Avgust Forel:Glava X

AVGUST FOREL: POLNO PITANjE

§. 1. Opšte primedbe

U glavi VI-oj upoznali smo istorijski razvoj ljudskog braka u vidu produženja filogeneze naše vrste i pokazali smo na tom mestu, da brak kupovinom i razni drugi oblici poligamije sačinjavaju neku vrstu srednje etape, a u isto vreme i zabludu civilizacije, zabludu, koja je bila posledica ljudskog udruživanja, spojenog sa stvaranjem lične svojine.
Predstavimo sebi, zbilja stvorenje, koje ima isto toliku uzvišenu misanost i isto toliko ukorenjen individualizam koliko i čovek, stvorenje, kod koga su nagon i ljubav ka porodici isto tako snažni — primorano, neizbežnim sticajem okolnosti, da stalno živi u društvu svojih bližnjih i da ubrzo postane sve više zavisno od tog društvenog života. Bez po muke će se razumeti, da će izvesne jedinke, više misaonosti, obdarenije nego druge, pokušati da vladaju nad slabijim i glupljim i da će ih eksploatisati na svoju ličnu korist i na korist svoje porodice.
Slične se naklonosti vide već i kod izvesnih životinja. Stare pčele radnice, tako zvane kradljivice, prisvajaju tekovinu tuđeg rada. Izvesni mravi vrše neku vrstu zarobljavanja (po nagonu, istina), arajući lutkice slabijih: i vrednijih vrsta, lutkice, koje po svome razvitku, postaju nagonski pomoćnici, sluškinje svojih lenih otmičara.
U nepotpunim životinjskim društima, kao u društvima preživara, izvecnix majmyna i dr. stari mužjaci, često čak i hrabrije ženke (na pr. kod krava) uzimaju upravu nad stadom i ostali članovi ih priznaju za starešine. Ali u takvim slučajevima lična svojina predmeta ili čak i živih stvorova ne igra nikakvu ulogu iz prostog razloga što životinje nisu još shvatile vrednost, koju svojina može imati.. Druge životinje, koje žive usamljene, odaju naklonost ka ličnoj svojini na pr. za gnezdo, gde nagomilavaju svoje potrebe, dok druge kao: mravi, pčele, zolje itd. imaju vrlo razvijeno oeećanje opšte (kolektivne) svojine. Tako mravanjak smatra izvesne biljke (po kojima se razvijaju biljne vaši), a koja on pohodi, kao ličnu svojinu i prema tome brani ih.
Čim je čovek dostigao sasvim primitivan stupanj kulture, on je razumeo korist, koju je mogao uživati od ličnog poseda, ne samo zemljišta i plodova rada, nego i od poseda drugih ljudi, što je dovelo do robovanja. Budući jači, muški pol je ubrzo umeo da udruži zadovoljenje svog polnog prohteva sa korisnošću svojine, stavljajući ženu, slabiju od sebe, sve više pod svoju vlast i eksploatišući je. Eto, kako je žena postala predmet prodaje, kupovine i razmene, predmet, koji je pribavljao kupcu, pored zadovoljenja njegovog polnog prohteva, i poslušnog i vrednog roba, najzad, porodilju dece tj. izvor novih radnika.
Ta pobuda, koju tako jasno otkriva cela etnografija i istorija, dovoljno objašnjava odvratnu trgovinu, koju je čovek stvorio od ljubavi ili pre od polnog prohteva. Videli smo, u glavi VI-oj korist koju su umeli da izvuku poligami varvari iz poseda velikog broja žena i dece, što je sve više i više razvijalo kupovinu i prodaju ovih poslednjih. Ti običaji su u prisnom odnosu sa trgovinom robovima i za nju su neobično tesno vezani. Naša savremena civilizacija umela je, bar velikim delom, da se otarasi ovih dveju mana, ali sad novac, opet, vrši uticaj na polni život sredstvima, koja nisu ni malo bolja. Složenost i prečišćenost civilizovanog života načinili su od žene i dece luksuzne predmete, a ne bogastvo kao nekada. To ima dva uzroka. C jedne strane, slobodnije i čovečnije shvatanje društvenog položaja žene i dece, sve je više proširivalo njihovo pravo. Čovek sve manje i manje može da ih iskorišćuje, što je bilo u doba patrijarhata, dok otac ima, naprotiv, dužnost da izdržava svoju suprugu i svoj porod i da ovom poslednjem da pristojno vaspitanje. Kod siromaha eksploatacija žene i dece još, istina, postoji; ali kod bogatog i obrazovanog čoveka proizvodi se suprotna pojava. U nameri, da svoju porodicu učini otmenom i srećnom, otac ju podiže u raskoši, uživanju i lenstvovanju, što je od najštetnijeg dejstva. Postepeno rafiniranje modernog života i njegovih uživanja razmekšava moral. Ono pritiskuje celo društvo i degeneriše u veštačku potrebu, da se pokazuje i da se blješti, što skromno, prosto, trezveno i jako vaspitanje porodice čini sve težim. Ljudi i žene, naročito ove poslednje trude se, da jedni druge pomračuju svojom trpezom, svojim odelom, udobnošću i raskošću svojih stanova, svojim zadovoljstvima i zabavama, svojim gozbama i svetkovinama. Ogromna količina proizvoda ljudskoga rada, rasipa se tako na besmislice, u korist razuzdane frivolnosti i raskoši. Eto kako jedna civilizacija, koja blagodareći nauci i napretku tehnike u mnogom prevazilazi sve ranije obrazovanosti bogastvom sredstava i proizvodnjom životnih potreba, — ne samo što ne predstavlja sve više bogataša, koji plivaju u izobilju, nego ima sve više i više bednika i proletera, koji životare u nemaštini.

Još tegobnije je, što „zbog ekonomije" prečišćenost kulture čini, da se inteligentan, obrađen i naučen čovek sve manje i manje ženi i sve manje i manje dece rađa. Osem toga naši potomci sve više degenerišu zbog upotrebe alkohola. ili drugih opojnih supstanci i zbog nezdravog života koji vode. Njihov doteran i uranjen spoljašnji izgled prikriva, to opadanje, koje se mnogo bolje vidi kroz njihovu sve veću nevropatiju. Oni se, pored toga, navikavaju na mnoštvo taštih potreba koje ih sve teže zadovoljavaju. Zbog toga oni od društva traže stvarno više nego što mu svojim radom daju; dok bi trebalo, da svaki daje društvenom telu više nego što od njega prima. Kao zloslutne pojave moram na ovom mestu spomenuti lenost američkih žena prema svem što se tiče domaćinstva i ručnog rada. U ovoj glavi želimo da ispitujemo dejstvo novca (poseda) na polni život našeg savremenog obrazovanog društva. Ta su dejstva trojake vrste:
1° brak zbog novca: 2° prostitucija eksploatisana podvođenjem, zatim, između ova dva;, 3° kupovno naložništvo.

§. 2. Brak zbog novca

Brak zbog novca je savremeni oblik braka ili, pak izdanak braka kupovinom. Nekad kupovali su ženu ili su prodavali kćer. Danas čovek se prodaje ženi, a kupuje se zet. Poboljšanje se sastoji u tome, što se kupac i kupljeni ne nalaze više u položaju sopstvenika i prisvojenog predmeta. Pri svem tom, današnji brak stvara mnoge trgovačke poslove, spekulacije i eksploatacije vrlo nečiste prirode. Te su činjenice toliko poznate, da se ne moram mnogo rasplinjavati u tom predmetu. U mesto ljubavi, karakterne snage, sposobnosti, umesto sklada u osećanju, umnog i telesnog zdravlja, u braku se traži novac, kao što se u grčkoj azbuci traži alfa i omega.
Novac zasenjuje većinu ljudi tako, da ih čini kratkovidim ili slepim za sve ostalo. Oni ne razumeju, da zdravlje i telesna i moralna vrednost jedne žene jesu kapital, kome treba pretpostaviti sve akcije smeštene u kasi budućeg tasta, akcije, koje će ubrzo biti proćerdane od strane dece, obrhvane telesnim i duševnim nasleđenim manama. Eto kako nepoznavanje zakona nasleđa i gramžljivost za novčanim interesima, stalno nagone, na protivdruštveno rađanje degenerisanog potomstva.

Nasuprot tome, čitave gomile sposobnih, poštenih i zdravih ljudi i žena ostaju neudate i neoženjeni, i prema tome i neplodni jer nemaju novca. Kapital ih iskorišćuje kao radnike, a sprečava ih da rasplođavaju svoju rasu; ili ih, pak, njihova lična briga i skrupule, pogrešno upravljene, nagone da izbegavaju rađanje dece. U tiraniji t. zv. probranih klasnih brakova jedino novac igra odlučnu ulogu. Nekad plemstvo i rođenje behu sve; to je stvaralo snagu i bogastvo.
Danas ih je novac zamenio i pribavio sebi opštu moć. Ako u naše doba energičan i inteligentan čovek hoće da se odupre i da se vrati skromnim i prvobitnim običajima, ako se odeva prosto, ako radi svojim sopstvenim trudom, ako jede za stolom sa svojim slugama ili čak ako se lišava slugu — toga čoveka preziru i on čini svoj život nemogućnim u t. zv. pristbjnom društvu. Kelneri i najgori činovničić gledaju ga od glave do pete. Takav se čovek smatra za propalicu, tvrdicu, nastranjaka, sazrelog za ludnicu.
Čovek je u stanju, da samo do izvesne tačke i vrlo obazrivo pokuša reakciju protiv vrtloga tog pomamnog raskoša; u braku to postaje najdelikatnije i najteže. Kad bi jedan čovek, obrazovan i vaspitan, ali bez para, hteo da se oženi kao studeng, da bi izbegao prostituciju ili slične stranputice, kad bi hteo da živi sa svojom ženom u jednoj sobi, bez ikakve raskoši, svaki u svome poslu vrlo bi teško našao dobro vaspitanu devojku, koja bi pristala, da pođe za njim takvim stazama. Sve mora da se dešava po modi, po običaju i predrasudama društvenog reda, u kome se živi što najčešće čini brak nemogućim, dogod se ne stekne t. zv. položaj. A niko se, međutim, ne baca kamenom na tog istog studenta ako živi u nedopuštenim odnosima sa svojom ljubaznicom (grizetom), koja mu ostvaruje požudu. A zašto ista životna sredstva, koja dopuštaju te odnose, ne bi može biti, bila dovoljna za brak?
Ovim pitanjem hoću prosto da ukažem na jedan problem, na koji ćemo se opet vratiti, pored toga što prstom dodirujemo ranu, koja razjeda naš polni život.
Pod brakom zbog novca, podrazumeva se brak, koji se zaključuje iz računa, a ne iz ljubavi: ne tiče se uvek stvarno novca. Položaj, ime, titula, pristojnost zamršava pitanje i stvara mnogobrojne prelaze. Čas se neki propali plemić ženi bogatom buržoaskom naslednicom, da bi ponova pozlatio svoj plemićski grb, dok taština stvara kod, verenice žudnju za plemićskom titulom. Čas će veštim flirtom neka koketa izigravati ljubav, koju stvarno ne oseća, da bi uhvatila u svoj plemićski grb, dok taština stvara kod verenice žudnju za plemićskom titulom. Čas će veštim flirtom neke koketa izigravati ljubav, koju stvarno ne oseća, da bi uhvatila u svoje mreže nekog bogatog čoveka. Još najčešće račun postoji c obe strane te se obe strane uzajamno lažu i izigravaju.

