Август Форел:Глава X

Извор: Викикњиге
Иди на навигацију Иди на претрагу

почетна страна

АВГУСТ ФОРЕЛ: ПОЛНО ПИТАЊЕ


§. 1. Опште примедбе[уреди]

У глави VI-oj упознали смо историјски развој људског брака у виду продужења филогенезе наше врсте и показали смо на том месту, да брак куповином и разни други облици полигамије сачињавају неку врсту средње етапе, a у исто време и заблуду цивилизације, заблуду, која је била последица људског удруживања, спојеног са стварањем личне својине.
Представимо себи, збиља створење, које има исто толику узвишену мисаност и исто толико укорењен индивидуализам колико и човек, створење, код кога су нагон и љубав ка породици исто тако снажни — приморано, неизбежним стицајем околности, да стално живи у друштву својих ближњих и да убрзо постане све више зависно од тог друштвеног живота. Без по муке ће се разумети, да ће извесне јединке, више мисаоности, обдареније него друге, покушати да владају над слабијим и глупљим и да ће их експлоатисати на своју личну корист и на корист своје породице.
Сличне се наклоности виде већ и код извесних животиња. Старе пчеле раднице, тако зване крадљивице, присвајају тековину туђег рада. Извесни мрави врше неку врсту заробљавања (по нагону, истина), арајући луткице слабијих: и вреднијих врста, луткице, које по своме развитку, постају нагонски помоћници, слушкиње својих лених отмичара.
У непотпуним животињским друштима, као у друштвима преживара, извecниx мajмyнa и др. стари мужјаци, често чак и храбрије женке (на пр. код крава) узимају управу над стадом и остали чланови их признају за старешине. Али у таквим случајевима лична својина предмета или чак и живих створова не игра никакву улогу из простог разлога што животиње нису још схватиле вредност, коју својина може имати.. Друге животиње, које живе усамљене, одају наклоност ка личној својини на пр. за гнездо, где нагомилавају своје потребе, док друге као: мрави, пчеле, зоље итд. имају врло развијено оеећање опште (колективне) својине. Тако мравањак сматра извесне биљке (по којима се развијају биљне ваши), a која он походи, као личну својину и према томе брани их.
Чим је човек достигао сасвим примитиван ступањ културе, он је разумео корист, коју је могао уживати од личног поседа, не само земљишта и плодова рада, него и од поседа других људи, што је довело до робовања. Будући јачи, мушки пол је убрзо умео да удружи задовољење свог полног прохтева са корисношћу својине, стављајући жену, слабију од себе, све више под своју власт и експлоатишући је. Ето, како је жена постала предмет продаје, куповине и размене, предмет, који је прибављао купцу, поред задовољења његовог полног прохтева, и послушног и вредног роба, најзад, породиљу деце тј. извор нових радника.
Та побуда, коју тако јасно открива цела етнографија и историја, довољно објашњава одвратну трговину, коју је човек створио од љубави или пре од полног прохтева. Видели смо, у глави VI-ој корист коју су умели да извуку полигами варвари из поседа великог броја жена и деце, што је све више и више развијало куповину и продају ових последњих. Ти обичаји су у присном односу са трговином робовима и за њу су необично тесно везани. Наша савремена цивилизација умела је, бар великим делом, да се отараси ових двеју мана, али сад новац, опет, врши утицај на полни живот средствима, која нису ни мало боља. Сложеност и пречишћеност цивилизованог живота начинили су од жене и деце луксузне предмете, a не богаство као некада. То има два узрока. C једне стране, слободније и човечније схватање друштвеног положаја жене и деце, све је више проширивало њихово право. Човек све мање и мање може да их искоришћује, што је било у доба патријархата, док отац има, напротив, дужност да издржава своју супругу и свој пород и да овом последњем да пристојно васпитање. Код сиромаха експлоатација жене и деце још, истина, постоји; али код богатог и образованог човека производи се супротна појава. У намери, да своју породицу учини отменом и срећном, отац ју подиже у раскоши, уживању и ленствовању, што је од најштетнијег дејства. Постепено рафинирање модерног живота и његових уживања размекшава морал. Оно притискује цело друштво и дегенерише у вештачку потребу, да се показује и да се бљешти, што скромно, просто, трезвено и јако васпитање породице чини све тежим. Људи и жене, нарочито ове последње труде се, да једни друге помрачују својом трпезом, својим оделом, удобношћу и раскошћу својих станова, својим задовољствима и забавама, својим гозбама и светковинама. Огромна количина производа људскога рада, расипа се тако на бесмислице, у корист разуздане фриволности и раскоши. Ето како једна цивилизација, која благодарећи науци и напретку технике у многом превазилази све раније образованости богаством средстава и производњом животних потреба, — не само што не представља све више богаташа, који пливају у изобиљу, него има све више и више бедника и пролетера, који животаре у немаштини.

Још тегобније је, што „због економије" пречишћеност културе чини, да се интелигентан, обрађен и научен човек све мање и мање жени и све мање и мање деце рађа. Осем тога наши потомци све више дегенеришу због употребе алкохола. или других опојних супстанци и због нездравог живота који воде. Њихов дотеран и урањен спољашњи изглед прикрива, то опадање, које се много боље види кроз њихову све већу невропатију. Они се, поред тога, навикавају на мноштво таштих потреба које их све теже задовољавају. Због тога они од друштва траже стварно више него што му својим радом дају; док би требало, да сваки даје друштвеном телу више него што од њега прима. Kao злослутне појаве морам на овом месту споменути леност америчких жена према свем што се тиче домаћинства и ручног рада. У овој глави желимо да испитујемо дејство новца (поседа) на полни живот нашег савременог образованог друштва. Та су дејства тројаке врсте:
1° брак због новца: 2° проституција експлоатисана подвођењем, затим, између ова два;, 3° куповно наложништво.

§. 2. Брак због новца[уреди]

Брак због новца је савремени облик брака или, пак изданак брака куповином. Некад куповали су жену или су продавали кћер. Данас човек се продаје жени, a купује се зет. Побољшање се састоји у томе, што се купац и купљени не налазе више у положају сопственика и присвојеног предмета. При свем том, данашњи брак ствара многе трговачке послове, спекулације и експлоатације врло нечисте природе. Те су чињенице толико познате, да се не морам много расплињавати у том предмету. У место љубави, карактерне снаге, способности, уместо склада у осећању, умног и телесног здравља, у браку се тражи новац, као што се у грчкој азбуци тражи алфа и омега.
Новац засењује већину људи тако, да их чини кратковидим или слепим за све остало. Они не разумеју, да здравље и телесна и морална вредност једне жене јесу капитал, коме треба претпоставити све акције смештене у каси будућег таста, акције, које ће убрзо бити проћердане од стране деце, обрхване телесним и душевним наслеђеним манама. Ето како непознавање закона наслеђа и грамжљивост за новчаним интересима, стално нагоне, на противдруштвено рађање дегенерисаног потомства.

Насупрот томе, читаве гомиле способних, поштених и здравих људи и жена остају неудате и неожењени, и према томе и неплодни јер немају новца. Капитал их искоришћује као раднике, a спречава их да расплођавају своју расу; или их, пак, њихова лична брига и скрупуле, погрешно управљене, нагоне да избегавају рађање деце. У тиранији т. зв. пробраних класних бракова једино новац игра одлучну улогу. Некад племство и рођење беху све; то је стварало снагу и богаство.
Данас их je новац заменио и прибавио себи општу моћ. Ако у наше доба енергичан и интелигентан човек хоће да се одупре и да се врати скромним и првобитним обичајима, ако се одева просто, ако ради својим сопственим трудом, ако једе за столом са својим слугама или чак ако се лишава слугу — тога човека презиру и он чини свој живот немогућним у т. зв. пристбјном друштву. Келнери и најгори чиновничић гледају га од главе до пете. Такав се човек сматра за пропалицу, тврдицу, настрањака, сазрелог за лудницу.
Човек је у стању, да само до извесне тачке и врло обазриво покуша реакцију против вртлога тог помамног раскоша; у браку то постаје најделикатније и најтеже. Кад би један човек, образован и васпитан, али без пара, хтео да се ожени као студенг, да би избегао проституцију или сличне странпутице, кад би хтео да живи са својом женом у једној соби, без икакве раскоши, сваки у своме послу врло би тешко нашао добро васпитану девојку, која би пристала, да пође за њим таквим стазама. Све мора да се дешава по моди, по обичају и предрасудама друштвеног реда, у коме се живи што најчешће чини брак немогућим, догод се не стекне т. зв. пoложај. A нико се, међутим, не баца каменом на тог истог студента ако живи у недопуштеним односима са својом љубазницом (гризетом), која му остварује пожуду. A зашто иста животна средства, која допуштају те односе, не би може бити, била довољна за брак?
Овим питањем хоћу просто да укажем на један проблем, на који ћемо се опет вратити, поред тога што прстом додирујемо рану, која разједа наш полни живот.
Под браком због новца, подразумева се брак, који се закључује из рачуна, a не из љубави: не тиче се увек стварно новца. Положај, име, титула, пристојнoст замршава питање и ствара многобројне прелазе. Час се неки пропали племић жени богатом буржоаском наследницом, да би понова позлатио свој племићски грб, док таштина ствара код, веренице жудњу за племићском титулом. Час ће вештим флиртом нека кокета изигравати љубав, коју стварно не осећа, да би ухватила у свој племићски грб, док таштина ствара код веренице жудњу за племићском титулом. Час ће вештим флиртом неке кокета изигравати љубав, коју стварно не осећа, да би ухватила у своје мреже неког богатог човека. Још најчешће рачун постоји c обе стране те се обе стране узајамно лажу и изигравају.

