenti povežu s izvesnim činjenicama organizma. Frenolozi su pokušavali da nađu te činjenice u mozgu, u različitoj kombinaciji njihovih delova; drugi su tražili njihov uzrok u osobenosti građe tniva, u odgovarajućoj količini bele i sive materije u mozgu, u sastavu krvi, ali sve to apsolutno nije ni do čega dovelo - i Milerovo gledanje na temperamente ostaje sve do danas najlogičnije. Mi se možemo samo čuditi kako neki psiholozi i pedagozi, koji su upoznati s ovim trezvenim i skromnim gledištem velikog naučnika i mislioca, i dalje govore, naprmmer, da ljudi nervoznog temperamenta moraju imati mali nos i okruglu donju vilicu, ljudi koleričnog temperamenta - crne sjajne oči, kudravu kosu i druge ni na čemu zasnovane besmislice, ili da prilažu svojim radovima nacrtane figure temperamenata, crtajući flegmatičara neizostavno kao čoveka koji pati od vodene bolesti a melanholičara — od jektike.
Flegmatičan temperament
[uredi]9.Flegmatičan temperament Miler naziva umerenim nasuprot trima ostalim. Osećanja ne ovladavaju flegmatikom brzo i ne razvijaju se u njemu lako. (Po našoj terminologijm, kod flegmatičara duševna osećanja ne prelaze lako u organska). Misli flegmatičara ne teku sporije od misli ostalih ljudi i njegov um može dostići isti takav razvoj. Ali on ne treba da čini velike napore, ni fizičke ni moralne, da bi sačuvao svoju hladnokrvnost. Njemu je lakše nego ostalima da se uzdrži od brzog rešenja, da bi pre toga razmislio o njemu. Od njega se ne mogu očekivati takva rešenja koja izlaze brzo iz dubokih i živih osećanja, ali od njega se može očekivati sve što se može postići strpljenjem i upornošću. On se teško razdražuje, retko se žali, svoje patnje podnosi strpljivo i malo se uzbuđuje patnjama drugih. On se ne odlučuje brzo na prijateljstvo, ali je postojan u njemu. Kad treba nešto postići brzinom i razvijanjem velike snage za kratko vreme, onda ga lako prestižu ljudi ostalih temperamenata, ali zato on tačnije, sigurnije postiže daleki cilj. On uvek zna šta hoće i nerado se meša u tuđe stvari. Lenjost, apatija, bezbrižnost, dosada, teškoća shvatanja — to su već bolesne pojave.
Koleričan temperament
[uredi]10. U umerene temperamente Miler ubraja: koleričan, sangviničan i melanholičan temperament. Koleričan temperament ispoljava znatnu snagu u delatnosti, energiju i upornost kad god se nađe pod uticajem neke strasti. Njegove strasti se brzo rasplamsavaju zbog najmanje prepreke, i njegov ponos, ljubomora, osvetoljubivost, častoljublje - ne znaju za granice kad se njegova duša nađe pod pritiskom, neodoljivim uticajem strasti. On malo razmišlja i deluje brzo, ne zastajući, kako zbog toga što uvek smatra da je u pravu, tako i zbog toga što je takva njegova volja. On teško postaje svestan svojih grešaka i obuzet je strašću sve dok ga ona ne dovede do sopstvne propasti ili propasti drugih.
Sangviničan temperament
[uredi]11. Kod sangvinika osnovna težnja je težnja za uživanjem, sjedinjena s lakom uzbudljivošću osećanja i njihovim kratkim trajanjem. On se oduševljava svim što mu je prijatno, ispoljava mnogo simpatije prema drugima i brzo se odlučuje na prijateljstvo, ali njegove sklonosti su nepostojanje i ne može se na njih suviše mnogo računati. Lako ga je naljutiti, ali on takođe lako počinje da se kaje. Izdašan u obećanjima, on ih brzo zaboravlja ako ih odmah ne ispuni. Poverljiv i lakoveran, on voli da pravi planove, ali ih brzo napušta. Snishodljiv prema nedostacima drutih, on zahteva takvu istu snishodljivost i prema svojim sopstvenim nedostacima. Lako ga je umiriti, on je iskren, umiljat, naklonjen, voli društvo, nesposoban za egoističke račune.