U sličnom trgovanju često se baca oko na nasleđe. Najčešće to su ljudi koji traže ženu, koja ima utvrđenu vrednost. Pri tom se oni mnogo varaju u svojim računima jer ne razumeju ni vrednost, ni prirodu pravog karaktera svoje buduće. Brak zbog novca ne zaključuje se u masi samo kod bogataša, nego tako isto posvednevno, manjim delom i u narodu, kod seljaka, pa čak i kod radnika.
Svugde, međutim, sačinjava jedan od glavnih razornnh elemenata polnih odnosa i rađanja. Poštene služavke, koje su uspele da zaštede koju stotinu franaka, često se udaju zbog -te male sume, pa zatim ih muž napušta, pošto im je bednu zaradu proćerdao. Ne mislim nikako, da brak zbog novca ne može nikad biti srećan. Može se desiti, da interesni ugovor bude pošten i da ga ljubav manje više hramajući prati, naročito ako je jedan, ili ako su i oba ugovorača vodila računa u svojim kombinacijama ne samo o novcu, nego i o karakteru, zdravlju itd.
Da ne bismo zapali u sasvim obične stvari, nećemo i dalje ulaziti u sitnice ovog predmeta, već tako poabanog u savremenim romanima i salonskom brbljanju, te ćemo završiti utvrđujući prosto, da ovaj kupovni sistem otvara vrata licemerstvu, varanju i svakovrsnim zloupotrebama. C razlogom je brak zbog novca obeležen nazivom: otmene prostitucije,-

§. 3. Prostitucija i podvođenje

Prostitucija je vrlo stara ustanova. Znak je degeneracije, koja se manje više sreće kod svih naroda. Kad je žena predmet kupovine i prodavanja, nije onda zbilja čudno, što one žene, čija je moralna vrednost oslabljema, preduzimaju kad mogu, trgovinu za svoj sopstveni račun, i što i same prodaju ljudima uživanje svojih primama, umesto da se trpno, kao predmeti trgovine, dopuštaju eksploataciji. Budući da je čovek jači, on smatra u još niskim i varvarskim stupnjevima obrazovanosti, da tu trgovinu pribavi za svoju korist i da nagoni na prostituciju žene, koje su pod njegovom upravom. Videli smo, kako očevi, na taj način poklanjaju prostituciji svoje ćerke, a muževi žene.
Isto pravo jačega čini, da se u našoj modernoj civilizaciji žena, koja se prostituiše, izlaže stalno opasnosti, da je ljudi zloupotrebe ne plaćajući joj nagradu, što nije za čudo, kad čovek samo pomisli na sumnjivu vrednost njenih običnih gostiju. Dakle, sasvim je prirodno, da ona pribegava nekom zaštitnom sredstvu: ona uzima jednog ljubavnika, koga plaća, a koji se zove zaštitnik („souteneur") ili pak, stupa u službu onih, koji trguju tim zanatom — podvođača, koji ju iskorišćavaju za svoju dobit. Na taj način su podvođači i zaštitnici bili svugde i svakad gotovani prostitucije.
Prostitucija je bila u cvetu kod starih, kao i u srednjem veku, a naročito posle krstaških ratova (vidi gl.. VI § 17).
Ne želimo da preduzimamo opis njene istorije: dovoljno nam je, da upoznamo savremenu prostituciju. Primetimo ipak, da je — kod mnogih primitivnih naroda i kod mladih, i jakih nacija, koje su u napretku i čiji je polni život još prosečno čist — prostitucija mogla slabo da se razvije pored normalnih polnih odnosa.
Napoleonu I dugujemo današnji oblik propisivanja i uređenja javnih žena. Kao i sve njegovo zakonodavstvo i taj propis je živ izraz njegovih osećanja prema ženi: ugnjetavanje ženskog pola, preziranje njegova prava, srozavanje ženskih jedinki u vidu predmeta za uživanje čoveka, do sprava za rasplođavanje.

Uređenje i propisivanje prostitucije.

Malo čas smo videli društvene pogodbe, pod kojima se sasvim prirodno organizovala prostitudžija, sa zaštitnicima i podvođačima. Lekarsko znanje dodalo je docnije drugi činilac. Rekli smo već nekoliko reči o veneričnim bolestima. Kad je to zlo čovečanstvu počelo bivati poznatijim, njegovi se odnosi sa prostitucijom isto tako rasvetliše. Kužna klica sifilisa i kapavca (tripera) sreću se u polnim organima čoveka i žene. Svaka obljuba zdrave osobe sa zaraženom može doneti zarazu prvoj. Iz tog izlazi, da opasnost širenja zaraze raste sa brojem promena u tim odnosima. Ako se, dakle, neka žena sistematski nudi svim ljudima, koji ju hoće, verovatnost da će biti zaražena od jednog čoveka strašno raste, a u srazmeri sa brojem njenih posetilaca.
C druge strane, čim je i sama zaražena, opasnost, koju ona sobom predstavlja, umnožava se brojem ljudi, koji imaju sa njom polne odnose, jer ona zaražava veliki broj ako ne i većinu.
I pored toga, što se medicina bavila veneričnim bolestima ipak se ona pokazala neobične zaslepljenosti u shvatanju dosega te osnovne računice. Treba ovde voditi računa, da je potpuno izlečenje sifilisa do sada bilo vrlo teško, ako ne i nemoguće da se utvrdi, da je ta bolest neobično zarazna, bar za prve dve godine svog toka, i da se raznosi u krv i u ceo organizam tako, da ju ne prenose samo velike vidljive rane, nego i male zagrebotine, skrivene u slozokoži udne usmine (vagine), ustiju itd. (v. glavu VIII §. 2.)
Ne treba zaboraviti isto tako da kapavac nanosi manje bola ženi nego čoveku i da - čak i kod čoveka - on nije više bolan kad zastari. Dodajmo da se njegove klice— gonokoke — vrlo teško dostižu u svakom uglu i kutku sluzokože polnih organa, gde se skrivaju, stvarajući male kvržice nazvate „kondilomima", - i najzad, da kod žene one prodru čak i u matericu, što naposletku čini izlečenje nemogućim.

Ako čovek pomisli, da ženski polni organi stvaraju duboke i zatajite duplje, koje je nemoguće svugde temeljito ispitati uz prkos sveg znanja i sprava savremene hirurgije, da uz to i razne protivprirodne radnje, tako mnogo upotrebljavane u prostituciji, zaražavaju često usta prostitutke, najzad, da ni jedan deo njihovog tela nije apsolutno netaknut,— bez po muke će se onda razumeti, koliko se užasna opasnost od zaraze skriva u brlogu polnih uživanja, koja su predmet javne trgovine.
Svesni opasnosti, koju predstavljaju venerične bolesti, lekari su izumeli, da propisima uređuju prostituciju u nameri da udale ili bar umanje njenu opasnost, pošto je, kažu oni, nemoguće ukinuti prostituciju.
Taj sistem se sastoji u nadzoru i u nasilnom i zvaničnom upisivanju od strane policije svake žene, koja provodi blud. Izdaje joj se onda knjižica, koja ju primorava, da se podvrgava jedan put nedeljno ili svakih 15 dana lekarskom pregledu. Inače, izlaže se zatvoru i kazni.
Da bi olakšao lekarski nadzor, propis najčešće traži, da se prostitutke smeste u javne radnje („bordele") pod upravu jednog zakupnika ili zakupnice. Samo se po sebi razume, da se u teoriji javna radnja ne smatra baš kao državna ustanova, ili kao ustanova javne zdravstvenosti. U tom pogledu služe se, kao i za upisane javne ženske, izrazom „maison de tolerance" (na francuskom tako naziva javna radnja), c željom da se time kaže, da se to smatra kao zlo, koje mora da se trpi i snosi. Pri svem tom razlika počiva samo na vrlo neizvesnim i suptilnim odlikama. Trpiti, patentirati, ustrojiti, dopustiti, najzad povlađivati, podržavati i preporučivati sve su to pojmovi, koji neosetno prelaze jedni u druge. Čim država trpi prostituciju i javnu radnju, ona je primorana da stupi pomoću svojih organa u zvanični ugovor sa prostitutkama i podvođačima: dakle, ona ih priznaje. Osem toga usluge, koje im ona čini, moraju se plaćati : dakle prostitutkinje i podvođači moraju da plaćaju svoj danak državi i lekarima u novcu ili priznanicama, a ko plaća taj zapoveda.

