Metafizika i priroda božja
Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotel i grčka nauka]
<< Organizacija nauke: Zasnivanje biologije | Metafizika i priroda božja | Psihologija i priroda umetnosti >>
Njegova metafizika izrasla je iz njegove biologije. Sve što postoji na svetu kreće unutarnji impuls na to da postane veće nego što je. Stvari nisu samo oblik stvarnosgi, nego su postale iz nečega što čini njihovu materiju ili sirovo gradivo; one ponovo mogu da postanu materija iz koje ce sastavljaju još viši oblici. Tako je zreo čovek oblik čija je materija bila dete; dete je oblik, a njegova materija jeste embrion; embrion je oblik, a jaje njegova materija i t. d. natrag tim redom sve dok na nejasan način ne dobijemo pojam o sasvim neuobličenoj materiji. Ali, takva bezoblična materija bila, bi jednaka ničemu, jer svaka stvar ima neki oblik. U najširem smislu reči, materija znači mogućnost oblika; oblik znači aktualitet, punu realizaciju materije. Materija sprečava, a oblik stvara. Oblik nije samo lik, nego likotvorna snaga, unutarnja nužnost i potsticaj, koji go materijal uobličavaju y naročite figure i svrhe; on je ostvarenje potencijalne sposobnosti materije i zbir svih snaga koje određuju delanje, postojanje i postajanje. Priroda je osvojenje materije oblikom, neprestana progresija i pobeda života. Sve stvari na ovom svetu kreću ce prirodno y pravcu prema nekom naročitom ispunjenju. Od različnih uzroka koji determinišu dešavanje, poslednji uzrok, koji određuje cilj, jeste najpresudniji i najvažniji. Zablude i nekorisni koraci prirode svode ce na inertnost materije koja ce protivi oblikodavnoj snazi cilja — otuda vode poreklo abortusi i nakaze koje nagrđuju lice života. Razvitak ne zavisi od sreće ili slučaja (kako bismo inače mogli objasniti gotovo opšte javljanje i nasleđivanje korisnih organa?); sve što postoji razvija ce iznutra y određenom pravcu, i svim tim upravlja priroda i struktura i entelehija. Jaje kokoškino iznutra je tako udešeno i određeno da iz njega ne postaje plovče, nego samo pile; iz žira ne postaje vrba, nego samo hrast. To Aristotelo ne objašnjava postojanjem nekog spoljnog proviđenja koje bi određivalo zemaljske strukture i događaje; plan, šta više, leži y unutrašljosti stvari i razvija ce iz njihova tipa i iz njihove delatnosti. »Božansko proviđenje za Aristotela potpuno ce poklapa sa operacijom prirodnih uzroka.«
Ipak, postoji neki bog, mada to nije jednostavni i ljudski bog pretstavljen oprostivim antropomorfizmom mladačkoga duha ljudskog. Aristotelo prilazi problemu sa strane svepoznate zagonetnosti kretanja. Kako počinje kretanje? — pita on. On ne dopušta mogućnost da bi kretanje moglo da bude sasvim bez početka, kako je to po njegovu shvatanju kod materije. Materija može biti večna, zato što je ona čista neprestana mogućnost budućih oblika; ali, kada je i gde je počeo onaj neizmerljivi proces kretanja i uobličavanja koji je naposletku prostrani svemir ispunio beskrajnošću likova? Svakako, kretanje ima neki izvor, kaže Aristotelo, pa ako ne želimo da ce besciljno strovaljujemo y beskrajno koračanje unazad, pomerajući svoje pitanje korak po korak y večnost, onda moramo pretpostavljati jednoga prvoga nepokrenutoga pokretača (primum mobile immotum), jedno netelesno, nedeljivo, neprostorno, bespolno, bestrasno, nepromenljivo, savršeno i večno biće. Bog ne stvara svet, ali ga on pokreće, i ne pokreće ga kao neka mehanička snaga, nego kao totalni motiv svih operacija y svetu. »Bog pokreće svet kao što voljeni predmet pokreće ljubavnika.« On je poslednji uzrok prirode, potsticaj i cilj stvari, oblik sveta. On je princip njegova života, zbir njegovih vitalnih procesa i snaga, imanentni cilj njegova rastenja, oživljavajuća entelehija celine. On je čista energija, sholastički actus purus — aktivnost per se; možda mistična »snaga« moderne fizike i filosofije. On je manje ličnost nego li magnetična snaga.
Pa, ipak, po svojoj uobičajenoj nedoslednosti, Aristotelo pretstavlja boga kao samosvesni duh. Jedan odista misteriozni duh, jer bog Aristotelov nikad ništa ne čini; on nema ni zahteva, ni volje, a ni ciljeva; on je tako čista delatnost da on nikad ne dela. On je apsolutno savršen, zato i ne može ništa želeti, zato i ne radi ništa. Njegovo jedino zanimanje sastoji ce y posmatranju stvari; a kako je on sam suština svih stvari, oblik svih oblika, zato je njegovo jedino zanimanje da posmatra sam sebe. Jadni aristotelovski bog! On je roi fainéant, kralj koji ništa ne radi; — »kralj kraljuje, ali ne vlada«. I nije nikakvo čudo što Britanci tako vole Aristotela; njegov bog ce odista ugledao na njihova kralja.
Ili i na Aristotela. Naš filosof tako je voleo kontemplaciju da je njoj žrtvovao svoju koncepciju božanstva. Njegov bog ima mirni, aristotelovski tip; nema ničeg romantičnog, nego, daleko od borbi i gadosti života, živi povučeno y svojoj kuli od slonove kosti; ceo svet leži između njega i filosofa-kraljeva Platonovih, ili neumitne, života pune, stvarnosti Jehovine, ili milostivog i brižnog roditeljskog osećanja hrišćanskog boga.
<< Organizacija nauke: Zasnivanje biologije | Metafizika i priroda božja | Psihologija i priroda umetnosti >>