Аристотело као природњак

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

Животи и мишљења великих философа | [Аристотело и грчка наука]

<< Организација науке: Грчка наука пре Аристотела | Организација науке: Аристотело као природњак | Организација науке: Заснивање биологије >>


Кад бисмо почели хронолошки, са Физиком, онда бисмо ce разочарали, јер бисмо морали утврдити да je ова расправа нека метафизика, тешко разумљива анализа материје, кретања, простора, времена, бескрајности, узрока, и других сличних »последњих појмова«. Једно од живљих места садржи напад на »празан простор« Демокритов. У природи не може бити никаквог празног простора или вакуума, каже Аристотело, јер би y вакууму сва тела једнаком брзином падала; како je то немогућно, »тобожњи празни простор излази одиста као нешто што ништа не садржи«, што je празан појам, — знак за Аристотелову праву пригодну досетку, за његову наклоност према несмотреним претпоставкама, и за његову тенденцију да куди своје претходнике y философији. Наш философ имао je обичај да своја дела снабдева историским уводима који су описивали раније радове y области коју обрађyje, и који су сваки такав рад обарали и уништавали. »Аристотело je (каже Бекон) мислио на отомански начин: он безбедно може да влада тек пошто сву своју браћу поубија.« Али, овом братоубилачком беснилу захваљујемо за велик део нашега познавања до-сократовскога мишљења.

Из разлога који су већ наведени, Аристотелова астрономија претставља само мален нaпрeдak према њеним претходницама. Он одбацује учење Питагорино, по којем je сунце средиште нашег система, и ту част радије додељује земљи. Али, његова мала расправа о метеорологији пуна je бриљантних запажања, и чак њен спекулативни део отвара блиставе светлости. Космичко збивање тече y циклусима, каже наш философ; сунце преображава море y пару, исушује реке и изворе, и напослетку од бескрајних океана прави голе стене; према томе, влага која ce пење y висине купи ce y облаке, пада на земљу и освежава реке и мора. Свагде ce врши мењање, невидљиво али ефективно. Египат je »дело Нилово«, резултат његових слагаља кроз тисуће столећа. Овде море продире y копно, онде ce копно плашљиво отискује y море; нови континенти и нови океани настају, стари океани и континенти ишчезавају, и цело лице земљино мења ce и поново ce мења y великој систоли и диастоли растења и растурања. Понекад ce ови големи преображаји јављају изненада, и разарају геолошке и материјалне основе културе и самога живота. Велике природне катастрофе периодично су лишавале земљу сваке културе и бацале човека натраг y његове прве почетке; као Сизиф, и култура ce често пута примицала своме врхунцу, али само зато да би натраг пала y варварство и почела da capo свој узбрдни посао. Отуда долази готово »вечно враћање« изума и откровења y поворци култура, исти »тамни« периоди полаганог економског и културног скупљања, исти препорођаји изучавања и науке и уметности. Несумњиво je да су неки народни митови расплинуте традиције које су нам остале сачуване из ранијих култура. Тако ce историја човекова креће y неком безутешном кругу, зато што човек још не влада земљом која га носи.


<< Организација науке: Грчка наука пре Аристотела | Организација науке: Аристотело као природњак | Организација науке: Заснивање биологије >>