Ne treba, razume se, ovu poslovicu uzeti u bukvalnom smislu: pri svem tom onaj, koji plaća, vrši uvek izvestan pritisak na onog, koji meće novac u džep. Eto, zbog čega podvođači i upisane prostitutke imaju izvesno malo osećanja da sačinjavaju jedan deo neke zvanične ustanove, što uzdiže njihov spoljašnji položaj ne samo u njihovim sopstvenim očima, nego još i u očima mase, koja ne razmišlja. Navešću dva primera, koji pokazuju da javno ustrojavanje jedne drušgvene anomalije unosi nered u pojmove praznih glava.
Jedan od mojih prijatelja naročito se bavio borbom protiv zvaničnog uređenja prostitucije. Neka žena, varajući se u cilju kome je on išao, gorko mu se jadala zbog lakog i raspuštenog života svoje kćeri i, najzad, tražila je od njega, ako bi hteo, da joj pomogne da svojoj kćeri nađe mesto u kakvoj javnoj radnji, patentiranoj od države: to bi bar značilo da bude pod upravom jedne očinske uprave. Sve bi onda bilo u redu. Jednog dana u Parizu, neka stara podvodačica pristupila je kopententnom administratoru c molbom da prenese koncesiju njene javne radnje na njenu kćer od 19 god. Njena je radnja, govorila je ona, ozbiljna i poštena, vođena u časnom i religioznom duhu. Njena je kćer dodavala je ona, poštena, ozbiljna i sposobna, potpuno posvećena u zahteve radnje, a ona će bez svake sumnje voditi radnju u istom trudoljubivom duhu kao i dosada.

Mislim, da su ova dva primera naivnosti, ili pred ljudcke nesvesti u pokvarenosti, dovoljni da karakterišu moral ovog sistema. U svojoj noveli pod naslovom. „Radnja Tellier" Mopasan je ocrtao svojom magistralnom kičicom psihologiju prostitutke, podvodačice i njihovih gostiju.
Iz gornjih razloga ne može se imati stvarno poverenje u lekarski pregled javnih žena. Naprotiv, taj pregled stvara muškoj publici samo osećanja lažne bezbednosti, kojom se ona i suviše lako uljuškava, da bi se bacila u ruke prostituciji. Cilj ovih pregleda je da udali iz saobraćaja bolesne žene i da ih obavezno podvrgne lečenju u bolnici.
Ali, ko god poznaje stvarnost, zna koliko je ovo lečenje prividno, Posle vrlo kratkog vremena svaka je žena iz javnih radnji zaražena, gotovo bez izuzetka. C jedne strane podvođaču i prostitutki u interesu je da skrate što je moguće više njeno bavljenje u bolnici, a c druge strane lekar, koji vrši pregled i koji često živi delom od njihovih honorara mora da ih čuva, budući da je lečenje veneričnih bolesnika vrlo dugo i vrlo nesigurno u svom dejstvu: čovek se okreće uvek u „circulus viciosus".

Jedan savestan holandski lekar Chanfleury van Issjelstein, koji je ozbiljno hteo da udali sve zaražene prostitutke iz javnih radnji, dospeo je do toga da isprazni gotovo sve radnje, šiljući njene stanovnike na dugo lečenje u bolnicu.
Iz toga je proizišla prava pobuna, koja je stavila i njegov život u opasnost, te je morao da se odrekne svoga plana.
U običnoj praktici u bolnici zatvara se obično jedno oko, pa čak i oko i po. Leče se velike, najvidnije rane, čeka se da se primetno curenje kapavca stiša i onda se puštaju prostitutke da se vrate u svoje trlo. Osem toga pregledi se vrše na brzu ruku, jer kad bi čovek hteo, da svakih 8 dana temeljito pregleda jednu ženu od glave do pete, ni lekari, ni javne radnje, ni prostigutke ne bi mogle postojati. Izvesni podmukli ljudi učinili su predlog koliko radikalan, toliko i smešan: da se podvrgne prethodno svaki čovek koji pohodi javnu ženu. To bi bio zbilja jedini način, da se spreči zaraza kod prostitutki.
Molim svoje čitaoce, da predstave sebi privođenje u delo jedne ovake mepe. Zamislite posetioce javnih radnji, od kojih neki pohađaju javne žene skoro svakog dana, pa čak još i češće, kako se odaju, na taj način, lekaru svoje varoši i kako se podvrgavaju noću pre svakog snošaja lekarskom pregledu, koji bi ih koštao više i vremena, i novca, nego sami kupljeni snošaj.
Neka čovek sebi predstavi, pored toga lekare na delu u trenutcima kad gosti prosto na prosto džonjaju pred vratima javnih radnji: toliko je živ saobraćaj.
Zbilja, ima izvesnih čudnih ideja, koje mogu da se ugnezde samo u birokratskim glavama.
Dok jedna nezavisna prostitutka, jedina sopstvenica svoje ličnosti, ima još izvesno ljudsko osećanje i neki trag stida — što čini, da ona često manje ili više bira svoje klijente i ograničava im broj — dotle policijska knjižica zvanično stavlja ženu, na čije ime glasi, u kategoriju društvenih prezrenih lica, što joj oduzima i ono malo ženske prirode, koja joj je preostala.
U javnim radnjama, poslednji ostatak tog čovečanskog osećanja još je više bačen pod noge.

Stupnjevi prostitucije. — Zaštitnici

Može se razlikovati više stepena u privatnoj prostituciji. Malo viša, vrsta prostitutki traži svoje klijente po balovima, pojedinim kafanama i na drugim sumnjivim mestima, te se prodaju izvesnom broju privremenih poznanika.
Najniži i najobičniji oblik privatne prostitucije jeste ulični oblik, a način na koji žene primamljuju ljude naziva se „pecanje" („rakolaža"). Obično uveče, a gde kad i u sred dana, spomenute prostitutke, odevene što je moguće uladljivije, šetaju po izvesnim poznatim i živim ulicama, obraćaju se prolaznicima znacima i izazivačkim pogledom, dok ih jedan od njih ne uzme pod ruku i ne pođe c njom.
To je u nekoliko reči obična metoda, upotrebljavana gotovo u svima varošima. Druge javne žene se nameste na prozor svoje sobe i odatle daju zrake prolaznicima itd. Na ova razna izavivanja policija pazi u zemljama, gde je prostitucija propisana i ona su dopuštena samo upisanim ženama, koje imaju svoju knjižicu.
U ovom slučaju posreduje zaštitnik. On pazi na goste u samom stanu javnih žena, a gde kad i na ulici. Ako gosti ne plate, ili ako i suviše malo plate, ako prete ili zlostavljaju ženu, zaštitnik ih izdeveta i tom prilikom ih olakšava novčanika ili odela. U isto doba zaštitnik špijuniše policiju u korist prostitutke. U izvesnim prilikama on joj zamenjuje zakonitog muža, da bi joj olakšao biranje stana na tom i tom mestu. Muž te vrste kad ima građansko pravo neobično je koristan prostitutkama i podvodačicama stranog podanstva, jer se bez njega one izlažu opasnosti da budu proterane. Zaštitnik je obično propalica najgore vrste, vagabunda i savršeno pokvareni lenivac, koga u svemu izdržava njegova „žena".
Drugi zaštitnici blješte svojom polnom sposobnosti i u isto doba su pravi ljubaznici prostitutke, koja se pušta njihovoj pljačci i koja sve podnosi od njihove strane. Dok se prostitutke podvrgavaju obljubi svojih gostiju bez ikakvog zadovoljstva i dok izigravaju sladostrasne osećaje pokretima, izrazom lica i disanjem, samo da bi ih zadovoljile one se daju svojim zaštitnicima ili ljubaznicima svim žarom svoje najuzavrelije ljubavi.
Slučaj je baš vrlo čest. Nepotrebno je dodavati. da su zaštitnici često zlikovci ili bar od te su prirode. Oni koji poznaju prostituciju, izjavljuju da bi ona bila nemoguća bez podvođača, koji je u isto doba zaštitnik, prijatelj i eksploator javne žene, dok se zakupnik javne radnje odaje prosto sistematskom iskorišćivanju u velikom stilu.