У сличном трговању често се баца око на наслеђе. Најчешће то су људи који траже жену, која има утврђену вредност. При том се они много варају у својим рачунима јер не разумеју ни вредност, ни природу правог карактера своје будуће. Брак због новца не закључује се у маси само код богаташа, него тако исто посведневно, мањим делом и у народу, код сељака, па чак и код радника.
Свугде, међутим, сачињава један од главних разорннх елемената полних односа и рађања. Поштене служавке, које су успеле да заштеде коју стотину франака, често се удају због -те мале суме, па затим их муж напушта, пошто им је бедну зараду проћердао. Не мислим никако, да брак због новца не може никад бити срећан. Може се десити, да интересни уговор буде поштен и да га љубав мање више храмајући прати, нарочито ако је један, или ако су и оба уговорача водила рачуна у својим комбинацијама не само o новцу, него и o карактеру, здрављу итд.
Да не бисмо запали у сасвим обичне ствари, нећемо и даље улазити у ситнице овог предмета, већ тако поабаног у савременим романима и салонском брбљању, те ћемо завршити утврђујући просто, да овај куповни систем отвара врата лицемерству, варању и сваковрсним злоупотребама. C разлогом је брак због новца обележен називом: oтмене проституције,-

§. 3. Проституција и подвођење[уреди]

Проституција је врло стара установа. Знак је дегенерације, која се мање више среће код свих народа. Кад је жена предмет куповине и продавања, није онда збиља чудно, што оне жене, чија је морална вредност ослабљема, предузимају кад могу, трговину за свој сопствени рачун, и што и саме продају људима уживање својих примама, уместо да се трпно, као предмети трговине, допуштају експлоатацији. Будући да је човек јачи, он сматра у још ниским и варварским ступњевима образованости, да ту трговину прибави за своју корист и да нагони на проституцију жене, које су под његовом управом. Видели смо, како очеви, на тај начин поклањају проституцији своје ћерке, a мужеви жене.
Исто право јачега чини, да се у нашој модерној цивилизацији жена, која се проституише, излаже стално опасности, да је људи злоупотребе не плаћајући joj награду, што није за чудо, кад човек само помисли на сумњиву вредност њених обичних гостију. Дакле, сасвим је природно, да она прибегава неком заштитном средству: она узима једног љубавника, кога плаћа, a који се зове заштитник („souteneur") или пак, ступа у службу оних, који тргују тим занатом — пoдвођaча, који ју искоришћавају за своју добит. На тај начин су подвођачи и заштитници били свугде и свакад готовани проституције.
Проституција је била у цвету код старих, као и у средњем веку, a нарочито после крсташких ратова (види гл.. VI § 17).
Не желимо да предузимамо опис њене историје: довољно нам је, да упознамо савремену проституцију. Приметимо ипак, да је — код многих примитивних народа и код младих, и јаких нација, које су у напретку и чији је полни живот још просечно чист — проституција могла слабо да се развије поред нормалних полних односа.
Наполеону I дугујемо данашњи облик прописивања и уређења јавних жена. Kao и све његово законодавство и тај пропис је жив израз његових осећања према жени: угњетавање женског пола, презирање његова права, срозавање женских јединки у виду предмета за уживање човека, до справа за расплођавање.

Уређење и прописивање проституције.[уреди]

Мало час смо видели друштвене погодбе, под којима се сасвим природно организовала проституџија, са заштитницима и подвођачима. Лекарско знање додало је доцније други чинилац. Рекли смо већ неколико речи o венеричним болестима. Кад је то зло човечанству почело бивати познатијим, његови се односи са проституцијом исто тако расветлише. Кужна клица сифилиса и капавца (трипера) срећу се у полним органимa човека и жене. Свака обљуба здраве особе са зараженом може донети заразу првој. Из тог излази, да опасност ширења заразе расте са бројем промена у тим односима. Ако се, дакле, нека жена систематски нуди свим људима, који ју хоће, вероватност да ће бити заражена од једног човека страшно расте, a у сразмери са бројем њених посетилаца.
C друге стране, чим је и сама заражена, опасност, коју она собом представља, умножава се бројем људи, који имају са њом полне односе, јер она заражава велики број ако не и већину.
И поред тога, што се медицина бавила венеричним болестима ипак се она показала необичне заслепљености у схватању досега те основне рачунице. Треба овде водити рачуна, да је потпуно излечење сифилиса до сада било врло тешко, ако не и немогуће да се утврди, да је та болест необично заразна, бар за прве две године свог тока, и да се разноси у крв и у цео организам тако, да ју не преносе само велике видљиве ране, него и мале загреботине, скривене у слозокожи удне усмине (вагине), устију итд. (в. главу VIII §. 2.)
Не треба заборавити исто тако да капавац наноси мање бола жени него човеку и да - чак и код човека - он није више болан кад застари. Додајмо да се његове клице— гонококе — врло тешко достижу у сваком углу и кутку слузокоже полних органа, где се скривају, стварајући мале квржице назвате „кoндилoмима", - и најзад, да код жене оне продру чак и у материцу, што напослетку чини излечење немогућим.

Ако човек помисли, да женски полни органи стварају дубоке и затајите дупље, које је немогуће свугде темељито испитати уз пркос свег знања и справа савремене хирургије, да уз то и разне противприродне радње, тако много употребљаване у проституцији, заражавају често уста проститутке, најзад, да ни један део њиховог тела није апсолутно нетакнут,— без по муке ће се онда разумети, колико се ужасна опасност од заразе скрива у брлогу полних уживања, која су предмет јавне трговине.
Свесни опасности, коју представљају венеричне болести, лекари су изумели, да прописима уређују проституцију у намери да удале или бар умање њену опасност, пошто је, кажу они, немогуће укинути проституцију.
Taj систем се састоји у надзору и у насилном и званичном уписивању од стране полиције сваке жене, која проводи блуд. Издаје joj сe онда књижица, која ју приморава, да се подвргава један пут недељно или сваких 15 дана лекарском прегледу. Иначе, излаже се затвору и казни.
Да би олакшао лекарски надзор, пропис најчешће тражи, да се проститутке сместе у јавне радње („борделе") под управу једног закупника или закупнице. Само се по себи разуме, да се у теорији јавна радња не сматра баш као државна установа, или као установа јавне здравствености. У том погледу служе се, као и за уписане јавне женске, изразом „maison de tolerance" (на француском тако назива јавна радња), c жељом да се тиме каже, да се то сматра као зло, које мора да се трпи и сноси. При свем том разлика почива само на врло неизвесним и суптилним одликама. Трпити, патентирати, устројити, допустити, најзад повлађивати, подржавати и препоручивати све су то појмови, који неосетно прелазе једни у друге. Чим држава трпи проституцију и јавну радњу, она је приморана да ступи помоћу својих органа у званични уговор са проституткама и подвођачима: дакле, она их признаје. Осем тога услуге, које им она чини, морају се плаћати : дакле проституткиње и подвођачи морају да плаћају свој данак држави и лекарима у новцу или признаницама, a ко плаћа тај заповеда.

Не треба, разуме се, ову пословицу узети у буквалном смислу: при свем том онај, који плаћа, врши увек известан притисак на оног, који меће новац у џеп. Ето, због чега подвођачи и уписане проститутке имају извесно мало осећања да сачињавају један део неке званичне установе, што уздиже њихов спољашњи положај не само у њиховим сопственим очима, него још и у очима масе, која не размишља. Навешћу два примера, који показују да јавно устројавање једне друшгвене аномалије уноси неред у појмове празних глава.
Један од мојих пријатеља нарочито се бавио борбом против званичног уређења проституције. Нека жена, варајући се у циљу коме је он ишао, горко му се јадала због лаког и распуштеног живота своје кћери и, најзад, тражила је од њега, ако би хтео, да joj помогне да својој кћери нађе место у каквој јавној радњи, патентираној од државе: то би бар значило да буде под управом једне очинске управе. Све би онда било у реду. Једног дана у Паризу, нека стара подводачица приступила је копентентном администратору c молбом да пренесе концесију њене јавне радње на њену кћер од 19 год. Њена је радња, говорила је она, озбиљна и поштена, вођена у часном и религиозном духу. Њена је кћер додавала је она, поштена, озбиљна и способна, потпуно посвећена у захтеве радње, a она ће без сваке сумње водити радњу у истом трудољубивом духу као и досада.

Мислим, да су ова два примера наивности, или пред људcke несвести у покварености, довољни да карактеришу морал овог система. У својој новели под насловом. „Радња Tellier" Мопасан је оцртао својом магистралном кичицом психологију проститутке, подводачице и њихових гостију.
Из горњих разлога не може се имати стварно поверење у лекарски преглед јавних жена. Напротив, тај преглед ствара мушкој публици само осећања лажне безбедности, којом се она и сувише лако уљушкава, да би се бацила у руке проституцији. Циљ ових прегледа је да удали из саобраћаја болесне жене и да их обавезно подвргне лечењу у болници.
Али, ко год познаје стварност, зна колико је ово лечење привидно, После врло кратког времена свака је жена из јавних радњи заражена, готово без изузетка. C једне стране подвођачу и проститутки у интересу је да скрате што је могуће више њено бављење у болници, a c друге стране лекар, који врши преглед и који често живи делом од њихових хонорара мора да их чува, будући да је лечење венеричних болесника врло дуго и врло несигурно у свом дејству: човек се окреће увек у „circulus viciosus".

