Aristotelo kao prirodnjak
Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotelo i grčka nauka]
<< Organizacija nauke: Grčka nauka pre Aristotela | Organizacija nauke: Aristotelo kao prirodnjak | Organizacija nauke: Zasnivanje biologije >>
Kad bismo počeli hronološki, sa Fizikom, onda bismo ce razočarali, jer bismo morali utvrditi da je ova rasprava neka metafizika, teško razumljiva analiza materije, kretanja, prostora, vremena, beskrajnosti, uzroka, i drugih sličnih »poslednjih pojmova«. Jedno od življih mesta sadrži napad na »prazan prostor« Demokritov. U prirodi ne može biti nikakvog praznog prostora ili vakuuma, kaže Aristotelo, jer bi y vakuumu sva tela jednakom brzinom padala; kako je to nemogućno, »tobožnji prazni prostor izlazi odista kao nešto što ništa ne sadrži«, što je prazan pojam, — znak za Aristotelovu pravu prigodnu dosetku, za njegovu naklonost prema nesmotrenim pretpostavkama, i za njegovu tendenciju da kudi svoje prethodnike y filosofiji. Naš filosof imao je običaj da svoja dela snabdeva istoriskim uvodima koji su opisivali ranije radove y oblasti koju obrađyje, i koji su svaki takav rad obarali i uništavali. »Aristotelo je (kaže Bekon) mislio na otomanski način: on bezbedno može da vlada tek pošto svu svoju braću poubija.« Ali, ovom bratoubilačkom besnilu zahvaljujemo za velik deo našega poznavanja do-sokratovskoga mišljenja.
Iz razloga koji su već navedeni, Aristotelova astronomija pretstavlja samo malen napredak prema njenim prethodnicama. On odbacuje učenje Pitagorino, po kojem je sunce središte našeg sistema, i tu čast radije dodeljuje zemlji. Ali, njegova mala rasprava o meteorologiji puna je briljantnih zapažanja, i čak njen spekulativni deo otvara blistave svetlosti. Kosmičko zbivanje teče y ciklusima, kaže naš filosof; sunce preobražava more y paru, isušuje reke i izvore, i naposletku od beskrajnih okeana pravi gole stene; prema tome, vlaga koja ce penje y visine kupi ce y oblake, pada na zemlju i osvežava reke i mora. Svagde ce vrši menjanje, nevidljivo ali efektivno. Egipat je »delo Nilovo«, rezultat njegovih slagalja kroz tisuće stoleća. Ovde more prodire y kopno, onde ce kopno plašljivo otiskuje y more; novi kontinenti i novi okeani nastaju, stari okeani i kontinenti iščezavaju, i celo lice zemljino menja ce i ponovo ce menja y velikoj sistoli i diastoli rastenja i rasturanja. Ponekad ce ovi golemi preobražaji javljaju iznenada, i razaraju geološke i materijalne osnove kulture i samoga života. Velike prirodne katastrofe periodično su lišavale zemlju svake kulture i bacale čoveka natrag y njegove prve početke; kao Sizif, i kultura ce često puta primicala svome vrhuncu, ali samo zato da bi natrag pala y varvarstvo i počela da capo svoj uzbrdni posao. Otuda dolazi gotovo »večno vraćanje« izuma i otkrovenja y povorci kultura, isti »tamni« periodi polaganog ekonomskog i kulturnog skupljanja, isti preporođaji izučavanja i nauke i umetnosti. Nesumnjivo je da su neki narodni mitovi rasplinute tradicije koje su nam ostale sačuvane iz ranijih kultura. Tako ce istorija čovekova kreće y nekom bezutešnom krugu, zato što čovek još ne vlada zemljom koja ga nosi.
<< Organizacija nauke: Grčka nauka pre Aristotela | Organizacija nauke: Aristotelo kao prirodnjak | Organizacija nauke: Zasnivanje biologije >>