Završna reč

»Ljudi na visokim položajima jesu trostruko sluge; oni služe poglavaru države, služe slavi, i služe poslovima, tako da ne raspolažu slobodno ni sopstvenom ličnošću, ni svojim radnjama, ni svojim vremenom ... Uspon do položaja jeste mučan, i naporima se dolazi do još većih napora; ponekad je uspon prljav, i poneki nedostojnim delanjem dospevaju do dostojanstva. Zemljište je klizavo, i povratak znači ili pad ili bar neko pomrčanje.« Kolika ozbiljnost u ovom sumornom pogovoru Bekonovu!
Nedostaci i sudbine zajedničke su nam svima, a vrline pripadaju svakome naročito, kaže Gete. .To kao da je nepravedno prema »duhu vremena«, ali je sasvim prikladno u Bekonovu slučaju. Na osnovu brižljivih izučavanja običaja na Jelisavetinu dvoru, Abot zaključuje da su vodilačke ličnosti, muške i ženske, bile Makijavelijevi učenici. Rodžer Ašam ocrtao je u lošim shihovima četiri glavne vrline koje su na kraljičinu dvoru bile bezuslovno potrebne:

Pretvaranje, laskanje, šaranje i laganje,

to na dvoru pribavlja dovoljno milosti.

Vitezovi kao i jednostavni ludi

neka ostanu kod kuće ako ne mogu da lažu!

U onim živahnim danima bio je običaj da sudije od lica o čijim su stvarima imali da donose presudu primaju »poklone«. U tome pitanju Bekon nije bio iznad svoga vremena; njegova naklonost da svoje izdatke podmiruje novcem što ga je unapred uzimao na račun prihoda sledeće godine nije mu dala da bude raskošan u savesnosti. To bi moglo da ostane nezapaženo, ali on je stekao neprijatelja zbog sukoba sa Eseksom, a osim toga i sa svoje rečitosti kojom je protivnika nemilosrdno satirao. Jedan prijatelj opominjao ga je da »kod suda svi znaju... da je vaš jezik mnoge posekao, pa će zato jezici onih koji su pali i vas poseći«. Ali, on ovoj opomeni nije poklanjao nikakve pažnje. Čini se da je kod kralja bio u milosti, jer je 1618. godine imenovan baronom Verulamskim i 1621. vikontom od Sv. Albana; i tri godine bio je kancelar.

Nu, iznenada potom stiže ga zla sreća. Neki razočarani tužilac optužio ga je 1621. godine da je odbio njegovu tužbu, jer je primio mito. To nije bilo ništa neobično, ali je Bekon odmah znao kako neprijatelji mogu da ga sruše ako hoće da iskoriste njegov slučaj. I on se povukao u svoju kuću, da tu sačeka razvitak stvari. Kad je doznao da svi njegovi neprijatell gromko traže njegovo otpuštanje, posla on kralju »ispovest i smerno pokorenje«. Jakov popusti pritisku trenutno pobedonosnoga Parlamenta, pred kojim ga je Bekon prečesto bio branio, i dade ga zatvoriti u Tauer. Ali, posle dva dana bio je Bekon oslobođen; i veliku novčanu kaznu koju je po naređenju imao da plati kralj mu je oprostio. Njegov ponos nije bio sasvim slomljen. »Ja sam bio najpravedniji sudija u Engleskoj poslednjih pedeset godina (rekao je on), ali taj sud bio je najpravedniji što ga je Parlamenat izrekao u poslednjih dve stotine godina«.

Poslednlh pet godina života proveo je u povučenosti i u tišini svoga doma, mučeći se u neobičnom siromaštvu, a tešeći se stvaralačkim radom u filosofiji. U tih pet godina napisao je svoje najveće latinsko delo, De augmentis scientiarum, publikovao je prošireno izdanje Ogleda, jedan fragmenat s natpisom Sylva sylvarum, i Istoriju Henrika VII. On se kajao što se ranije nije odrekao politike i celo svoje vreme posvetio književnosti i nauci. Sve do njegovog poslednjeg trenutka zanimali su ga radovi, i on je umro, tako reći, na bojištu. U svom ogledu O smrti izrekao je želju »da umre usred revnosnog teženja, kao neko iz čijih rana teče topla krv, ali koji u tom času povredu jedva oseća«. Kao Cezaru, ta želja se i njemu ispunila. Marta 1626., za vreme putovanja od Londona do Hajgeta (Highgate), razmišljao je o pitanju dokle se meso može zaštićivati od trulenja ako se pokriva snegom; reši da to pitanje odmah podvrgne ispitivanju. Zaustavi se kod jedne kolibe, kupi jednu kokoš, zakolje je, i napuni je snegom. Za vreme toga posla uhvati ga groznica i slabost. Kako se osećao suviše slab da se vrati u varoš, naredio je da ga povezu u kuću lorda Arandela koji je bio u blizini, i tu je legao u krevet. Još nije mislio da se sa životom oprašta, i napisao je veeelo: »Eksperimenat ... je odlično uspeo«. Nu, to je bio njegov poslednji eksperimenat. Neuravnotežena žurba njegovog mnogostrukog života bila ga je izjela; on je iznutra potpuno bio sagoreo, i bio je suviše slab da bi odoleo bolesti koja mu se polagano došunjala sve do srca. Umro je aprila, 1626., u šezdeset i šestoj godini.

U svoj testamenat napisao je ove ponosne karakteristične reči: »Ostavljam svoju dušu Bogu . .. svoje telo tihoj sahrani, svoje ime potonjim vremenima i stranim narodima«. Vremena i narodi prihvatili su nasledstvo.