Један савестан холандски лекар Chanfleury van Issjelstein, који je озбиљно хтео да удали све заражене проститутке из јавних радњи, доспео је до тога да испразни готово све радње, шиљући њене становнике на дуго лечење у болницу.
Из тога је произишла права побуна, која је ставила и његов живот у опасност, те је морао да се одрекне свога плана.
У обичној практици у болници затвара се обично једно око, па чак и око и по. Лече се велике, највидније ране, чека се да се приметно цурење капавца стиша и онда се пуштају проститутке да се врате у своје трло. Осем тога прегледи се врше на брзу руку, јер кад би човек хтео, да сваких 8 дана темељито прегледа једну жену од главе до пете, ни лекари, ни јавне радње, ни простигутке не би могле постојати. Извесни подмукли људи учинили су предлог колико радикалан, толико и смешан: да се подвргне претходно сваки човек који походи јавну жену. То би био збиља једини начин, да се спречи зараза код проститутки.
Молим своје читаоце, да представе себи привођење у дело једне оваке мepe. Замислите посетиоце јавних радњи, од којих неки похађају јавне жене скоро сваког дана, па чак још и чешће, како се одају, на тај начин, лекару своје вароши и како се подвргавају ноћу пре сваког сношаја лекарском прегледу, који би их коштао више и времена, и новца, него сами купљени сношај.
Нека човек себи представи, поред тога лекаре на делу у тренутцима кад гости просто на просто џоњају пред вратима јавних радњи: толико је жив саобраћај.
Збиља, има извесних чудних идеја, које могу да се угнезде само у бирократским главама.
Док једна независна проститутка, једина сопственица своје личности, има још извесно људско осећање и неки траг стида — што чини, да она често мање или више бира своје клијенте и ограничава им број — дотле полицијска књижица званично ставља жену, на чије име гласи, у категорију друштвених презрених лица, што joj одузима и оно мало женске природе, која joj je преостала.
У јавним радњама, последњи остатак тог човечанског осећања још је више бачен под ноге.

Ступњеви проституције. — Заштитници[уреди]

Може се разликовати више степена у приватној проституцији. Мало виша, врста проститутки тражи своје клијенте по баловима, појединим кафанама и на другим сумњивим местима, те се продају извесном броју привремених познаника.
Најнижи и најобичнији облик приватне проституције јесте улични облик, a начин на који жене примамљују људе назива се „пецање" („ракoлажа"). Обично увече, a где кад и у сред дана, споменуте проститутке, одевене што је могуће уладљивије, шетају по извесним познатим и живим улицама, обраћају се пролазницима знацима и изазивачким погледом, док их један од њих не узме под руку и не пође c њом.
To je у неколико речи обична метода, употребљавана готово у свима варошима. Друге јавне жене се наместе на прозор своје собе и одатле дају зраке пролазницима итд. На ова разна изавивања полиција пази у земљама, где је проституција прописана и она су допуштена само уписаним женама, које имају своју књижицу.
У овом случају посредује заштитник. Он пази на госте у самом стану јавних жена, a где кад и на улици. Ако гости не плате, или ако и сувише мало плате, ако прете или злостављају жену, заштитник их издевета и том приликом их олакшава новчаника или одела. У исто доба заштитник шпијунише полицију у корист проститутке. У извесним приликама он joj замењује законитог мужа, да би joj олакшао бирање стана на том и том месту. Муж те врсте кад има грађанско право необично је користан проституткама и подводачицама страног поданства, јер се без њега оне излажу опасности да буду протеране. Заштитник је обично пропалица најгоре врсте, вагабунда и савршено покварени ленивац, кога у свему издржава његова „жена".
Други заштитници бљеште својом полном способности и у исто доба су прави љубазници проститутке, која се пушта њиховој пљачци и која све подноси од њихове стране. Док се проститутке подвргавају обљуби својих гостију без икаквог задовољства и док изигравају сладострасне осећаје покретима, изразом лица и дисањем, само да би их задовољиле оне се дају својим заштитницима или љубазницима свим жаром своје најузаврелије љубави.
Случај је баш врло чест. Непотребно је додавати. да су заштитници често зликовци или бар од те су природе. Они који познају проституцију, изјављују да би она била немогућа без подвођача, који је у исто доба заштитник, пријатељ и експлоатор јавне жене, док се закупник јавне радње одаје просто систематском искоришћивању у великом стилу.

Јавне радње и подводачи[уреди]

Под изговором да се избегну опасности од уличне проституције, људи су устројили јавне радње. Има их природно за све укусе, за богате, као и за све смртне људе. Њима управља обично нека блудница у годинама, удвојена често и једним „мужем". Званично, у јавној радњи проститутке су слободне пансионаткиње. У истини оне су врло често заробљенице или ропкиње. Оне примају један део новца од гостију радње, којима су даване по избору при свакој њиховој посети.
Само подводачица располаже њиховом личношћу. Она их обилно храни, да би њене пансионаткиње остале увек гојазне, a одева их тако да, што је могуће више надражавају похотљивост гостију.
Одело, храна итд. стављена је брижљиво, на рачуч проститутке, a мудра закупница обично удешава тако, да их још и задужује, како би им увек била њин зајмодавац. Ето, како су доведени до ропства ти јадни, презрени чланови друштва, који су обично ветропири и неспособни у сваком погледу да покажу своје право на правду. Јавне жене су, до душе привидно слободне, оне у ствари не могу никако да напусте радњу, a да не плате дуг. Закупница жељна да их задржи, удешава, рекосмо, тако, да га оне никад не могу исплатити.
Није увек лако, да се разликују разне категорије јавних жена: јавна жена из радње, јавна жена са улице са књижицом или без ње, приватна проститутка или лорета (в. даље). Према прилици и потреби она се пење из једне категорије у другу a још чешће она се, напротив срозава све ниже.
Забележимо још једну опасност, коју представљају јавне радње. Уздиже се њено добро устројство, чистоћа, лекарски преглед итд., али заборавља се огромна опасност све веће промене у полним односима. Док једна приватна проститутка прима ретко више од једног госта за вече и није никад материјално приморана, да их више прима, дотле је жена из јавне радње приморана, да их прима толико, колико их се пријави, или колико подводачица нареди. Дакле, једна жена може, на тај начин, бити у правом смислу опкољена и приморана да се одаје обљуби по 20—30 пута за једну ноћ, ако се уопште може и тако ругло назвати обљубом. У извесним приликама (на пр. за време регрутације у Брислу) јавне радње су просто толико опкољене, да људи једва имају времена за свршавање обљубе, a већ морају уступати место другима. Може се разумети колико оваква ватреност поворки увећава опасност венеричних зараза, пошто је једна заражена личност довољна да зарази безброј гостију.
Често се пориче, да је јавна радња тамница a међутим ствар је доказна у много случајева. Кад полиција има, као у Француској, право да затвори према свом задовољству једну јавну жену — често чак и поштену девојку, коју она сматра за јавну жену - било вољном или невољном омашком и да јој утрапи књижицу ствар се разуме. Доказано je, да се сличне ствари дешавају. Лечио сам на пр. једну девојку, која je y Паризу постала метреса једног полицијског чиновника, који бди над јавним моралом, под претњом, да ће je денунцирати и да he je уписати као јавну жену. Уосталом, осем подржавања дугова о којима смо говорили, подводачи имају још много начина да држе проститутке под својом зависношћу. Тешко je неупознатим девојкама — стављеним изван друштва — да се врате слободном и поштеном животу. Ако, пак, једна девојка из јавне радње покаже жељу да одбегне или само ода нешто, по чему би се могла њена намера погодити, закупци имају херојски начин да одврате ту жељу: то je међународна размена. Једна жена, која не зна језика те земље, природно je још више робиња и још неспособнија да се ослободи, него кад би знала језик. То je један од разлога, о коме се не говори, a због којих јавне радње разних земаља у извесним приликама размењују своје питомице, да би им, на тај начин, одузеле сваку жељу, да се ослободе.
То средство, које и исто доба задовољава променљиве прохтеве гостију, производи исто тако и извоз девојака из једне земље у другу, под варљивим изговором: између којих je и обечање богате и олаке зараде. На тај начин се извозе Швајцаркиње у Мађарску, Мађарице у Швајцарску, Немице у Француску, Францускиње у Енглеску, Европљанке у Буенос-Ајрес, Креолкиње у Европу итд. Успе ли човек само да експедује младу Францускињу у Пешту или Буенос-Ајрес, може бити сигуран, да ће она изгубити сваку жељу за бежањем, јер шта ће радити она, странкиња, без пара, са својим незнањем и својим мекушним карактером, сама самцита по улицама, кад не зна ни речи од језика, којим се ту говори. Налазе се увек лажи, изговор, насилна средства да се испошљу на страну чак и девојке, које су већ у некој јавној радњи.

Трговина белим робљем[уреди]

Трговина белим робљем или савремено трговање женским робљем цивилизоване Европе, робљем, намењеним проституцији, -у присном je односу са чињеницама, које смо описали малочас. Начин, на који јавне радње размењују своју робу додирује само једну страну питања. Главна умешност се састоји, да се за јавне радње прибеде cacвим младе девојке, лепушкаста деца од 12—16 год.

To je изрично забрањено већином закона, али за шта су за кони саграђени, ако не да се изигравају? Има толико начина, да се обуче деца под неким изговором, још пре него су довољно независна и свесна да би избегла том гадном животу. Затим, има опет толико покварених родитеља, или родитеља, који умиру од глади, a који су готови да продаду своју децу, ако им се на лицемерском, ма да провидном језику обећа добро место и с плаћањем унапред.
За време једног путовања возом, био сам и сам сведок начина, на који je једна девојчица од 12 год. — на тај начин продана — била испослата за Пресбург. Био сам онда још доста наиван да бих - за време чекања воза у једној великој вароши — апеловао на неког посланика или конзула—како би се спречило извршење овог злочина. Како бих, збиља, ja могао потврдити ствар пред судом? Дете je пратила нека покварена жентурача, која ми je признала, да се тиче продаје тог девојчета за проституцију. Њoj je било стављено у дужност да путује са дететом до Беча, камо je ишла и где ће доћи неко да одведе дете. То ми je пружило прилике, да утврдим неспособност, у којој се налази једна усамљена личносг у акцији против сличних гадости.
За време последњих година међународна се организација најзад створила да сузбија трговину белим робљем. До данас не изгледа да je постигла велике резултате. Помоћу бесавесних родитеља и помоћу свих злочиначких система завођења, — подводачи нађу увек начина да постигну свој циљ. Не може се, уосталом, разумети како би држава успешно могла спречити подвођење у прибављању робе, догод га подноси и догод га патентира. Сасвим младе девојке — још готово деца представљају — не заборавимо — у исто доба и најлакше јединке за завођење, a највише се траже.