Melanholičan temperament
[uredi]12. Kod melanholika osnovna naklonost jeste naklonost ka tuzi. On se takođe lako uzbuđuje, kao i sangviiik, ali se neprijatna osećanja ispoljavaju kod njega češće i duže traju nego osećanja zadovoljstva. Patnje drutih lako izazivaju njegovu simpatiju. On je bojažljiv, neodlučan, nepoverljiv i lako podleže svemu što odgovara idejama koje njime vladaju. Nerad ga vređa; sve mu se čini da je zapostavljen. Prepreke na koje nailazi u životu dovode ga do očajanja, lišavaju energije i čine nesposobnim da nađe izlaz iz teškoća. Njegove želje imaju tužnu nijansu, njegove patnje izgledaju mu nepodnošljive i da se ničim ne mogu ublažiti.
Nedovoljnost ovog učenja
[uredi]13. Zagledajte se u stvarie karaktere koji vam padaju u oči, proučavajte ih pažljivo, detaljno, bez ikakve unapred usvojene teorije, i vi ćete uvideti; koliko je mnogo netačnog u ovim poznatim slikama temperamenata. Uzmimo, naprimer, karakter Rusoa i razmislimo u koji od četiri temperamenata ga možemo svrstati. On se oduševljava zadovoljstvom kao sangvinik, beži od društva kao melanhilik, razdražljiv je i osvvetoljubiv kao čovek koleričnog temperamenta, brz na prijateljstvo i nepouzdan u njemu - opet kao sangvinik; nestrpljiv, istina, u ovemu, sem u onome što ga stvarno oduševljava. Teško ga je, izgleda, nazvati flegmatikom, a međutim on tako sporo i strpljvivo stvara svoja dela, da ako bismo se držali spisa temperamenata, to bi mogao činiti samo najjači flegmatik. Nepoverljiv i podozriv do smešnoga, on čak može biti nazvan hipohondrikom, a ne samo melanholikom; ali pogledajte koliko prave dečje veselosti i poverljivosti ispoljava on u pojedinim slučajevima! On je sklon da se rastuži, da plače zbog takvih sitnica povodom kojih se drugi smeje; ali njegova šala je vesela i zajedljiva. On je snishodljiv (prema nedostacima drugih, kao čovek krajnje koleričnog karaktera. Njegove simpatije su promenljive, a u isto vreme vidimo da su se do duboke starosti održale u njemu naklonosti i mržnje detinjstva. A sem tota, koliko liči Ruso-dete, veseo, poverljiv, vragolast, na mračnota starca koji je pobegao od ljudi na pusto ostrvo švajcarskog jezera? Ali ne zaboravmte da su se i Ženevljani takođe promenili, i da podižu spomenik Rusou na istom mestu gde su kamenovali sirotot filozofa. Ovde vidite da je život uma i srca izmešao crte svih temperamenata u najšarolikiju, ali potpuno razumljivu sliku.
14. Izabrali smo za primer karakter Rusoa upravo zbot toga što nam njegova genijalna autobiografija otkriva vijugavu liniju ovog potpuno ljudskog karaktera, sa svima njegovim vrednostima i nedostacima. A do istog rezultata u pogledu temperamenata doći ćete ako izučavate karakter prvog čoveka kodi vam je blizak, a naročito ako ga ne izučavate u jednom bilo kome momentu, što bi vas odvelo najpogrešnijim rezultatima, nego ako posmatrate kako se on ispoljava u toku dužeg perioda vremena, ako ne kroz deo svoj život. Vi ćete stalno sretati ljude koji vas iznenađuju promenljivošću svojih naklonosti i u isto vreme postojanošću, žilavošću bilo koje od tih naklonosti, ljude razdražljive u jednome i vrlo flegmatične u drugome, ljude koji lako praštaju jedno i koji nikad ne praštaju drugo, egoiste i u isto vreme gotove na samopožrtvovanje, ljude koji vole društvo i u isto vreme ga izbegavaju itd., jednom reči, naići ćete u svakom karakteru na protivrečnosti, neslaganja sa poznatim slikama temperamenata.