Javne radnje i podvodači

Pod izgovorom da se izbegnu opasnosti od ulične prostitucije, ljudi su ustrojili javne radnje. Ima ih prirodno za sve ukuse, za bogate, kao i za sve smrtne ljude. Njima upravlja obično neka bludnica u godinama, udvojena često i jednim „mužem". Zvanično, u javnoj radnji prostitutke su slobodne pansionatkinje. U istini one su vrlo često zarobljenice ili ropkinje. One primaju jedan deo novca od gostiju radnje, kojima su davane po izboru pri svakoj njihovoj poseti.
Samo podvodačica raspolaže njihovom ličnošću. Ona ih obilno hrani, da bi njene pansionatkinje ostale uvek gojazne, a odeva ih tako da, što je moguće više nadražavaju pohotljivost gostiju.
Odelo, hrana itd. stavljena je brižljivo, na račuč prostitutke, a mudra zakupnica obično udešava tako, da ih još i zadužuje, kako bi im uvek bila njin zajmodavac. Eto, kako su dovedeni do ropstva ti jadni, prezreni članovi društva, koji su obično vetropiri i nesposobni u svakom pogledu da pokažu svoje pravo na pravdu. Javne žene su, do duše prividno slobodne, one u stvari ne mogu nikako da napuste radnju, a da ne plate dug. Zakupnica željna da ih zadrži, udešava, rekosmo, tako, da ga one nikad ne mogu isplatiti.
Nije uvek lako, da se razlikuju razne kategorije javnih žena: javna žena iz radnje, javna žena sa ulice sa knjižicom ili bez nje, privatna prostitutka ili loreta (v. dalje). Prema prilici i potrebi ona se penje iz jedne kategorije u drugu a još češće ona se, naprotiv srozava sve niže.
Zabeležimo još jednu opasnost, koju predstavljaju javne radnje. Uzdiže se njeno dobro ustrojstvo, čistoća, lekarski pregled itd., ali zaboravlja se ogromna opasnost sve veće promene u polnim odnosima. Dok jedna privatna prostitutka prima retko više od jednog gosta za veče i nije nikad materijalno primorana, da ih više prima, dotle je žena iz javne radnje primorana, da ih prima toliko, koliko ih se prijavi, ili koliko podvodačica naredi. Dakle, jedna žena može, na taj način, biti u pravom smislu opkoljena i primorana da se odaje obljubi po 20—30 puta za jednu noć, ako se uopšte može i tako ruglo nazvati obljubom. U izvesnim prilikama (na pr. za vreme regrutacije u Brislu) javne radnje su prosto toliko opkoljene, da ljudi jedva imaju vremena za svršavanje obljube, a već moraju ustupati mesto drugima. Može se razumeti koliko ovakva vatrenost povorki uvećava opasnost veneričnih zaraza, pošto je jedna zaražena ličnost dovoljna da zarazi bezbroj gostiju.
Često se poriče, da je javna radnja tamnica a međutim stvar je dokazna u mnogo slučajeva. Kad policija ima, kao u Francuskoj, pravo da zatvori prema svom zadovoljstvu jednu javnu ženu — često čak i poštenu devojku, koju ona smatra za javnu ženu - bilo voljnom ili nevoljnom omaškom i da joj utrapi knjižicu stvar se razume. Dokazano je, da se slične stvari dešavaju. Lečio sam na pr. jednu devojku, koja je y Parizu postala metresa jednog policijskog činovnika, koji bdi nad javnim moralom, pod pretnjom, da će je denuncirati i da he je upisati kao javnu ženu. Uostalom, osem podržavanja dugova o kojima smo govorili, podvodači imaju još mnogo načina da drže prostitutke pod svojom zavisnošću. Teško je neupoznatim devojkama — stavljenim izvan društva — da se vrate slobodnom i poštenom životu. Ako, pak, jedna devojka iz javne radnje pokaže želju da odbegne ili samo oda nešto, po čemu bi se mogla njena namera pogoditi, zakupci imaju herojski način da odvrate tu želju: to je međunarodna razmena. Jedna žena, koja ne zna jezika te zemlje, prirodno je još više robinja i još nesposobnija da se oslobodi, nego kad bi znala jezik. To je jedan od razloga, o kome se ne govori, a zbog kojih javne radnje raznih zemalja u izvesnim prilikama razmenjuju svoje pitomice, da bi im, na taj način, oduzele svaku želju, da se oslobode.
To sredstvo, koje i isto doba zadovoljava promenljive prohteve gostiju, proizvodi isto tako i izvoz devojaka iz jedne zemlje u drugu, pod varljivim izgovorom: između kojih je i obečanje bogate i olake zarade. Na taj način se izvoze Švajcarkinje u Mađarsku, Mađarice u Švajcarsku, Nemice u Francusku, Francuskinje u Englesku, Evropljanke u Buenos-Ajres, Kreolkinje u Evropu itd. Uspe li čovek samo da ekspeduje mladu Francuskinju u Peštu ili Buenos-Ajres, može biti siguran, da će ona izgubiti svaku želju za bežanjem, jer šta će raditi ona, strankinja, bez para, sa svojim neznanjem i svojim mekušnim karakterom, sama samcita po ulicama, kad ne zna ni reči od jezika, kojim se tu govori. Nalaze se uvek laži, izgovor, nasilna sredstva da se ispošlju na stranu čak i devojke, koje su već u nekoj javnoj radnji.

Trgovina belim robljem

Trgovina belim robljem ili savremeno trgovanje ženskim robljem civilizovane Evrope, robljem, namenjenim prostituciji, -u prisnom je odnosu sa činjenicama, koje smo opisali maločas. Način, na koji javne radnje razmenjuju svoju robu dodiruje samo jednu stranu pitanja. Glavna umešnost se sastoji, da se za javne radnje pribede cacvim mlade devojke, lepuškasta deca od 12—16 god.

To je izrično zabranjeno većinom zakona, ali za šta su za koni sagrađeni, ako ne da se izigravaju? Ima toliko načina, da se obuče deca pod nekim izgovorom, još pre nego su dovoljno nezavisna i svesna da bi izbegla tom gadnom životu. Zatim, ima opet toliko pokvarenih roditelja, ili roditelja, koji umiru od gladi, a koji su gotovi da prodadu svoju decu, ako im se na licemerskom, ma da providnom jeziku obeća dobro mesto i s plaćanjem unapred.
Za vreme jednog putovanja vozom, bio sam i sam svedok načina, na koji je jedna devojčica od 12 god. — na taj način prodana — bila isposlata za Presburg. Bio sam onda još dosta naivan da bih - za vreme čekanja voza u jednoj velikoj varoši — apelovao na nekog poslanika ili konzula—kako bi se sprečilo izvršenje ovog zločina. Kako bih, zbilja, ja mogao potvrditi stvar pred sudom? Dete je pratila neka pokvarena ženturača, koja mi je priznala, da se tiče prodaje tog devojčeta za prostituciju. Njoj je bilo stavljeno u dužnost da putuje sa detetom do Beča, kamo je išla i gde će doći neko da odvede dete. To mi je pružilo prilike, da utvrdim nesposobnost, u kojoj se nalazi jedna usamljena ličnosg u akciji protiv sličnih gadosti.
Za vreme poslednjih godina međunarodna se organizacija najzad stvorila da suzbija trgovinu belim robljem. Do danas ne izgleda da je postigla velike rezultate. Pomoću besavesnih roditelja i pomoću svih zločinačkih sistema zavođenja, — podvodači nađu uvek načina da postignu svoj cilj. Ne može se, uostalom, razumeti kako bi država uspešno mogla sprečiti podvođenje u pribavljanju robe, dogod ga podnosi i dogod ga patentira. Sasvim mlade devojke — još gotovo deca predstavljaju — ne zaboravimo — u isto doba i najlakše jedinke za zavođenje, a najviše se traže.

Obučavanje prostitutki

Najodvratnija strana podvodačkog zanata jeste, možda, sistematsko zavođenje i obučavanje devojaka. Novčani mamac, lepo odelo, obećavanje dobrih mesta, a naročito pijanstvo, vešto proizvedeno alkoholnim pićima — naizmenice ilraju ulogu u đavolskoj veštini podvodača i njihovih pomoćnika. Mnoge mlade devojke iz naroda, lakome i naklonjene zadovroljstvu, a koje ne bi želele da u tome idu mnogo dalje, postaju lake da se zavedu, kad ih vino razveseli i ode u glavu.
Čim je neki zaštitnik i, krilni ađutant neke podvodačice, uspeo na taj način da zavede jednu devojku on upotrebljuje njen stid i strah da bude pronađena i dodajući pretnje i ucenu da bi ju naveo na sudbonosnu nizbrdicu, gde se pred njenim očima blistaju kao mamac: lepe haljine, lak život, dobra hrana i novac. Čim se misli, da se nesrećna devojka dovoljno navikla na polne odnose, - onda se ona posvećuje u višu školu poroka i sistematski se obučava u nadraženju polnog prohteva kod ljudi svim mogućim sredstvima, prirodnim ili neprirodnim. Pre svega obučava se da izigrava završno sladostrašće pokretima, disanjem itd. da vrši obljubu „ab ore" da se povinuje bolesnim zahtevima masohista, sadista, dar namenjen samo najpokvarenijim (vidi glavu VIII). Zavedene devojke, koje su imale vanbračnu decu, jesu — pored dece najzgodniji predmet eksploatacije podvodačhih zverova. Ako nam se stavi primedba, da su javne ženske plod rđavog naslednog semena, i da ih njina površnost i lenost odmah gone na njihov zanat,- mi ćemo odgovoriti, da površnost i ljubav za zadovoljstvom ni izbliza nije istovetna sa jadnim robovanjem i odvratnim obučavanjem jedne ženske iz javne radnje.
Još se ne ceni po pravoj vrednosti uloga alkohola u prostituciji, čiji je možda jedini podržač. U svojim najgrubljim i najgadnijim oblicima, ona ne bi mogla biti mogućna bez njega, ili bar bi ostala pristojnija, čistija, sl-bodnija; pomoću alkoholnih orgija, zavodi se većina devojaka, a pomoću ostataka hroničnog alkoholizma održavaju se u stalnoj zatupljevosti.

Ušorena prostitucija

U izvesnim varošima, na pr. u Hamburgu, pokušali su, da ustroje neku srednju ustanovu između javne radnje i privatne prostitucije, da primoraju sve prostitutke da stanuju u naročitim ulicama, koje su im namenjene, upisujući ih u isto doba u policiju.
Rezultat je bio jadan, te su te ulice postale nemoguće za stanovanje. Ne treba zaboraviti, da sopstvenici ili upravitelji kuća u takvim ulicama postaju manje ili više slični zakupnicima. Ko god izdaje pod kiriju svoju kuću za slične ciljeve mora imati i suviše malo osećanja stida i dužnosti, — jer na taj način postiže da neposredno živi od plodova prostitucije.

Tajne javne radnje

Govorili smo o zvaničnim javnim radnjama. Pored njih ili u njihovom nedostatku krišom se razvijaju mnogo raznih podvodačkih ustanova, koje država može utoliko manje suzbijati i uspešno zabranjivati, ukoliko i sama trpi i propisuje prostituciju i proksenetizam.
Čitava gomila krčmi („taverni") ima skrivenih soba, koje su u glavnom male javne radnje, u kojima služavke vrše u isto doba i zanat prostitutkinja.
To je isto i c mnogim radnjama mirisa, rukavica i c drugim manjim dućanima, čija prividno nevina trgovina služi samo da maskira podvodački zanat. Čitava gomila „kafe-šantana" i „putujućih umetnika" isto je tako združena sa prostitucijom i proksenetizmom ( 3animljivo bi bilo znati tačan broj javnih žena za vreme rata a naročito, što se Srba tiče, broj javnih žena u Solunu. Prev.) Neke duvandžinice, prodavnice hartija i mirisa jedva ako malo prikrivaju razne bezobrazne predmete kao: pornografske slike, izložene prodaji za mamac mladim ljudima, druge, opet, stavljaju u izloge slike upola golih žena.
Svi ti predmeti deluju naročito na omladinu, te se oni najradije proturaju među odraslim đacima.