Обучавање проститутки[уреди]

Најодвратнија страна подводачког заната јесте, можда, систематско завођење и обучавање девојака. Новчани мамац, лепо одело, обећавање добрих места, а нарочито пијанство, вешто произведено алкохолним пићима — наизменице илрају улогу у ђаволској вештини подводача и њихових помоћника. Многе младе девојке из народа, лакоме и наклоњене задоврољству, a које не би желеле да у томе иду много даље, постају лаке да се заведу, кад их вино развесели и оде у главу.
Чим je неки заштитник и, крилни ађутант неке подводачице, успео на тај начин да заведе једну девојку он употребљује њен стид и страх да буде пронађена и додајући претње и уцену да би ју навео на судбоносну низбрдицу, где се пред њеним очима блистају као мамац: лепе хаљине, лак живот, добра храна и новац. Чим се мисли, да се несрећна девојка довољно навикла на полне односе, - онда се она посвећује у вишу школу порока и систематски се обучава у надражењу полног прохтева код људи свим могућим средствима, природним или неприродним. Пре свега обучава се да изиграва завршно сладострашће покретима, дисањем итд. да врши обљубу „ab ore" да се повинује болесним захтевима масохиста, садиста, дар намењен само најпокваренијим (види главу VIII). Заведене девојке, које су имале ванбрачну децу, јесу — поред деце најзгоднији предмет експлоатације подводачхих зверова. Ако нам се стави примедба, да су јавне женске плод рђавог наследног семена, и да их њина површност и леност одмах гоне на њихов занат,- ми ћемо одговорити, да површност и љубав за задовољством ни изблиза није истоветна са јадним робовањем и одвратним обучавањем једне женске из јавне радње.
Још се не цени по правој вредности улога алкохола у проституцији, чији је можда једини подржач. У својим најгрубљим и најгаднијим облицима, она не би могла бити могућна без њега, или бар би остала пристојнија, чистија, сл-боднија; помоћу алкохолних оргија, заводи се већина девојака, a помоћу остатака хроничног алкохолизма одржавају се у сталној затупљевости.

Ушорена проституција[уреди]

У извесним варошима, на пр. у Хамбургу, покушали су, да устроје неку средњу установу између јавне радње и приватне проституције, да приморају све проститутке да станују у нарочитим улицама, које су им намењене, уписујући их у исто доба у полицију.
Резултат је био јадан, те су те улице постале немогуће за становање. Не треба заборавити, да сопственици или управитељи кућа у таквим улицама постају мање или више слични закупницима. Ко год издаје под кирију своју кућу за сличне циљеве мора имати и сувише мало осећања стида и дужности, — јер на тај начин постиже да непосредно живи од плодова проституције.

Тајне јавне радње[уреди]

Говорили смо o званичним јавним радњама. Поред њих или у њиховом недостатку кришом се развијају много разних подводачких установа, које држава може утолико мање сузбијати и успешно забрањивати, уколико и сама трпи и прописује проституцију и проксенетизам.
Читава гомила крчми („таверни") има скривених соба, кoје су у главном мале јавне радње, у којима служавке врше у исто доба и занат проституткиња.
То је исто и c многим радњама мириса, рукавица и c другим мањим дућанима, чија привидно невина трговина служи само да маскира подводачки занат. Читава гомила „кафе-шантана" и „путујућих уметника" исто је тако здружена са проституцијом и проксенетизмом ( 3анимљиво би било знати тачан број јавних жена за време рата a нарочито, што се Срба тиче, број јавних жена у Солуну. Прев.) Неке дуванџинице, продавнице хартија и мириса једва ако мало прикривају разне безобразне предмете као: порнографске слике, изложене продаји за мамац младим људима, друге, опет, стављају у излоге слике упола голих жена.
Сви ти предмети делују нарочито на омладину, те се они најрадије протурају међу одраслим ђацима.

Број проститутки[уреди]

Број проститутки цени се на 30.000 у Берлину, 40.000 у Паризу, a 60.000 у Лондону. (Релативно чедни предратни Београд дочекао је сад да у својој средини има 9 „Барова", које, на велику срамоту београдског друштва, држе често млади људи, синови отмених и угледних породица. Бедиа каријера једног младог створа! Прев.) Не може се никако примити да све те жене имају болесно наслеђе. Чим тој гомили прљавих створова држава признаје — својим трпљењем и организацијом — право на постојање, поквареност, до тада скривена и срамна, подиже главу и постаје све бестиднија, одводећи чак и јавне органе у свој кал. Пре свега полиција, a тако исто и власти, и лекари, кваре се у додиру са званичним проксенетизмом. Он замршава у свим главама појмове морала (види „Радња Телије" од Мопасана). Људи затварају очи испред легла проституције, подводачи се осећају као важне личности, најимућнији међу њима уживају обично тајну наклоност и примају походе високих државних чиновника, па чак и жењених људи високог положаја. Није тешко за оног који хоће да гледа и да размишља, да види, камо води такво стање.

Полиција и проституција[уреди]

Полиција зна свугде, да се у извесним јавним радњама проституција не здружује само са алкохолним преступима, него да те куће постају често истовремено и легло злочинаца. Она чак сматра извесне јавне радње нижег реда и извесне крчме јавних жена као врло погодна откривање кривица. Тамо се срећу свеколики шпијуни, почев од тајног полицајца, који гони неког зликовца и флертује у исто доба са проституткама, до контра — шпијуна у служби лупежа и подводача, који пазе на тајне полицајце и изазиваче.
Свет зликоваца добива ту своје мајсторско право, вичност и препреденост, али његова слаба страна према женама и алкохолу чине да лако пада у клопку, коју му разапиње тајна полиција.
И ту се као и у подводачким салонима „high-life" и хетера, срећу оне неодредљиве личкости, које данас живе као владини тајни агенти, сутра као лажни маркизи или злочинци, a прексутра као подводачи, a које је један бив. министар немачке царевине von Puttkammer означавао под еуфемичним именом „non gentlemen-a".

Психологија проститутки и узрок проституције[уреди]

Психологија проститутки тешка је и замршена глава. Према гледишту, на које се стављају они, који их посматрају, оне су узимане као жене непоправимих и лоших нагона или као жртве нашег рђавог друштвенбг устројства. Ова су два гледишта због своје искључивости подједнако погрешна. Подстицана хришћанским милосрђем, многа друштва за подизање морала забавила су се подизањем палих младих девојака тј. проститутки. У главном, резултати врло мало задовољавају, што је лако разумети. Полне слике, a нарочито њихова зрачења, сасвим друкчије овладају женским мозгом, него мозгом човека. Осем тога он је мање пластичан и допада лакше до ропства навици и рутини. Ако је, дакле, нека жена још од младости — можда чак и из детињства — систематски обучавана на полне цреступе, па затим задржана на тим стазама, све се њене мисли, од јутра до мрака, сређују на разврат и полне односе, тако, да постаје доцније немогуће, да се поврати у живот делатности и испуњавања озбиљних друштвених дужности. Ретки изузетци потврђују правило и овде као и другде. Не заборавимо, осем тога, да полно раздражење буди код жена полни прохтев, који се понављањем и навиком разбуктава.
C друге стране, треба се чувати пренебрегавања да лене девојке, карактерно слабе, хистеричне, лако сугестивне, кокете и нимфомане, сачињавају особе особито склоне, да се даду завођењу. Најзад, беда је један од најмоћнијих помоћника проституције. Не желимо да сентименталишемо, нити да дамо претеге довољно познатом гледишту намењеном, да изазива разнежавање a према ком се сирота жена проституише да би утолила глад своје деце, па чак и своју сопствену. То се дешава, без сумње код Јевреја са истока и у пролетаријату великих вароши, али то представља у главном изузетак.
Беда посредно дела много снажније и много успешније. Пре свега, она приморава пролетера да живи у најодвратнијој полној заједници (промискуитету). Не само, што отац, мајка и деца станују у истој соби, кувају и једу, него и у њој они и спавају, често и у истом кревету, те осећања стида не знају где да нађу окриља. Деца гледају, како се њихови родитељи подају обљуби и посвећују се у полним односима често у најживотинскијем облику — под утицајем алкохола на пр. — још од праскозорја свога живота. Занемарена и помешана c другом децом, већином поквареном као и она, они упознају још од своје најнежније младости не само најпростачкије и најпрљавије ствари, него још и најболесније и најбезобличније изданке нездравог живота у вароши. У пролетаријату извесних вароши има мало девојака од 14 год., које су још невине; то знам из сасвим поузданог извора.
Беда нагони, уз то, родитеље да искоришћују децу, a шта је у томе згодније него их уступити проксенетизму. То се међутим не дешава само у најјаднијем пролетаријату; и у самој малој буржоазији сиротиња постаје непосредни агент проституције. И ту се осећа дејство немилосрдне експлоатације; у неним индустријама, које остављају девојкама слободне вечери, као и у неким радњама послодавац плаћа својим помоћницама јадну надницу једино због тога, што ју могу допунити проституцијом. На тај начин, неке продавачице, шваље, модискиње и т. д. приморане су, због огромне конкуренције, која влада у тим занатима, да се задовољавају најмајушнијом зарадом. Кад се жале на то, a лепе су, разговетно им се каже: да им је њином издашном спољашњошћу лако да увећају свој доходак, јер многи би младић био срећан, да им буде пријатељ, да их помаже и т. д., да не би говорили o другом сличном подмуклом улагивању. Рекли смо већ, осем тога, како су девојке које служе, употребљаване као мамац у крчмама нижег реда. Наведимо неколикд примера:
Од прилике 80% јавних жена у Паризу имају занат поред продаје свога тела. У творницама, радњама и т. д., средња надница људи јесте 4.20 дневно, надница жена 2.20; али у привређивању код куће она је само 2.10 за људе, a 1.10 па чак и 90 сантима за жене иако оне врше исте послове. Да ли се човек може чудити онда зашто прибегавају проституцији?

