Завршна реч

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

»Људи на високим положајима јесу троструко слуге; они служе поглавару државе, служе слави, и служе пословима, тако да не располажу слободно ни сопственом личношћу, ни својим радњама, ни својим временом ... Успон до положаја јесте мучан, и напорима се долази до још већих напора; понекад је успон прљав, и понеки недостојним делањем доспевају до достојанства. Земљиште је клизаво, и повратак значи или пад или бар неко помрчање.« Колика озбиљност у овом суморном поговору Беконову!
Недостаци и судбине заједничке су нам свима, а врлине припадају свакоме нарочито, каже Гете. .То као да је неправедно према »духу времена«, али је сасвим прикладно у Беконову случају. На основу брижљивих изучавања обичаја на Јелисаветину двору, Абот закључује да су водилачке личности, мушке и женске, биле Макијавелијеви ученици. Роџер Ашам оцртао је у лошим схиховима четири главне врлине које су на краљичину двору биле безусловно потребне:

Претварање, ласкање, шарање и лагање,
то на двору прибавља довољно милости.
Витезови као и једноставни луди
нека остану код куће ако не могу да лажу!

У оним живахним данима био је обичај да судије од лица о чијим су стварима имали да доносе пресуду примају »поклоне«. У томе питању Бекон није био изнад свога времена; његова наклоност да своје издатке подмирује новцем што га је унапред узимао на рачун прихода следеће године није му дала да буде раскошан у савесности. То би могло да остане незапажено, али он је стекао непријатеља због сукоба са Есексом, а осим тога и са своје речитости којом је противника немилосрдно сатирао. Један пријатељ опомињао га је да »код суда сви знају... да је ваш језик многе посекао, па ће зато језици оних који су пали и вас посећи«. Али, он овој опомени није поклањао никакве пажње. Чини се да је код краља био у милости, јер је 1618. године именован бароном Веруламским и 1621. виконтом од Св. Албана; и три године био је канцелар.

Ну, изненада потом стиже га зла срећа. Неки разочарани тужилац оптужио га је 1621. године да је одбио његову тужбу, јер је примио мито. То није било ништа необично, али је Бекон одмах знао како непријатељи могу да га сруше ако хоће да искористе његов случај. И он се повукао у своју кућу, да ту сачека развитак ствари. Кад је дознао да сви његови непријателл громко траже његово отпуштање, посла он краљу »исповест и смерно покорење«. Јаков попусти притиску тренутно победоноснога Парламента, пред којим га је Бекон пречесто био бранио, и даде га затворити у Тауер. Али, после два дана био је Бекон ослобођен; и велику новчану казну коју је по наређењу имао да плати краљ му је опростио. Његов понос није био сасвим сломљен. »Ја сам био најправеднији судија у Енглеској последњих педесет година (рекао је он), али тај суд био је најправеднији што га је Парламенат изрекао у последњих две стотине година«.

Последнлх пет година живота провео је у повучености и у тишини свога дома, мучећи се у необичном сиромаштву, а тешећи се стваралачким радом у философији. У тих пет година написао је своје највеће латинско дело, De augmentis scientiarum, публиковао је проширено издање Огледа, један фрагменат с натписом Sylva sylvarum, и Историју Хенрика VII. Он се кајао што се раније није одрекао политике и цело своје време посветио књижевности и науци. Све до његовог последњег тренутка занимали су га радови, и он је умро, тако рећи, на бојишту. У свом огледу О смрти изрекао је жељу »да умре усред ревносног тежења, као неко из чијих рана тече топла крв, али који у том часу повреду једва осећа«. Као Цезару, та жеља се и њему испунила. Марта 1626., за време путовања од Лондона до Хајгета (Highgate), размишљао је о питању докле се месо може заштићивати од трулења ако се покрива снегом; реши да то питање одмах подвргне испитивању. Заустави се код једне колибе, купи једну кокош, закоље је, и напуни је снегом. За време тога посла ухвати га грозница и слабост. Како се осећао сувише слаб да се врати у варош, наредио је да га повезу у кућу лорда Арандела који је био у близини, и ту је легао у кревет. Још није мислио да се са животом опрашта, и написао је вееело: »Експерименат ... је одлично успео«. Ну, то је био његов последњи експерименат. Неуравнотежена журба његовог многоструког живота била га је изјела; он је изнутра потпуно био сагорео, и био је сувише слаб да би одолео болести која му се полагано дошуњала све до срца. Умро је априла, 1626., у шездесет и шестој години.

У свој тестаменат написао је ове поносне карактеристичне речи: »Остављам своју душу Богу . .. своје тело тихој сахрани, своје име потоњим временима и страним народима«. Времена и народи прихватили су наследство.