Broj prostitutki

Broj prostitutki ceni se na 30.000 u Berlinu, 40.000 u Parizu, a 60.000 u Londonu. (Relativno čedni predratni Beograd dočekao je sad da u svojoj sredini ima 9 „Barova", koje, na veliku sramotu beogradskog društva, drže često mladi ljudi, sinovi otmenih i uglednih porodica. Bedia karijera jednog mladog stvora! Prev.) Ne može se nikako primiti da sve te žene imaju bolesno nasleđe. Čim toj gomili prljavih stvorova država priznaje — svojim trpljenjem i organizacijom — pravo na postojanje, pokvarenost, do tada skrivena i sramna, podiže glavu i postaje sve bestidnija, odvodeći čak i javne organe u svoj kal. Pre svega policija, a tako isto i vlasti, i lekari, kvare se u dodiru sa zvaničnim proksenetizmom. On zamršava u svim glavama pojmove morala (vidi „Radnja Telije" od Mopasana). Ljudi zatvaraju oči ispred legla prostitucije, podvodači se osećaju kao važne ličnosti, najimućniji među njima uživaju obično tajnu naklonost i primaju pohode visokih državnih činovnika, pa čak i ženjenih ljudi visokog položaja. Nije teško za onog koji hoće da gleda i da razmišlja, da vidi, kamo vodi takvo stanje.

Policija i prostitucija

Policija zna svugde, da se u izvesnim javnim radnjama prostitucija ne združuje samo sa alkoholnim prestupima, nego da te kuće postaju često istovremeno i leglo zločinaca. Ona čak smatra izvesne javne radnje nižeg reda i izvesne krčme javnih žena kao vrlo pogodna otkrivanje krivica. Tamo se sreću svekoliki špijuni, počev od tajnog policajca, koji goni nekog zlikovca i flertuje u isto doba sa prostitutkama, do kontra — špijuna u službi lupeža i podvodača, koji paze na tajne policajce i izazivače.
Svet zlikovaca dobiva tu svoje majstorsko pravo, vičnost i prepredenost, ali njegova slaba strana prema ženama i alkoholu čine da lako pada u klopku, koju mu razapinje tajna policija.
I tu se kao i u podvodačkim salonima „high-life" i hetera, sreću one neodredljive ličkosti, koje danas žive kao vladini tajni agenti, sutra kao lažni markizi ili zločinci, a preksutra kao podvodači, a koje je jedan biv. ministar nemačke carevine von Puttkammer označavao pod eufemičnim imenom „non gentlemen-a".

Psihologija prostitutki i uzrok prostitucije

Psihologija prostitutki teška je i zamršena glava. Prema gledištu, na koje se stavljaju oni, koji ih posmatraju, one su uzimane kao žene nepopravimih i loših nagona ili kao žrtve našeg rđavog društvenbg ustrojstva. Ova su dva gledišta zbog svoje isključivosti podjednako pogrešna. Podsticana hrišćanskim milosrđem, mnoga društva za podizanje morala zabavila su se podizanjem palih mladih devojaka tj. prostitutki. U glavnom, rezultati vrlo malo zadovoljavaju, što je lako razumeti. Polne slike, a naročito njihova zračenja, sasvim drukčije ovladaju ženskim mozgom, nego mozgom čoveka. Osem toga on je manje plastičan i dopada lakše do ropstva navici i rutini. Ako je, dakle, neka žena još od mladosti — možda čak i iz detinjstva — sistematski obučavana na polne crestupe, pa zatim zadržana na tim stazama, sve se njene misli, od jutra do mraka, sređuju na razvrat i polne odnose, tako, da postaje docnije nemoguće, da se povrati u život delatnosti i ispunjavanja ozbiljnih društvenih dužnosti. Retki izuzetci potvrđuju pravilo i ovde kao i drugde. Ne zaboravimo, osem toga, da polno razdraženje budi kod žena polni prohtev, koji se ponavljanjem i navikom razbuktava.
C druge strane, treba se čuvati prenebregavanja da lene devojke, karakterno slabe, histerične, lako sugestivne, kokete i nimfomane, sačinjavaju osobe osobito sklone, da se dadu zavođenju. Najzad, beda je jedan od najmoćnijih pomoćnika prostitucije. Ne želimo da sentimentališemo, niti da damo pretege dovoljno poznatom gledištu namenjenom, da izaziva raznežavanje a prema kom se sirota žena prostituiše da bi utolila glad svoje dece, pa čak i svoju sopstvenu. To se dešava, bez sumnje kod Jevreja sa istoka i u proletarijatu velikih varoši, ali to predstavlja u glavnom izuzetak.
Beda posredno dela mnogo snažnije i mnogo uspešnije. Pre svega, ona primorava proletera da živi u najodvratnijoj polnoj zajednici (promiskuitetu). Ne samo, što otac, majka i deca stanuju u istoj sobi, kuvaju i jedu, nego i u njoj oni i spavaju, često i u istom krevetu, te osećanja stida ne znaju gde da nađu okrilja. Deca gledaju, kako se njihovi roditelji podaju obljubi i posvećuju se u polnim odnosima često u najživotinskijem obliku — pod uticajem alkohola na pr. — još od praskozorja svoga života. Zanemarena i pomešana c drugom decom, većinom pokvarenom kao i ona, oni upoznaju još od svoje najnežnije mladosti ne samo najprostačkije i najprljavije stvari, nego još i najbolesnije i najbezobličnije izdanke nezdravog života u varoši. U proletarijatu izvesnih varoši ima malo devojaka od 14 god., koje su još nevine; to znam iz sasvim pouzdanog izvora.
Beda nagoni, uz to, roditelje da iskorišćuju decu, a šta je u tome zgodnije nego ih ustupiti proksenetizmu. To se međutim ne dešava samo u najjadnijem proletarijatu; i u samoj maloj buržoaziji sirotinja postaje neposredni agent prostitucije. I tu se oseća dejstvo nemilosrdne eksploatacije; u nenim industrijama, koje ostavljaju devojkama slobodne večeri, kao i u nekim radnjama poslodavac plaća svojim pomoćnicama jadnu nadnicu jedino zbog toga, što ju mogu dopuniti prostitucijom. Na taj način, neke prodavačice, švalje, modiskinje i t. d. primorane su, zbog ogromne konkurencije, koja vlada u tim zanatima, da se zadovoljavaju najmajušnijom zaradom. Kad se žale na to, a lepe su, razgovetno im se kaže: da im je njinom izdašnom spoljašnjošću lako da uvećaju svoj dohodak, jer mnogi bi mladić bio srećan, da im bude prijatelj, da ih pomaže i t. d., da ne bi govorili o drugom sličnom podmuklom ulagivanju. Rekli smo već, osem toga, kako su devojke koje služe, upotrebljavane kao mamac u krčmama nižeg reda. Navedimo nekolikd primera:
Od prilike 80% javnih žena u Parizu imaju zanat pored prodaje svoga tela. U tvornicama, radnjama i t. d., srednja nadnica ljudi jeste 4.20 dnevno, nadnica žena 2.20; ali u privređivanju kod kuće ona je samo 2.10 za ljude, a 1.10 pa čak i 90 santima za žene iako one vrše iste poslove. Da li se čovek može čuditi onda zašto pribegavaju prostituciji?

Javne radnje „high-life".

U elegantnim i izabranim javnim radnjama, život javnih žena je mnogo korisniji i prijatniji; roba više kakvoće, stečena pomoću bogatih klijenata probirača, traži bolje postupanje i naročite brige; to se razume. Navedimo jedan primer objavljen u godišnjem izveštaju Pestalocijevog Društva (za zlostavljanu decu) u Beču (Austrija): „U oktobru 1904. Tirolsko udruženje za zaštitu napuštene dece predalo nam je isprave jedne mlade Tirolkinje od 18 godina N. .., koja se nalazi u Beču pod kontrolom policije javnog morala. Skrenuli su nam pažnju na mladost te devojke i nesposobnost oca da ju povrati na pravi put. Molili su nas, da se zauzmemo za nju i da ju povratimo ako je moguće, u pošten život.
„Učinili smo sve, što je potrebno. Pošto je imala mnogobrojnu braću i sestre to je stuiila u svojoj 14. godini na jedno mesto u Insbruku gde su je zlostavljali, kaže ona. Ona napusti taj posao i poda se prostituciji u poslednje vreme u Beču.
„Doveli smo je u našu kancelariju i u govoru c njom, videli smo da je u Insbruku došda do kobnih iskustava. Vrlo su je slabo hranili, a zlostavljali mnogo, zadržavajući joj čak i njenu mršavu nadnicu. Ona je imala bojažljiv izgled i učinila je na nas dobar utisak. Budućnost je posmatrala c velikom vedrinom duha, izjavljujući da je ona isključena iz društva, ali je o svom zanatu pričala sa svom ozbiljnošću, koja prati svaku dopuštenu i zvanično osvećenu stvar.
„Njeni roditelji — uveravala nas je ona — pošto su c mukom živeli, bili su apsolutno saglasni sa izborom njena zanata. Stajala je c njima u odličnim odnosima, slala im je novaca, pa čak ju je njena majka pohodila. u Lincu.
„Da bi dobila knjižicu od policije, trebalo joj je imati pristanak roditelja. Njena joj mati odgovori, da, ako ostane poštena i pobožna (!) niko joj ništa neće prebaciti. Ona visoko ceni „Gospođu" („die gnädige Frau") t. j. zakupnicu javne radnje zbog obzira i lepog postupanja, koje primenjuje prema svojim pitomicama.
„Radnja, u kojoj se ona nalazila, bila je prvoga reda koliko c gledišta na goste, toliko i na postupanje. Oko 12 mladih devojaka bile su u njoj zaposlene, većina njenih godina ili čak još i mlađe, sve sa pristankom, svojih roditelja, izuzev jednog siročeta od 16 godina. Mnoge od njih šalju zaradu svojoj porodici.
„Ona je pričala, kako su i ona, i njene drugarice, vrlo srećne svojom sudbinom, pošto su imale osiguran život, pošto su c njima dobro postupali, hranili ih i odevali, a svaka je zarađivala po 120—240 kruna mesečno. C dirljivom naivnošću pričala nam je ona kako gospođa, koju ona duboko poštuje, čuva i c dobrotom postupa c dvema starim pitomicama, koje nisu više u stanju da zarađuju. Ona ima i jednog podvodača, na koga se dosad ne može da žali.
„Mi smo pokušavali, da je odlučimo na nov život, obećavali smo joj posao. Ali ona to odbi, prvo kolebajući se a zatim, vrlo kategorično. Čak: i kad bi ona to želela „gospođa" ju ne bi pustila da ode. A posle toga, svi bi joj činili zamerke na njenu prošlost, a ona ne želi da živi c ljudima, koji bi je stalno prezirali. Ona hoće da ostane tamo, gde ju svaki voli. Dosta je već muka pretrpela, ne želi da se više baca u neizvesnost,_ Uostalom, izgubila je svoje stare navike, a ništa nije naučila ozbiljnog. Nove gazde bi ju samo mučile. Ukratko, ne želi da napušta svoj prijatan i osiguran život.
„Ovaj razgovor doveo nas je do ubeđenja, da ovaj slučaj nije takve prirode da može opravdati naše posredovanje. Usprkos svog mladog doba N. nam je učinila utisak osobe, čije je rasuđivanje bilo vrlo zvrelo i staloženo. Izgledalo nam je, da je bilo i suviše docne za ponovno počinjanje njenog vaspitanja. H. je bila čak u vrlo velikoj brizi, kad smo joj govorili o izlasku iz javne radnje".