Јавне радње „high-life".[уреди]

У елегантним и изабраним јавним радњама, живот јавних жена је много кориснији и пријатнији; роба више каквоће, стечена помоћу богатих клијената пробирача, тражи боље поступање и нарочите бриге; то се разуме. Наведимо један пример објављен у годишњем извештају Песталоцијевог Друштва (за злостављану децу) у Бечу (Аустрија): „У октобру 1904. Тиролско удружење за заштиту напуштене деце предало нам је исправе једне младе Тиролкиње од 18 година Н. .., која се налази у Бечу под контролом полиције јавног морала. Скренули су нам пажњу на младост те девојке и неспособност оца да ју поврати на прави пут. Молили су нас, да се заузмемо за њу и да ју повратимо ако је могуће, у поштен живот.
„Учинили смо све, што је потребно. Пошто је имала многобројну браћу и сестре то је стуиила у својој 14. години на једно место у Инсбруку где су је злостављали, каже она. Она напусти тај посао и пода се проституцији у последње време у Бечу.
„Довели смо је у нашу канцеларију и у говору c њом, видели смо да је у Инсбруку дошда до кобних искустава. Врло су је слабо хранили, а злостављали много, задржавајући joj чак и њену мршаву надницу. Она је имала бојажљив изглед и учинила је на нас добар утисак. Будућност је посматрала c великом ведрином духа, изјављујући да је она искључена из друштва, али je o свом занату причала са свом озбиљношћу, која прати сваку допуштену и званично освећену ствар.
„Њени родитељи — уверавала нас је она — пошто су c муком живели, били су апсолутно сагласни са избором њена заната. Стајала je c њима у одличним односима, слала им је новаца, па чак ју је њена мајка походила. у Линцу.
„Да би добила књижицу од полиције, требало joj je имати пристанак родитеља. Њена joj мати одговори, да, ако остане поштена и побожна (!) нико joj ништа неће пребацити. Она високо цени „Госпођу" („die gnädige Frau") т. j. закупницу јавне радње због обзира и лепог поступања, које примењује према својим питомицама.
„Радња, у којој се она налазила, била је првога реда колико c гледишта на госте, толико и на поступање. Око 12 младих девојака биле су у њој запослене, већина њених година или чак још и млађе, све са пристанком, својих родитеља, изузев једног сирочета од 16 година. Многе од њих шаљу зараду својој породици.
„Она је причала, како су и она, и њене другарице, врло срећне својом судбином, пошто су имале осигуран живот, пошто су c њима добро поступали, хранили их и одевали, a свака је зарађивала по 120—240 круна месечно. C дирљивом наивношћу причала нам је она како госпођа, коју она дубоко поштује, чува и c добротом поступа c двема старим питомицама, које нису више у стању да зарађују. Она има и једног подводача, на кога се досад не може да жали.
„Ми смо покушавали, да је одлучимо на нов живот, обећавали смо joj посао. Али она то одби, прво колебајући сe a затим, врло категорично. Чак: и кад би она то желела „госпођа" ју не би пустила да оде. A после тога, сви би joj чинили замерке на њену прошлост, a она не жели да живи c људима, који би је стално презирали. Она хоће да остане тамо, где ју сваки воли. Доста је већ мука претрпела, не жели да се више баца у неизвесност,_ Уосталом, изгубила је своје старе навике, a ништа није научила озбиљног. Нове газде би ју само мучиле. Укратко, не жели да напушта свој пријатан и осигуран живот.
„Овај разговор довео нас је до убеђења, да овај случај није такве природе да може оправдати наше посредовање. Успркос свог младог доба Н. нам је учинила утисак особе, чије је расуђивање било врло зврело и сталожено. Изгледало нам је, да је било и сувише доцне за поновно почињање њеног васпитања. H. je била чак у врло великој бризи, кад смо joj говорили o изласку из јавне радње".

Овом случају нису потребни коментари. Он нам много говори o нашем друштвеном стању. Што је типично у скретању предмета моралног смисла сугестијом средине, јесте верска побожност ове девојке и њено обожавање „Госпође".

Врсте јавних жена[уреди]

Видимо, да јавне жене у ствари« сачињавају скуп врло различитих јединки. Ако се у просечности њихово друштво сачињава из необично бестидних, простачких, покварених и алкохолизованих девојака исто је толико нетачан закључак, да су све наследно врло рђаве каквоће. Велики број између њих припада патолошким јединкама. У том броју може се посматрати много хистеричних, од рођења неморалне, глупе, лене, лажљиве или су се навикле на порок од детињства утицајем средине, или су, пак, савршено равнодушне природе, апатичне или јако сугестивне, уступајући свакоме завођењу и сваком подстицају споља. Ове последње сачињавају можда најпотпунији контигенат проституције, јер су оне најлакша и најзгоднија пљачка за подводаче. Многе од њих падале су постепено завођењем, стидећи се своје прве грешке, a немајући храбрости да узвишена чела поднесу последице. Оне почињу да ступају у везу са поквареним светом, који их прима раширених руку и, на тај начин, постепено тону у глиб. Ванбрачна рађања играју велику улогу.
Извесна категорија јавних жена се продаје једино из беде и потребе осећајући узгред стид, али искоришћујући своју зараду за одржање своје породице. Беда делује нарочито у вези са осталим узроцима.
Остаје, најзад, једна скучена група, али c толико исто интереса, група, коју сачињавају јединке, које се одају проституцији из љубави према занату. То су обично жене, чији се снажни и болесни полни прохтеви удружују c толиким недостатком моралног смисла да налазе право задовољство у упражњавању свог заната. Има богатих жена, чак контеса и принцеза, које се одају проституцији.
Та разноликост јавних жена, објашњава разне ступњеве у проституцији. Ма да је њена поквареност девојке из јавне радње мање или више прикривена лепим хаљинама и добром храном, она ипак представља најнижи слој, она је само инструмент за обљубу у рукама подводача. Изузимамо, разуме се, извесне одабране јавне или „hige-life" (види раније). Јавне жене из радњи нижег степена за војнике и за сиромaшан народ воде, разуме се, најбеднији живот. Такве радње имају само најгору изслужену робу, тј. старе проститутке избачене из употребе. Ништа није жалосније него видети на пример војничку јавну радњу у Алжиру.
Мали локали проституције, крчме, продавнице мириса, рукавица итд. сачињавају већ мало виши степен. Што се тиче опасности заразе они су исто што и јавне радње, али девојке, које се у њима налазе, мало су мање зависне, имају слободније кретање и тиме мало човечнији живот. Баш због тога, што ти локали не уживају законску заштиту газде и подводачи јавне жене не могу према њој употребљавати ни аутократију, ни терористички начин опхођења, који је својствен патентираним подводачима.

Слободне јавне жене са улице просечно су на истој висини. Оне не зависе од подводача већ само од оног, који их издржава, што их мање ставља у зависност. Највише их понижава уписивање у полицију, обавезни лекарски преглед и бедни систем „пецања", којим теже да изазову по улицама првог, на кога наиђу, не чинећи ни најмањи избор. Треба изгубити свако осећање стида, имати циничку смелост, па постати улична проститутка.

Срамежљиве јавне жене, које се продају само у извесним приликама, посредством, и ако немају храбрости да „пецају" нити да се упишу у полицију, припадају без сумње вишем степену и мање су унижене. Али у земљама, где влада пропис, оне се сваког тренутка излажу опасности, да буду затворене од стране полиције и бачене у коло уписаних јавних жена. Ове приватне јавне жене сачињавају прелаз између праве проституције и куповног наложништва, o коме ћемо доцније говорити.

Чопор јавних жена састављају делимице болесне јединке. Алкохол и порочне навике повећавају све више њихове аномалне наклоносги тако, да понашање јавних жена обилује у расположењу, у раздражљивости, испадима, цинизму и безобразлуку. Венерична болнична одељења доказују то свакодневно. Чим једна јавна жена примети, да се њено физичко стање поправља после неколико дана у болници, полна уздржљивост буни њене прохтеве толико, да она често отпочиње „лезбијску" љубав са својим другарицгша или се поставља гола на прозор, да би изазивала људе итд. Она је непристојна, груба c болничаркама, да ове често пута падну у очајање и напуштају свој посао, Извесне јавне жене мало веће вредности пате у прво доба од тог скандалозног тона у јавним радњама али, на крају крајева, оне се обично на њега и саме навикну, па га и приме. Поштене жене, заражене случајно или од стране мужа, пате и муче се, кад их сместе у та венерична одељења.

Крајња судбина јавних жена[уреди]

Шта постају на крају крајева јавне жене? Оне нису у стању, да остану дуго у јавним радњама, јер те радње нарочито већег степена примају само младе, лепе и бујне девојке. Било би занимљиво пратити судбину свих тих жена. У сваком случају, ништа није бесмисленије од пословице, која се чује по улицама, a према којој би укидање јавних радњи увећало уличну проституцију, a да би њихово увођење укинуло ову последњу. Очевидно је, да је персонал једне јавне радње, која тражи стално обнављање, неумитно и беспрекидно избациван на улицу. Без сумње, многе проститутке пропадају младе од алкохолизма и последица сифилиса. Али, са многе друге, кад их више нико не жели у јавној радњи, једини је извор да „врбују" своје госте по улицама или да се придруже тајним јавним радњама или крчмама истог својства.