15.Vaspitač-kritičar, više nego običan posmatrač ljudske prirode, praktično se uverava da su te iste crte karaktera koje se pripisuju kao urođene ovome ili onome temperamentu —vrlo često posledica vaspitanje|vaspitanja. Inače vaspitač vam ne bi govorio neprestano da se dete može zaplašiti i učiniti strašljivim, da se može učiniti tupim, lenjim, zlim i da sve to zavisi od vaspitnog uticaja porodica|porodice, škola|škole i uopšte života. Međutim i vaspitač zna da postoji nešto što je urođeno čoveku i što se isloljava u načinu njegovog mišljenja, osećanja i delatnosti, što donosi svako dete kao nešto gotovo i što može biti ili pojačano ili oslabljeno uticajima života i vaspitanja ali ne može biti potpuno iskorenjeno, i što, u svakom slučaju, vaspitanje treba da uzme kao nešto gotovo, što je dete već donelo pri samom rođenju. Iz tota možemo zaključiti, naprotiv, da u znamenitim slikama temperamenata postoji deo istine, ali tu istinu nije lako pronaći.
Pokušaj Beneke-a da iz ovog učenja izvuče tačne karakteristike
[uredi]16.U dogmatske psihologije i pedagogike unošeno je učenje o temperamentima pre gotovo ikakve analize, i čast prvog pokušaja da se iz ovog učenja izvuku makar neke pouzdane, trajne i jasne crte urođenih razlika psihofizičke delatnosti ljudi, pripada, izgleda, Beneke-u. Usvojivši Herbartovu teoriju o obrazovanju svega sadržaja duše iz pretstava, Beneke je, kao što smo već videli, bio prinuđen da otstupi od tota učenja i da pripiše duši nešto urođeno. To urođeno - jesu njene osnovne snage (Urvermögen). Naravno, ove osnovne snage duša stalno obrazuje, ali sama snaga koja ih obrazuje prirođena je duši a ujedno su joj prirođene i osobenosti kojima se osnovne snage jednog čoveka razlikuju od osnovnih snaga drugog. Te osobenosti sastoje se: prva - u većoj ili manjoj čvrstini ovih osnovnih snaga, druga — u većoj ili manjoj prijemljivosti i treća — u većoj ili manjoj živocti. Ove urođene osobenosti osnovnih snaga, čvrstina (Kräftigkeit), prijemljivost (Reizempfänglichkeit) i živost (Lebendigkeit) mogu se nalaziti u jednoj istoj duša|duši u različitim spojevima, čime se već od priroda|prirode i odlikuje delatnost jedne duše od delatnosti druge. Naravno, mi bismo mogli ukazati da kod Beneke-a ima skrivenih nagoveštaja da ove osnovne snage i njihove osobenosti nastaju iz organskih procesa telo|tela i da, prema tome, i uzrok osobenosti koje primećujemo u psihičkoj delatnosti kod raznih ličnosti treba tražiti u prirođenim osobenostima organizam|organizma. Ali pošto vatreni sledbenici Benekea brane Beneke-a od takve misli, mi je nećemo ni pripisati njemu. Mi, uostalom, ne shvatamo od čega tu upravo treba braniti Beneke-a? Što se pak nas tiče, mi — pošto smo pokazali da je sasvim nemogućno objašnjavati čisto psihičke pojave iz svojstava materije koja su nam poznata -nemamo nikakvog razloga da ne pripišemo uticaju telesnog organizma ove osobenosti psihofizičke delatnosti ljudi, koje su očevidno upođene, i već samo po tome pre mogu biti pripisane uticaju tela nego uticaju duše.