Ovom slučaju nisu potrebni komentari. On nam mnogo govori o našem društvenom stanju. Što je tipično u skretanju predmeta moralnog smisla sugestijom sredine, jeste verska pobožnost ove devojke i njeno obožavanje „Gospođe".

Vrste javnih žena

Vidimo, da javne žene u stvari« sačinjavaju skup vrlo različitih jedinki. Ako se u prosečnosti njihovo društvo sačinjava iz neobično bestidnih, prostačkih, pokvarenih i alkoholizovanih devojaka isto je toliko netačan zaključak, da su sve nasledno vrlo rđave kakvoće. Veliki broj između njih pripada patološkim jedinkama. U tom broju može se posmatrati mnogo histeričnih, od rođenja nemoralne, glupe, lene, lažljive ili su se navikle na porok od detinjstva uticajem sredine, ili su, pak, savršeno ravnodušne prirode, apatične ili jako sugestivne, ustupajući svakome zavođenju i svakom podsticaju spolja. Ove poslednje sačinjavaju možda najpotpuniji kontigenat prostitucije, jer su one najlakša i najzgodnija pljačka za podvodače. Mnoge od njih padale su postepeno zavođenjem, stideći se svoje prve greške, a nemajući hrabrosti da uzvišena čela podnesu posledice. One počinju da stupaju u vezu sa pokvarenim svetom, koji ih prima raširenih ruku i, na taj način, postepeno tonu u glib. Vanbračna rađanja igraju veliku ulogu.
Izvesna kategorija javnih žena se prodaje jedino iz bede i potrebe osećajući uzgred stid, ali iskorišćujući svoju zaradu za održanje svoje porodice. Beda deluje naročito u vezi sa ostalim uzrocima.
Ostaje, najzad, jedna skučena grupa, ali c toliko isto interesa, grupa, koju sačinjavaju jedinke, koje se odaju prostituciji iz ljubavi prema zanatu. To su obično žene, čiji se snažni i bolesni polni prohtevi udružuju c tolikim nedostatkom moralnog smisla da nalaze pravo zadovoljstvo u upražnjavanju svog zanata. Ima bogatih žena, čak kontesa i princeza, koje se odaju prostituciji.
Ta raznolikost javnih žena, objašnjava razne stupnjeve u prostituciji. Ma da je njena pokvarenost devojke iz javne radnje manje ili više prikrivena lepim haljinama i dobrom hranom, ona ipak predstavlja najniži sloj, ona je samo instrument za obljubu u rukama podvodača. Izuzimamo, razume se, izvesne odabrane javne ili „hige-life" (vidi ranije). Javne žene iz radnji nižeg stepena za vojnike i za siromašan narod vode, razume se, najbedniji život. Takve radnje imaju samo najgoru izsluženu robu, tj. stare prostitutke izbačene iz upotrebe. Ništa nije žalosnije nego videti na primer vojničku javnu radnju u Alžiru.
Mali lokali prostitucije, krčme, prodavnice mirisa, rukavica itd. sačinjavaju već malo viši stepen. Što se tiče opasnosti zaraze oni su isto što i javne radnje, ali devojke, koje se u njima nalaze, malo su manje zavisne, imaju slobodnije kretanje i time malo čovečniji život. Baš zbog toga, što ti lokali ne uživaju zakonsku zaštitu gazde i podvodači javne žene ne mogu prema njoj upotrebljavati ni autokratiju, ni teroristički način ophođenja, koji je svojstven patentiranim podvodačima.

Slobodne javne žene sa ulice prosečno su na istoj visini. One ne zavise od podvodača već samo od onog, koji ih izdržava, što ih manje stavlja u zavisnost. Najviše ih ponižava upisivanje u policiju, obavezni lekarski pregled i bedni sistem „pecanja", kojim teže da izazovu po ulicama prvog, na koga naiđu, ne čineći ni najmanji izbor. Treba izgubiti svako osećanje stida, imati ciničku smelost, pa postati ulična prostitutka.

Sramežljive javne žene, koje se prodaju samo u izvesnim prilikama, posredstvom, i ako nemaju hrabrosti da „pecaju" niti da se upišu u policiju, pripadaju bez sumnje višem stepenu i manje su unižene. Ali u zemljama, gde vlada propis, one se svakog trenutka izlažu opasnosti, da budu zatvorene od strane policije i bačene u kolo upisanih javnih žena. Ove privatne javne žene sačinjavaju prelaz između prave prostitucije i kupovnog naložništva, o kome ćemo docnije govoriti.

Čopor javnih žena sastavljaju delimice bolesne jedinke. Alkohol i poročne navike povećavaju sve više njihove anomalne naklonosgi tako, da ponašanje javnih žena obiluje u raspoloženju, u razdražljivosti, ispadima, cinizmu i bezobrazluku. Venerična bolnična odeljenja dokazuju to svakodnevno. Čim jedna javna žena primeti, da se njeno fizičko stanje popravlja posle nekoliko dana u bolnici, polna uzdržljivost buni njene prohteve toliko, da ona često otpočinje „lezbijsku" ljubav sa svojim drugaricgša ili se postavlja gola na prozor, da bi izazivala ljude itd. Ona je nepristojna, gruba c bolničarkama, da ove često puta padnu u očajanje i napuštaju svoj posao, Izvesne javne žene malo veće vrednosti pate u prvo doba od tog skandaloznog tona u javnim radnjama ali, na kraju krajeva, one se obično na njega i same naviknu, pa ga i prime. Poštene žene, zaražene slučajno ili od strane muža, pate i muče se, kad ih smeste u ta venerična odeljenja.

Krajnja sudbina javnih žena

Šta postaju na kraju krajeva javne žene? One nisu u stanju, da ostanu dugo u javnim radnjama, jer te radnje naročito većeg stepena primaju samo mlade, lepe i bujne devojke. Bilo bi zanimljivo pratiti sudbinu svih tih žena. U svakom slučaju, ništa nije besmislenije od poslovice, koja se čuje po ulicama, a prema kojoj bi ukidanje javnih radnji uvećalo uličnu prostituciju, a da bi njihovo uvođenje ukinulo ovu poslednju. Očevidno je, da je personal jedne javne radnje, koja traži stalno obnavljanje, neumitno i besprekidno izbacivan na ulicu. Bez sumnje, mnoge prostitutke propadaju mlade od alkoholizma i posledica sifilisa. Ali, sa mnoge druge, kad ih više niko ne želi u javnoj radnji, jedini je izvor da „vrbuju" svoje goste po ulicama ili da se pridruže tajnim javnim radnjama ili krčmama istog svojstva.

Najumešnije, one, koje pokazuju visoko umetničko i industrijsko razumevanje svoga zanata, umeju da učine napredak, da se unaprede i da postanu podvodačice: to su retke privilegisane žene. Mnoge od njih završavaju samoubistvom ili ludnicom. Na kraju krajeva, kad ih nijedan čovek više neće, većina žena spuštaju se do najodvratnijih zanata; postaju posrednice, čistačice nužnika i sačinjavaju prema svom temperamentu ili karakteru razne kategorije starih vračara, koje nije potrebno nabrajati ovde. U Minhenu nekad je bilo ušlo u poslovicu, da se pleme Radiweiber i Nussweiber (tj. starih žena, koje prodaju po uličnim uglovima orahe i velike bele rotke, koje se u Minhenu jedu uz pivo), regrutuje velikim delom među bivšim javnim ženama. Izuzetno po neka otresnija i domišljavnija javna žena uspe da se uda.
Ako se nepristrasno posmatra bedna karijera jedne javne žene, ne može se pristati, bez osećanja tuge i negodovanja, na upotrebu izraza „fille de joie" jep on u sebi nosi toliko gorke i tragične ironije, da bi trebalo da nagoni crvenilo na lice svakom posetiocu prostitucije.
Kad bi čovek bio u stanju da oseti i sam pravo duševno stanje, koje se krije pozadi smeha i pesme tolikih jadnih pevačica po javnim mestima i šantanima i pozadi bestidnih majstorluka mnogih prostitutki, kad bi čovek mogao poznavati ceo njihov prošli život i uzroke njihova pada, ni jedan .čovek sa trunkom milosrđa i simpatije prema svojim bližnjim, ne bi mogao mirna srca okusiti „nasladu", kupljenu za tu cenu. Ko zna da čita nemački preporučujemo mu u tom pogledu: Tagebuch einer Verlorenen od Marguerite Bohme (Berlin, Fontane 1905).