Најумешније, оне, које показују високо уметничко и индустријско разумевање свога заната, умеју да учине напредак, да се унапреде и да постану подводачице: то су ретке привилегисане жене. Многе од њих завршавају самоубиством или лудницом. На крају крајева, кад их ниједан човек више неће, већина жена спуштају се до најодвратнијих заната; постају посреднице, чистачице нужника и сачињавају према свом темпераменту или карактеру разне категорије старих врачара, које није потребно набрајати овде. У Минхену некад је било ушло у пословицу, да се племе Radiweiber и Nussweiber (тј. старих жена, које продају по уличним угловима орахе и велике беле ротке, које се у Минхену једу уз пиво), регрутује великим делом међу бившим јавним женама. Изузетно по нека отреснија и домишљавнија јавна жена успе да се уда.
Ако се непристрасно посматра бедна каријера једне јавне жене, не може се пристати, без осећања туге и негодовања, на употребу израза „fille de joie" jep он у себи носи толико горке и трагичне ироније, да би требало да нагони црвенило на лице сваком посетиоцу проституције.
Кад би човек био у стању да осети и сам право душевно стање, које се крије позади смеха и песме толиких јадних певачица по јавним местима и шантанима и позади бестидних мајсторлука многих проститутки, кад би човек могао познавати цео њихов прошли живот и узроке њихова пада, ни један .човек са трунком милосрђа и симпатије према својим ближњим, не би могао мирна срца окусити „насладу", купљену за ту цену. Kо зна да чита немачки препоручујемо му у том погледу: Tagebuch einer Verlorenen од Marguerite Bohme (Berlin, Fontane 1905).

Проституције и полне изопачености[уреди]

Aко je истина, да су многе јавне жене болесног наслеђа, још је тачније да је добар део ових приморан да се подвргне фантазијама болесних посетилаца. Тако често и многобројне полне аномалије, o којима смо говорили у глави VIII, у тесној су вези са проституцијом. Пречишћеност савремене образованости тако је савршена да пружа сваком болесном облику полног прохтева места или бар нарочито обучене предмете за његову употребу.
До сада смо само говорили o јавним женама и казали смо, да се оне могу и обучити употреби садиста, масохиста итд. Потребно је, да се оне пуштају злостављању од стране првих или да сатру ударима друге или опет да изигравају и пред једним и пред другим симболичке комедије грубости и унижавања. За инвертиране људе, напротив, постоје у неким местима мушке јавне радње, у којима се млади дечаци одају педерастији за новац. Млада деца, најзад, морају се држати у резерви за извесне богате и рафиниране блуднике или, пак, за оне који болују од педерозе. Ta je роба необично скупа, јер излаже опасности да се умеша суд. Још невине младе девојке тако исто се плаћају скупо, те се труде, да им се после дефлрације невинак (химен) опет зашије, како би их могли нудити неколико пута као невине.
Са оним што је речено у глави VIII ови наводи ће бити довољни, да покажу како проституција и подвођење сачињавају само страшно ругло намењено експлоатисању у корнст „златног телета" необуздане пожуде људске насладе. Узима се у одбрану тај систем под изговором хигијене, заштите поштених жена од напада људи итд. У ствари, на тај начин се успело, да се покваре и размекшају људи, да се сведу на мали број нормални полни односи младости у њином природном здруживању са првом љубављу, да се поквари и сама љубав, да се велики број способних и поштених жена удале од брака и љубави, од полних односа уопште, најзад, да се цео полни живот нашег друштва управи на странпутицу.
Савремена је књижевност почела да се бави психологијом проституције. Навели смо већ „Радњу Телије" од Мопасана и „Нану", од Золе. Нана је јавна жена вишег стила чија је повест испричана на познати, зачињен и реалистички начин чувеног натуралистичког романо-писца. Он је грубо описао полну поквареност париских кругова из другог Царства.
Хоћемо још да речемо неколико речи o једном друштвеном покрету против прописане проституције и њеног подвођења, покрет који се зове аболиционизам (укинуће).

Укинуће и прописивање проституције[уреди]

Пошто су појаве, које смо мало час описали, згадиле једну храбру и племениту Енглескињу Г-ђу Јозефину Битлер, она предузе, у име права и слободе, борбу против подвођења, против трговине белим робљем и званичног трпљења проституције од стране државе. Она напада тако исто и дубоку неправду Наполеоновог законика према женама, посебично на забрану истраге у проналаску оца (очинства), која баца заведене девојке у руке проституције. Присталице укинућа оспоравају друштву право да насилно уписује у полицију јавне жене под изговором хигијене, да их подвргава и против њене воље лекарском прегледу и да их затвара у јавне радње. Они траже строге законе против подвођења, a сузбијају толерирање.
У лекарским круговима обично се узима у одбрану од тих напада систем прописивања; изјављује се, да друштво извесно има права да се чува од опасних зараза и да у том циљу оно може исто тако приморати заражене јасне жене на насилно лечење, као што приморава људе болесне од богиња и колере да се иитернирају по болницама. Због свога срамног заната те су жене у осталом, мисли се, изгубиле свако право на нарочите обзире.
Ово последње поткрепљивање доказима изгледа оправдано при површном испиту, али оно узима сасвим други изглед, кад се удуби у питање и у чињенице. Пре свега упоређење са богињама и колером на рђавој је основи, јер те болести излажу опасности невину масу народа, док човек, који се служи проституцијом, чини то савршено свесан узрока и потпуно познаје опасност, којој се излаже. Не види се из ког би разлога друштво било обавезно да припрема Дон Жуанима и блудницима лепе безопасне предмете за њихове полне неумерености.
На то се ставља примедба, да су невине супруге често заражене и да морају да трпе грехове свога мужа. Али тако пространо уплетање државе у породице, уплетање, које произлази из таквог гледишта, изгледа нам да није допуштено и оно би одводило до најжалоснијих злоупотреба. Друштво нема ни права, ни дужности, да олакшава опасне и штетне радње појединих особа на рачун других, чинећи их мање опасним и мање штетним, како би неке треће личности биле мање изложене, да од тог пате. To je бесмислен софизам. Дужност је друштва, да учини одговорним сваког који учини опасну или штетну радњу, евентуално и да га казни, ако је проузроковао зло. У овом случају, напротив, само се један од криваца приморава (проститутка) да се за навек посвети својој бедној трговини, док се човеку, који се њом служи и који је често заражује, не придаје никаква одговорност. Држава, осем тога, нема права да ради против извесних лица, сматраних као савршено одговорним под изговором, да би њихова будућа осећања и радње могле имати опасних последица за друге, иначе она широм отвара врата самовољи и злоупотреби снаге. Лудаци и њихови најближи сродници, окорели зликовци чине једини изузетак, јер код њих болесни ненормални и неодговорни мождани построј постаје стална опасност за друштво. При свем том једно се питање поставља: Може ли се сматрати сама проституција, тј. издавање свог тела у најам у полном циљу, као преступ, — кажњив законом? Кад би то било кажњиво, не би требало, пре свега, казнити само јавну жену, већ и њенога госта или пак послати их обоје у завод за поправку. То би била једна логична, jaсна и проста последица таког гледишта, јер су у том случају оба уговорача подједнаке крви и, додајмо, подједнако опасни за заражење.
Како, дакле, оправдати систем према ком се жигоше и обележава у полицији само јавна жена, према ком се човек не задовољава трпљењем њеног скандалозног заната, у место, казном; него званичним организовањем његовим, гурајући на тај начин жену све ниже, како, дакле да ce оправда тај систем, према коме, најзад, да би ce крунисало дело, држава патентира подводача, који искоришћује њен порок ? Мучно je озваничити потпуније лицемерство, противречнији систем.
У старо доба, када je робовање било допуштено, задовољство и наслада људи била je довољна, да оправда такве мере, које су стварале y њихову корист читаву једну класу презрених женских створова; то ce искрено и јавно признавало. У наше доба, подједнака права људи, званично призната y образованим земљама, не допуштају то више, те једино хигијенски разлози могу служити да једно тако савршено варварство одену y лицемерну спољашност оправдања. Лудаци ce, па чак и зликовци, затварају једино због сигурности и да би ce y исто доба покушала и њихово поправљање; али ce не допушта, да њихово тело постане жртва, нити предмет трговине, изложено неким трећим лицима за задовољство осталих чланова друштва.
Али резултати статистике, која ce поштено објашњава, противрече том приридном оправдању (које je покушано y име хигијене) прописиаања проституције и подвођења. Мислило ce на циљ, да ce људима пружи здрава обљуба или бар безопасна, али чињенице доказују, да ce тим системом није успело, нити да ce смањи број венеричних болести, нити да ce те болести успешно сузбију. Лажна сигурност, која ce званично пружа људима прописивањем, чини их y толико више необазривим. Умножавање полних односа сваке јавне жене повећава опасност заразе бар онолико, колико ју смањује уклањање од стране лекара неких мало озбиљније оболелих жена.
Поквареност државе и њених чиновника, нарочито полиције и лекара јавних радњи, општа разузданост обичаја, која произлази из званичног толерирања, најзад изопаченост појмова морала y народу, - увећавају навике проституције, a сa њом и опасности заразе. Осигурани некажњивошћу, подводачи и њихови пратиоци постају све више смелији, те проширују своје трговање, док, с друге стране из страха од полиције, јавне жене, чији ce број повећао, захваљујући систему, све више траже да изиграју закон и да тајно упражњавају свој занат. Па треба ли ce чудити што баруштина, коју je човек хтео да пресуши, постаје све дубља и прљавија? Можели ce рећи y потпуној савести да ce радило y корист хигијене? Најбоље ce то видело y Француској и y Женеви. Довољно je упоредити број венеричних болести јавних жена y земљама, које имају прописану проституцију, — и y земљама, које ју немају, да би ce утврдио с хигијенског гледишта потпун фијаско тог система. У средњу руку, број je заразе готово исти y прописаној проституцији, као и без ње, a он зависи од мноштва других узрока. Не могу на овом месту улазити y ситнице.

Упућујем читаоца на статистике и дела објављена бригом Аболиционистичког удружења (улица St. Leger, 6. Женева). Од свега што je објављено y овом погледу, ништа ми ce није учинило убедљивије од Мунијеве (Mounier) Магистралне статистике, израђене 1889, године за Холандију. Чак и међу лекарима, творцима прописане проституције, аболиционистичко гледиште преовлађује из дана y дан. На крају крајева долази ce до сазнања, да ce човек вара и да толерирање подвођења, па чак и уписивање и обавезни преглед јавних жена, погрешна су метода друштвеног асенирања од венеричних болести.
Али укидањем званичног толерирања и прописивања проституције, питање проституције није ипак решено. Тиче ce ту негативног утицаја, важног, истина, за тактику оних, који желе да оборе бестидну злоупотребу, али који никако не одговара вишем задатку: укидању корена зла. Позитивни рад ће почети тек кад ce држава ослободи свог стидног уговора са подвођењем и проституцијом.
У наредним главама испитиваћемо лекове које треба применити на нашу полну анархију, плод мушке аутокрације, као што je руска анархија плод царизма ; не желимо да антиципирамо, па ипак с лекарско хигијенског гледишта ставићемо на овом месту неколико примедаба присталицама прописивања проституције. Они гласно вичу, да су аболиционисте фанатичне разбуктане главе, које ће због недостатка научног духа произвести нов потоп венеричних болести над нашим друштвом. То заплашивање не почива ни на каквој озбиљној основи: никада концесија, прописана од стране државе, над куповином и продавањем тела извесних жена, није сузбила нити стварно умањила број венеричних болести, јер до тог никад не може доћи. Концесија једног против природног порока од стране државе не може бити хигијенска.
У Француској, где систем прописане проституције постоји врло дуго y најстрожем облику, венеричне болести чине страшан покор, док y Швајцарској, где постоји само y Женеви — јер je она укинута од пре неколико година y Циришком Кантону — те су болести ређе. Женева je исто тако заражена колико и остале вароши Швајцарске. Уз пркос својих узоритих јавних рањи, a y једном популарном гласању, Цирих je ту скоро потврдио укидање великом већином против иницијативе неких користољубаца, који су хтели да успоставе јавне радње под ништавним и варљивим изговром. Неке тајне јавне радње постоје још y варошима y којима, као y Бјену, власт љубазно затвара очи. Цирих и Базел су највеће вароши y Швајцарској, a Женева долази тек на треће место.
Мислило ce, уз то, да би ce број преступа противу морала увећао са укидањем јавних радњи. И то je опсена једног фантома, који ce призива y помоћ. Највећи део полних преступа, ако не и сви, последичан je душевним аномалијама (види главу VIII) или последица je алкохолног пијанства. Ако имају какву везу с проституцијом, та би ce веза састојала y томе, што, су повлађивали њеним оргијама. Доказ су чињенице.

Лек злу[уреди]

Пре свега потребни су строги закони против подвођења, које представља злочин према општем праву. Непобитно je, збиља, да je трговина телом свог ближњег незаконита, па чак и кад ce тај ближњи вољно томе одаје. То je злочин или преступ за којим би требало трагати, као и за трговином Црнцима или за зеленашким кајишарењем. Не би требало чекати, да ce тужба поднесе, него би требало по дужности трагати за подвођењем, да ce видно покаже. Подводач ce врбује, без сваке сумње, y друштвеном талогу. Без сумње и ту, као и другде, постоје мање опасни облици, према којима би требало да закон буде блажи. Не треба ништа преувеличавати. У тој области, као и y другим, казнено право не треба да буде осветник нити казна испаштања: треба тежити просто заштити друштва и поправљању криваца.
Што ce тиче саме проституције, од ње ce не може начинити казнимо дело, a да ce не отворе врата најширој самовољи. Држава не може забранити једној одраслој и одговорној особи, да располаже својим сопственим телом, сем ако неће да игра улогу божјег адвоката и да уведе y законодавство верске и метафизичке обзире. Држава може тражити, да оне или они, проституишу, да не досађују ни јавности ни другим лицима. Држава, дакле, има права, да казни „пецање" („racollage") тј. изазивање на улици, казнама или, пак, и затвором, нарочито y случају честог понављања. Она може, осем тога, да даје лицима оба пола, који су били жртве венеричних болести, правом да грађанским путем захтевају накнаду. Много ce оспоравала законска подлога тог права накнаде. Што ce тиче мене, то je право исто толико законско колико и непобитно, чим држава не подноси и не прописује проституцију. Доклегод она то чини и доклегод подвргава јавне жене обавезном лекарском прегледу и лечењу, дотле она, y исто доба, сноси и одговорност њиховога здравственог стања. У режиму прописане проституције, требало би по тој логици, да један заражени човек захтева од државе или, пак од патентираних подводача, a не од јавних жена, стављени ван досега јавног права, накнаде, које би одговарале причињеном злу, пошто му je обећана здрава роба.
Питање одговорности сасвим ce друкчије поставља, чим je проституција слободна. Полни односи једне слободне проститутке са човеком, који ју походи, почивају, може ce рећи, на приватном уговору, y коме сваки уговорач има иста узајамна права и исте обавезе. Ако један од уговорача превари другог, скривајући од њега заразу, од које ce овај разболео, он га повређује и овај треба, да има права, ако покаже довољне доказе, да захтева накнаду. Ако je кобасица, коју купим код једнога кобасичара, покварена, направљена од зараженог меса, па ако ce од ње разболим, има права да тражим од кобасичара накнаду. Напротив, ако je кобасица добра, a ja кобасицу платим лажним новцем, или му учиним ма какву другу неправду, онда ће он имати права, да ме нападне.

То право на накнаду не сачињава ипак главну тачку. Да би ce проституција и венеричне болести успешно сузбиле, требало би привести y дело основне друштвене реформе.

  • 1. Пре свега требада престане бедни систем искоришћавања сиромашног од стране богатог, будући да рад првога није награђен по правој вредности. То захтева друштвени преображај својине и рода;
  • 2. Треба успети да ce укине употреба опојних (наркотичних) супстанци, a посебично алкохола;
  • 3. Треба да ce учини крај лажном стиду, што ce тиче полних односа;
  • 4. Треба упознати сав народ са оргомном опасношћу венеричних болести и са средствима, која ce могу употребљавати y њихову избегавању;
  • 5. Треба да чистоћа свугде, нарочито y полним односима, буде y напретку;
  • 6. Треба уопштити употребу предохраних срестава (презерватива од животињских опни) y свакој својој обљуби, чији циљ није рађање;
  • 7. Треба вршити надзор свугде, да ce лечење венеричних болести y болницама врши на пристојан и човечји начин и да ce чува осећање стида оба пола, нарочито стид жена, тако, да заражени, који иису рђава лица немају да трпе ужас и мучење, пре него што ce усуде да ce подвргну потребном лечењу. Због тога треба много реда и дискреције док данашња венерична одељења по болницама пре личе на јавне радње, него на болесничке собе. Не треба ce томе чудити докле год држава y њима нагомилава, као чопор презрених створова, болесне јавне жене, које су опет делом, захваљајући држави, постале колико животињски грубе, толико и бестидне. Очовидно je, да ce y таквом стању мање или више поштене жене, па чак и јавне жене боље каквоће — јер и таквих има — опиру из све своје снаге, да ce подвргну болничком лечењу и постају тиме најужасније огњиште заразе. Лечећи венеричне болести y болници с више обзира на човечји начин, укидајући жиг срама, који им ce удара, одвајајући болеснике једне од других, према њиховом понашању, успеће ce, без сумње, да ce победи често неиздржљиво стање. Венерични болесници би све онда одлучивали лако, да оду y болницу, као што то данас чине болесници од кожних болести и много боље би ce успело, да ce излече. У Италији напредак y томе смислу већ je врло велики (види главу XIV, Лечење полних болести).

Завршавајући, изражавам своје убеђење, да, — ако ce човек мора сада да задовољава зајаживањем проституције и укидањем узрока, који чине проститутке све презренијим —преображај нашег друштвеног живота, a нарочито укидање капиталистичке владе као начина искоришћавања туђег рада и употребе алкохола као пића — моћи ће да успе y будућности, не угушујући ипак зло y целости, да постепено укине проституцију и да ју замени наложништвом (конкубинатом) које даје много боље исходе.

§ 4. Куповно наложништво[уреди]

Група о којој имамо да говоримо, нејасно je одељена, Она сачињава прелаз између праве проституције и љубави изван брака или наложништва. Она ce разликује од правог конкубината тиме што ce наплаћује. Већ по томе унапред ce може погодити да je разлика необично деликатна.

Лорете[уреди]

Лоретама ce могу назвати (стари израз, види ранију примедбу) плаћене жене, које нису више праве проститутке. Једва je могућно разликовати их од тајних и срамежљивих проститутки, које нису уписане. Тиче ce овде жена, које ce не одају „пецињу" и не продају ce првом на кога наиђу. Оне имају извесан избор и дају ce под најам, бар за извесно време, једном једином и истом човеку.

Гризете[уреди]

Женица или некадања гризета младог Паризлије (иста примедба), довојка, чији je узорни облик постао класичан, сачињава већ један виши степен, који je чак — некада и y првобитној простоти — представљао извесну поезију. Ова врста односа може ce поредити са браком на рок, потпуно слободним, y коме ce још налази или ce бар некад још налазила, извесна врсност.
Као извесне слободне проститутке, и гризета не живи само од издржавања свог љубазника. Она je често модискиња или шваља или продавачица y каквој радњи; он њу издржава да би боље и пријатније живела, a она му одржава његово домаћинство, намешта собу, спавајући и хранећи ce сa њим. Данас врло често човек станује са таквом женом y намештеној соби, што даје тим становима сумњив глас.
Кад љубазница одржава сама домаћинство свом љубазнику и живи са њим y приснијој заједници духа, a не само тела, веза узима на ce озбиљнију, постојанију и узвишенију одлику. Код гризете није никако искључена извесна наклоност, па чак и љубав. Ипак сва ce ова наложништва обично тако подешавају, да љубав не може да постане дубока, јер веза ретко превазилази неколико недеља или месеци, и да не дође промена. Природна осећања љубави код жене мало по мало трну y таквом многомуштву (полиандрији); тиче ce ту на крају крајева мање више „споредног заната".
Срећемо дакле лорете и гризете свих категорија, али ce, углавном, оне мање везују за богате људе, него за буржоазију, студенте, трповачке помоћнике, раднике итд. То je нека врста уговора или ограниченог давања под најам. Тај систем je врло јако раширен y великим варошима, јер ce становници y њима мало познају и не воде бригу један за друге. Напротив, тешко може да ce одржи y малим местима, где ce свако познаје.