Prostitucije i polne izopačenosti

Ako je istina, da su mnoge javne žene bolesnog nasleđa, još je tačnije da je dobar deo ovih primoran da se podvrgne fantazijama bolesnih posetilaca. Tako često i mnogobrojne polne anomalije, o kojima smo govorili u glavi VIII, u tesnoj su vezi sa prostitucijom. Prečišćenost savremene obrazovanosti tako je savršena da pruža svakom bolesnom obliku polnog prohteva mesta ili bar naročito obučene predmete za njegovu upotrebu.
Do sada smo samo govorili o javnim ženama i kazali smo, da se one mogu i obučiti upotrebi sadista, masohista itd. Potrebno je, da se one puštaju zlostavljanju od strane prvih ili da satru udarima druge ili opet da izigravaju i pred jednim i pred drugim simboličke komedije grubosti i unižavanja. Za invertirane ljude, naprotiv, postoje u nekim mestima muške javne radnje, u kojima se mladi dečaci odaju pederastiji za novac. Mlada deca, najzad, moraju se držati u rezervi za izvesne bogate i rafinirane bludnike ili, pak, za one koji boluju od pederoze. Ta je roba neobično skupa, jer izlaže opasnosti da se umeša sud. Još nevine mlade devojke tako isto se plaćaju skupo, te se trude, da im se posle deflracije nevinak (himen) opet zašije, kako bi ih mogli nuditi nekoliko puta kao nevine.
Sa onim što je rečeno u glavi VIII ovi navodi će biti dovoljni, da pokažu kako prostitucija i podvođenje sačinjavaju samo strašno ruglo namenjeno eksploatisanju u kornst „zlatnog teleta" neobuzdane požude ljudske naslade. Uzima se u odbranu taj sistem pod izgovorom higijene, zaštite poštenih žena od napada ljudi itd. U stvari, na taj način se uspelo, da se pokvare i razmekšaju ljudi, da se svedu na mali broj normalni polni odnosi mladosti u njinom prirodnom združivanju sa prvom ljubavlju, da se pokvari i sama ljubav, da se veliki broj sposobnih i poštenih žena udale od braka i ljubavi, od polnih odnosa uopšte, najzad, da se ceo polni život našeg društva upravi na stranputicu.
Savremena je književnost počela da se bavi psihologijom prostitucije. Naveli smo već „Radnju Telije" od Mopasana i „Nanu", od Zole. Nana je javna žena višeg stila čija je povest ispričana na poznati, začinjen i realistički način čuvenog naturalističkog romano-pisca. On je grubo opisao polnu pokvarenost pariskih krugova iz drugog Carstva.
Hoćemo još da rečemo nekoliko reči o jednom društvenom pokretu protiv propisane prostitucije i njenog podvođenja, pokret koji se zove abolicionizam (ukinuće).

Ukinuće i propisivanje prostitucije

Pošto su pojave, koje smo malo čas opisali, zgadile jednu hrabru i plemenitu Engleskinju G-đu Jozefinu Bitler, ona preduze, u ime prava i slobode, borbu protiv podvođenja, protiv trgovine belim robljem i zvaničnog trpljenja prostitucije od strane države. Ona napada tako isto i duboku nepravdu Napoleonovog zakonika prema ženama, posebično na zabranu istrage u pronalasku oca (očinstva), koja baca zavedene devojke u ruke prostitucije. Pristalice ukinuća osporavaju društvu pravo da nasilno upisuje u policiju javne žene pod izgovorom higijene, da ih podvrgava i protiv njene volje lekarskom pregledu i da ih zatvara u javne radnje. Oni traže stroge zakone protiv podvođenja, a suzbijaju toleriranje.
U lekarskim krugovima obično se uzima u odbranu od tih napada sistem propisivanja; izjavljuje se, da društvo izvesno ima prava da se čuva od opasnih zaraza i da u tom cilju ono može isto tako primorati zaražene jasne žene na nasilno lečenje, kao što primorava ljude bolesne od boginja i kolere da se iiterniraju po bolnicama. Zbog svoga sramnog zanata te su žene u ostalom, misli se, izgubile svako pravo na naročite obzire.
Ovo poslednje potkrepljivanje dokazima izgleda opravdano pri površnom ispitu, ali ono uzima sasvim drugi izgled, kad se udubi u pitanje i u činjenice. Pre svega upoređenje sa boginjama i kolerom na rđavoj je osnovi, jer te bolesti izlažu opasnosti nevinu masu naroda, dok čovek, koji se služi prostitucijom, čini to savršeno svesan uzroka i potpuno poznaje opasnost, kojoj se izlaže. Ne vidi se iz kog bi razloga društvo bilo obavezno da priprema Don Žuanima i bludnicima lepe bezopasne predmete za njihove polne neumerenosti.
Na to se stavlja primedba, da su nevine supruge često zaražene i da moraju da trpe grehove svoga muža. Ali tako prostrano upletanje države u porodice, upletanje, koje proizlazi iz takvog gledišta, izgleda nam da nije dopušteno i ono bi odvodilo do najžalosnijih zloupotreba. Društvo nema ni prava, ni dužnosti, da olakšava opasne i štetne radnje pojedinih osoba na račun drugih, čineći ih manje opasnim i manje štetnim, kako bi neke treće ličnosti bile manje izložene, da od tog pate. To je besmislen sofizam. Dužnost je društva, da učini odgovornim svakog koji učini opasnu ili štetnu radnju, eventualno i da ga kazni, ako je prouzrokovao zlo. U ovom slučaju, naprotiv, samo se jedan od krivaca primorava (prostitutka) da se za navek posveti svojoj bednoj trgovini, dok se čoveku, koji se njom služi i koji je često zaražuje, ne pridaje nikakva odgovornost. Država, osem toga, nema prava da radi protiv izvesnih lica, smatranih kao savršeno odgovornim pod izgovorom, da bi njihova buduća osećanja i radnje mogle imati opasnih posledica za druge, inače ona širom otvara vrata samovolji i zloupotrebi snage. Ludaci i njihovi najbliži srodnici, okoreli zlikovci čine jedini izuzetak, jer kod njih bolesni nenormalni i neodgovorni moždani postroj postaje stalna opasnost za društvo. Pri svem tom jedno se pitanje postavlja: Može li se smatrati sama prostitucija, tj. izdavanje svog tela u najam u polnom cilju, kao prestup, — kažnjiv zakonom? Kad bi to bilo kažnjivo, ne bi trebalo, pre svega, kazniti samo javnu ženu, već i njenoga gosta ili pak poslati ih oboje u zavod za popravku. To bi bila jedna logična, jasna i prosta posledica takog gledišta, jer su u tom slučaju oba ugovorača podjednake krvi i, dodajmo, podjednako opasni za zaraženje.
Kako, dakle, opravdati sistem prema kom se žigoše i obeležava u policiji samo javna žena, prema kom se čovek ne zadovoljava trpljenjem njenog skandaloznog zanata, u mesto, kaznom; nego zvaničnim organizovanjem njegovim, gurajući na taj način ženu sve niže, kako, dakle da ce opravda taj sistem, prema kome, najzad, da bi ce krunisalo delo, država patentira podvodača, koji iskorišćuje njen porok ? Mučno je ozvaničiti potpunije licemerstvo, protivrečniji sistem.
U staro doba, kada je robovanje bilo dopušteno, zadovoljstvo i naslada ljudi bila je dovoljna, da opravda takve mere, koje su stvarale y njihovu korist čitavu jednu klasu prezrenih ženskih stvorova; to ce iskreno i javno priznavalo. U naše doba, podjednaka prava ljudi, zvanično priznata y obrazovanim zemljama, ne dopuštaju to više, te jedino higijenski razlozi mogu služiti da jedno tako savršeno varvarstvo odenu y licemernu spoljašnost opravdanja. Ludaci ce, pa čak i zlikovci, zatvaraju jedino zbog sigurnosti i da bi ce y isto doba pokušala i njihovo popravljanje; ali ce ne dopušta, da njihovo telo postane žrtva, niti predmet trgovine, izloženo nekim trećim licima za zadovoljstvo ostalih članova društva.
Ali rezultati statistike, koja ce pošteno objašnjava, protivreče tom priridnom opravdanju (koje je pokušano y ime higijene) propisiaanja prostitucije i podvođenja. Mislilo ce na cilj, da ce ljudima pruži zdrava obljuba ili bar bezopasna, ali činjenice dokazuju, da ce tim sistemom nije uspelo, niti da ce smanji broj veneričnih bolesti, niti da ce te bolesti uspešno suzbiju. Lažna sigurnost, koja ce zvanično pruža ljudima propisivanjem, čini ih y toliko više neobazrivim. Umnožavanje polnih odnosa svake javne žene povećava opasnost zaraze bar onoliko, koliko ju smanjuje uklanjanje od strane lekara nekih malo ozbiljnije obolelih žena.
Pokvarenost države i njenih činovnika, naročito policije i lekara javnih radnji, opšta razuzdanost običaja, koja proizlazi iz zvaničnog toleriranja, najzad izopačenost pojmova morala y narodu, - uvećavaju navike prostitucije, a sa njom i opasnosti zaraze. Osigurani nekažnjivošću, podvodači i njihovi pratioci postaju sve više smeliji, te proširuju svoje trgovanje, dok, s druge strane iz straha od policije, javne žene, čiji ce broj povećao, zahvaljujući sistemu, sve više traže da izigraju zakon i da tajno upražnjavaju svoj zanat. Pa treba li ce čuditi što baruština, koju je čovek hteo da presuši, postaje sve dublja i prljavija? Moželi ce reći y potpunoj savesti da ce radilo y korist higijene? Najbolje ce to videlo y Francuskoj i y Ženevi. Dovoljno je uporediti broj veneričnih bolesti javnih žena y zemljama, koje imaju propisanu prostituciju, — i y zemljama, koje ju nemaju, da bi ce utvrdio s higijenskog gledišta potpun fijasko tog sistema. U srednju ruku, broj je zaraze gotovo isti y propisanoj prostituciji, kao i bez nje, a on zavisi od mnoštva drugih uzroka. Ne mogu na ovom mestu ulaziti y sitnice.