Метресе — Хетере[уреди]

Изразом метресе могу ce назначити аристократкиње, елита куповног наложништва. Ту ce може још разговетно видети прелаз куповне љубави ка слободном наложништву, које почива на узајамној љубави. Хетере старих Грка (види главу VI § 17) одговарале су мање или више нашим модерним метресама, нарочито интелигентним метресама људи, који заузимају високе положаје. У извесном погледу може ce рећи, да je Жорж Санд на пр. била хетера из чисте љубави, док je новац код грчких људи играо велику улогу. Извесне су метресе плаћене; друге, опет, живе на равној нози са својим љубазницама; a неке их издржавају. Најзад, треба разликовати случај, кад једна метреса живи са ожењеним човеком, од случаја, кад живи са нежењеним.
Најузорнији случај извесно je кад нежења који хоће, да остане слободан, узме метресу од које y исто доба ствара и господарицу куће, a која тиме постаје његова незаконита жена! Она може да оде и да ce одвоји од свога мужа, кад јој je воља. Неке жене склапају ту врсту везе, не будући стварно плаћене, него једино да би их љубазник издржавао y замену чега она му води домаћинство. Ту ce, дакле, удаљујемо од прве продаје тела. Уговор може бити склопљен на неограничено, или на унапред утврђено време. У таком случају одмах ce познаје утицај новца по држању човека према својој метреси. Његов тон je обично простачки и презривији према плаћеним метресама, него према метресама, које нису плаћене. Љубав плаћених метреса није, дакле, ни трајнија ни снажнија од љубави гризета, пошто je случај без мало исти.
Haнa од Золе проституише ce редовно са богатим људима. Поред тога она je метреса или покорно наложница de Fontan-a, који игра улогу подводача вишег стила, док, на трећем месту, она ce сасвим идилично заљубљује y малога Жоржа. Директор позоришта Bordenave c разлогом јогунасто жели да ce његово позориште назове именом јавне радње; он je збиља пре подводач него директор позоришта. Овај мало претерани пример показује y неколико речи колико су y тој растегљивој области појмови y стању да ce преливају једни y друге.

Зна ce, да има и удатих метреса. Стање метресе једног отменог човека y главном je деликатније, него стање метресе једног бећара. Имамо да ce бавимо на овом месту само плаћеним метресама. Оне ce дају само ожењеним људима, кад je брак људи мање више растројен, било да ce муж налази одвојен од жене, било да живи y отвореном непријатељству са њом. Ожењен човек може, насупрот, и поред породичних присних веза, походити кришом јавне радње или приватне проститутке, често чак и са знањем своје жене, јер проститутка, коју свет не познаје или једва ако познаје и којој ce долази само један пут или ретко, не може имати утицаја на породичне односе. Тим су ce жалосним разлогом чак послужили да би узели y одбрану проституцију. Истина je, да жењени људи често крадимице имају односа с другим женама и изразом метресе називају ce жене, које ce одају таквим односима, било да су једно, било да су обоје ожењени или удате. У том случају новац обично долази тек као споредни узрок, ако брак или бракови, о којима ce говори, нису разорени. Често ce тиче исто тако, само маневра јеаног интриганта једног или другог пола, који покушава да раздвоји супружнике, да би ступио y брак с њим и прибавио његово имање. Довољно је само показати колико je често тешко разликовати плаћену љубазницу (метресу) од месалине, од заљубљене похотне жене, која ce не даје из користољубља, већ из страсти или пак од интриганткиње, која смишља какву клопку. Ретко да плаћене лорете, гризете и плаћене љубазнице имају деце. Te жене,— бар оне које су најузвишеније међу њима, — ређе су, истина, заражене венеричним болестима од проститутки, али су y толико више обучене, препреденије, те умеју да ce одлично користе средствима против зачећа.

Судбина деце куповних наложница je обично жалосна. То нису плодови љубави, већ плодови полне везе основане на лености, ветропирству или страсној похотљивости. Дете ce појављује само да помути пир. Ако ce и поред предузетих мера, зачеће произведе онда ce оне труде, да га ce ослободе вештачким путем: побачајем; иначе после рођења дете ce предаје једној нарочитој дадиљи („iaiseuse d'anges") која ce обавезује да га умори мало по мало. Без сумње жене, које ce продају, често су боље природе, те ce може чак видети да обичне проститутке из јавних радњи воле и занесено надгледају своју децу, док ce младе девојке из високог друштва обично труде, да ce отарасе ванбрачног детета, јер их оно много више компромитује него девојке из народа. Неке удате жене, не оклевајући ни мало, изазивају побачај кад им дете смета.

О четвртој групи говорили смо једино због њених односа са меркантилизмом. Свака веза, y којој људски створ продаје своју љубав за новац јесте гадна и против природе. Куповна љубав није љубав; то je прљав уговор између човека и жене y циљу да ce задовољу иполн и прохтев, не обзирући - ce на узвишену намеру, коју природа придаје томе. Често ce догaђа, да ce слични уговори склапају y обратном смислу: једна нимфомана жена плаћа себи неког лепог младића, под виднијим или скривенијим обликом, да би прибавила себи пријатан сношај; или je пак уговор склопљен на различној подлози на пр. кад хомосексуалац (види главу VIII) плаћа шладог дечака, да би задовољио своје перверзне прохтеве.

Ma како да je гадан садржај ове главе, било je потребно да ce она напише, како би човек могао себи јасно представити њен садашњи досег. Под изговором врлине куповна љубав покривала ce врло дуго лицемерном копреном. Проституција, брак због новца, куповно наложништво јесу сваки на свој начин елеменат покварености и опадања, који удружени са алкохолом, с коцком, са спекулацијом, с трчањем за новцем и с раскоши y опште, прете да припреме рушење наше савремене културе. Будући да je организовање проституције од стране државе најгрубље међу тим аномалијама, то треба отпочети његовим укидањем.

Код старих, богиња Венера или Афродита била je знамење лепоте и љубави. Ma да мало подмукла она je била плодна, пуна жарке пожуде и дражи; она иије била оличење природне тежње људског бића, него и његов песнички идеал. Два лажна бога све ce безочније хватају y коло, да би ту богињу свукли y блато: Бахус, који чини од ње гнусну и простачку животињу и Мамон или златно тело, који ју преобраћа y куповну проститутку. За то време криви завидљиви или лицемерни верски аскетизам прикључује ce увек узалуд да би je спутао лудачком кошуљом. Нека би напредак културе и науке прибавио још снаге, да ју ослободи, колико те лудачке кошуље, толико и тираније тих двију чудних готована, које људско незнање, предрасуда и глупост још тако јогунасто одевају y боговску природу. Онда ће богиња љубави опет блеснути старим сјајем на небу човечанства и среће.

§. 5. Проституција, брак и венеричне болести за време светског рата[уреди]

Увећање проституције, силовања и венеричних болести, затим разоравање многих бракова, a узто какогенизам тј. злокобиа селекција људи: то je полни биланс светскога рата, биланс, који je још више превазишао моја предвиђања, која су, већ и пре његова почетка, била песимистичка. У савременим ратовима, c обавезним служењем војске за све,, бирају се увек најбољи и најјачи и по телу, и по души, да би били послани у смрт, смањујући тиме исто толико телесно и умно благо наших раса, за чије расплођавање остају шкартови: лудаци, изнемогли, инвалиди и злочинци. У самој борби. поштени и храбри иду у смрт, a кукавице и саможивци се предају или беже.
Осем тога рат деморалише човека, одвикавајући га од рада. чинећи га суровим и неосетљивим према туђим мукама,. будећи све антидруштвене нагоне мржње, освете садистичког наслеђивања, лености и равнодушности. Уз то, рат проузрукује злоупотребу у алкохолу и дувану.

Код свих зараћених страна забележено је ужасно погоршање у супружанској верности, и не само због проституције војника и официра, него и због њихових веза с другим женама, било у заузетим земљама, било у ропству и интернирању, било другде. Удате жене, остављене саме, врло често су се подавале завођењу од страних, других људи, што је производило трагичне брачне призоре по повратку мужа. (Мислим да је и у Србији, по повратку са Солунског Фронта, било исувише оваквих призора. Прев.)

Силовања су свугде била многобројна. Један војник, по повратку из Солуна, хвалио се да је тамо извршио 20 силовања. Венеричне болести, нарочито сифилис, добила је већина војника. Подсетимо на оно, што смо рекли на крају I главе o бластофторији и додајмо бластофторију алкохолом бластофторији сифилисом. Онда ће човек имати пред очима „друштвену корист" светског рата.
Али то није све. Чак и у неутралним државама, на пр. у Швајцарској, могло се видети разорно дејство продужене мобилизације и неразумног одслуживања војничког рока, који је могао бити замењен корисним радовима на здравственом уређењу, саграђивању, у пољопривреди итд. Утврђена су многобројна неверства код апстинената и антиалкохоличара.

Данас, после светскога рата, победиоди, побеђени и неутралци ридају над општим сурвавањем човечанства и сваки од њих за то оптужује — кога? Друге, разуме се, небо и људе, изузев само себе! И онда губе храброст, у место да разумеју да само упоран лични рад свакога од њих, па био он побеђен, победилац или неутралац, придружен трајном миру, помоћу правог федералног међународног друштва најзад:. ослобођених народа, — може још да спасе Европу и човечанство у трајној, мирољубивој и друштвеној демократији,. која није шупља фраза.
Мислим, да ће ми сваки. који је видео или осетио лично злокобне последице светскога рата од 1914—1918, или који је, не узимајући удела у самом рату пажљиво пратио његов развој у штампи или помоћу других особа, дати за право:: доста жртава! Доста је порушено! Зидајмо наново!


почетна страна