Upućujem čitaoca na statistike i dela objavljena brigom Abolicionističkog udruženja (ulica St. Leger, 6. Ženeva). Od svega što je objavljeno y ovom pogledu, ništa mi ce nije učinilo ubedljivije od Munijeve (Mounier) Magistralne statistike, izrađene 1889, godine za Holandiju. Čak i među lekarima, tvorcima propisane prostitucije, abolicionističko gledište preovlađuje iz dana y dan. Na kraju krajeva dolazi ce do saznanja, da ce čovek vara i da toleriranje podvođenja, pa čak i upisivanje i obavezni pregled javnih žena, pogrešna su metoda društvenog aseniranja od veneričnih bolesti.
Ali ukidanjem zvaničnog toleriranja i propisivanja prostitucije, pitanje prostitucije nije ipak rešeno. Tiče ce tu negativnog uticaja, važnog, istina, za taktiku onih, koji žele da obore bestidnu zloupotrebu, ali koji nikako ne odgovara višem zadatku: ukidanju korena zla. Pozitivni rad će početi tek kad ce država oslobodi svog stidnog ugovora sa podvođenjem i prostitucijom.
U narednim glavama ispitivaćemo lekove koje treba primeniti na našu polnu anarhiju, plod muške autokracije, kao što je ruska anarhija plod carizma ; ne želimo da anticipiramo, pa ipak s lekarsko higijenskog gledišta stavićemo na ovom mestu nekoliko primedaba pristalicama propisivanja prostitucije. Oni glasno viču, da su abolicioniste fanatične razbuktane glave, koje će zbog nedostatka naučnog duha proizvesti nov potop veneričnih bolesti nad našim društvom. To zaplašivanje ne počiva ni na kakvoj ozbiljnoj osnovi: nikada koncesija, propisana od strane države, nad kupovinom i prodavanjem tela izvesnih žena, nije suzbila niti stvarno umanjila broj veneričnih bolesti, jer do tog nikad ne može doći. Koncesija jednog protiv prirodnog poroka od strane države ne može biti higijenska.
U Francuskoj, gde sistem propisane prostitucije postoji vrlo dugo y najstrožem obliku, venerične bolesti čine strašan pokor, dok y Švajcarskoj, gde postoji samo y Ženevi — jer je ona ukinuta od pre nekoliko godina y Ciriškom Kantonu — te su bolesti ređe. Ženeva je isto tako zaražena koliko i ostale varoši Švajcarske. Uz prkos svojih uzoritih javnih ranji, a y jednom popularnom glasanju, Cirih je tu skoro potvrdio ukidanje velikom većinom protiv inicijative nekih koristoljubaca, koji su hteli da uspostave javne radnje pod ništavnim i varljivim izgovrom. Neke tajne javne radnje postoje još y varošima y kojima, kao y Bjenu, vlast ljubazno zatvara oči. Cirih i Bazel su najveće varoši y Švajcarskoj, a Ženeva dolazi tek na treće mesto.
Mislilo ce, uz to, da bi ce broj prestupa protivu morala uvećao sa ukidanjem javnih radnji. I to je opsena jednog fantoma, koji ce priziva y pomoć. Najveći deo polnih prestupa, ako ne i svi, posledičan je duševnim anomalijama (vidi glavu VIII) ili posledica je alkoholnog pijanstva. Ako imaju kakvu vezu s prostitucijom, ta bi ce veza sastojala y tome, što, su povlađivali njenim orgijama. Dokaz su činjenice.

Lek zlu

Pre svega potrebni su strogi zakoni protiv podvođenja, koje predstavlja zločin prema opštem pravu. Nepobitno je, zbilja, da je trgovina telom svog bližnjeg nezakonita, pa čak i kad ce taj bližnji voljno tome odaje. To je zločin ili prestup za kojim bi trebalo tragati, kao i za trgovinom Crncima ili za zelenaškim kajišarenjem. Ne bi trebalo čekati, da ce tužba podnese, nego bi trebalo po dužnosti tragati za podvođenjem, da ce vidno pokaže. Podvodač ce vrbuje, bez svake sumnje, y društvenom talogu. Bez sumnje i tu, kao i drugde, postoje manje opasni oblici, prema kojima bi trebalo da zakon bude blaži. Ne treba ništa preuveličavati. U toj oblasti, kao i y drugim, kazneno pravo ne treba da bude osvetnik niti kazna ispaštanja: treba težiti prosto zaštiti društva i popravljanju krivaca.
Što ce tiče same prostitucije, od nje ce ne može načiniti kaznimo delo, a da ce ne otvore vrata najširoj samovolji. Država ne može zabraniti jednoj odrasloj i odgovornoj osobi, da raspolaže svojim sopstvenim telom, sem ako neće da igra ulogu božjeg advokata i da uvede y zakonodavstvo verske i metafizičke obzire. Država može tražiti, da one ili oni, prostituišu, da ne dosađuju ni javnosti ni drugim licima. Država, dakle, ima prava, da kazni „pecanje" („racollage") tj. izazivanje na ulici, kaznama ili, pak, i zatvorom, naročito y slučaju čestog ponavljanja. Ona može, osem toga, da daje licima oba pola, koji su bili žrtve veneričnih bolesti, pravom da građanskim putem zahtevaju naknadu. Mnogo ce osporavala zakonska podloga tog prava naknade. Što ce tiče mene, to je pravo isto toliko zakonsko koliko i nepobitno, čim država ne podnosi i ne propisuje prostituciju. Doklegod ona to čini i doklegod podvrgava javne žene obaveznom lekarskom pregledu i lečenju, dotle ona, y isto doba, snosi i odgovornost njihovoga zdravstvenog stanja. U režimu propisane prostitucije, trebalo bi po toj logici, da jedan zaraženi čovek zahteva od države ili, pak od patentiranih podvodača, a ne od javnih žena, stavljeni van dosega javnog prava, naknade, koje bi odgovarale pričinjenom zlu, pošto mu je obećana zdrava roba.
Pitanje odgovornosti sasvim ce drukčije postavlja, čim je prostitucija slobodna. Polni odnosi jedne slobodne prostitutke sa čovekom, koji ju pohodi, počivaju, može ce reći, na privatnom ugovoru, y kome svaki ugovorač ima ista uzajamna prava i iste obaveze. Ako jedan od ugovorača prevari drugog, skrivajući od njega zarazu, od koje ce ovaj razboleo, on ga povređuje i ovaj treba, da ima prava, ako pokaže dovoljne dokaze, da zahteva naknadu. Ako je kobasica, koju kupim kod jednoga kobasičara, pokvarena, napravljena od zaraženog mesa, pa ako ce od nje razbolim, ima prava da tražim od kobasičara naknadu. Naprotiv, ako je kobasica dobra, a ja kobasicu platim lažnim novcem, ili mu učinim ma kakvu drugu nepravdu, onda će on imati prava, da me napadne.

To pravo na naknadu ne sačinjava ipak glavnu tačku. Da bi ce prostitucija i venerične bolesti uspešno suzbile, trebalo bi privesti y delo osnovne društvene reforme.

1. Pre svega trebada prestane bedni sistem iskorišćavanja siromašnog od strane bogatog, budući da rad prvoga nije nagrađen po pravoj vrednosti. To zahteva društveni preobražaj svojine i roda;
2. Treba uspeti da ce ukine upotreba opojnih (narkotičnih) supstanci, a posebično alkohola;
3. Treba da ce učini kraj lažnom stidu, što ce tiče polnih odnosa;
4. Treba upoznati sav narod sa orgomnom opasnošću veneričnih bolesti i sa sredstvima, koja ce mogu upotrebljavati y njihovu izbegavanju;
5. Treba da čistoća svugde, naročito y polnim odnosima, bude y napretku;
6. Treba uopštiti upotrebu predohranih srestava (prezervativa od životinjskih opni) y svakoj svojoj obljubi, čiji cilj nije rađanje;
7. Treba vršiti nadzor svugde, da ce lečenje veneričnih bolesti y bolnicama vrši na pristojan i čovečji način i da ce čuva osećanje stida oba pola, naročito stid žena, tako, da zaraženi, koji iisu rđava lica nemaju da trpe užas i mučenje, pre nego što ce usude da ce podvrgnu potrebnom lečenju. Zbog toga treba mnogo reda i diskrecije dok današnja venerična odeljenja po bolnicama pre liče na javne radnje, nego na bolesničke sobe. Ne treba ce tome čuditi dokle god država y njima nagomilava, kao čopor prezrenih stvorova, bolesne javne žene, koje su opet delom, zahvaljajući državi, postale koliko životinjski grube, toliko i bestidne. Očovidno je, da ce y takvom stanju manje ili više poštene žene, pa čak i javne žene bolje kakvoće — jer i takvih ima — opiru iz sve svoje snage, da ce podvrgnu bolničkom lečenju i postaju time najužasnije ognjište zaraze. Lečeći venerične bolesti y bolnici s više obzira na čovečji način, ukidajući žig srama, koji im ce udara, odvajajući bolesnike jedne od drugih, prema njihovom ponašanju, uspeće ce, bez sumnje, da ce pobedi često neizdržljivo stanje. Venerični bolesnici bi sve onda odlučivali lako, da odu y bolnicu, kao što to danas čine bolesnici od kožnih bolesti i mnogo bolje bi ce uspelo, da ce izleče. U Italiji napredak y tome smislu već je vrlo veliki (vidi glavu XIV, Lečenje polnih bolesti).

Završavajući, izražavam svoje ubeđenje, da, — ako ce čovek mora sada da zadovoljava zajaživanjem prostitucije i ukidanjem uzroka, koji čine prostitutke sve prezrenijim —preobražaj našeg društvenog života, a naročito ukidanje kapitalističke vlade kao načina iskorišćavanja tuđeg rada i upotrebe alkohola kao pića — moći će da uspe y budućnosti, ne ugušujući ipak zlo y celosti, da postepeno ukine prostituciju i da ju zameni naložništvom (konkubinatom) koje daje mnogo bolje ishode.

§ 4. Kupovno naložništvo

Grupa o kojoj imamo da govorimo, nejasno je odeljena, Ona sačinjava prelaz između prave prostitucije i ljubavi izvan braka ili naložništva. Ona ce razlikuje od pravog konkubinata time što ce naplaćuje. Već po tome unapred ce može pogoditi da je razlika neobično delikatna.

Lorete

Loretama ce mogu nazvati (stari izraz, vidi raniju primedbu) plaćene žene, koje nisu više prave prostitutke. Jedva je mogućno razlikovati ih od tajnih i sramežljivih prostitutki, koje nisu upisane. Tiče ce ovde žena, koje ce ne odaju „pecinju" i ne prodaju ce prvom na koga naiđu. One imaju izvesan izbor i daju ce pod najam, bar za izvesno vreme, jednom jedinom i istom čoveku.

Grizete

Ženica ili nekadanja grizeta mladog Parizlije (ista primedba), dovojka, čiji je uzorni oblik postao klasičan, sačinjava već jedan viši stepen, koji je čak — nekada i y prvobitnoj prostoti — predstavljao izvesnu poeziju. Ova vrsta odnosa može ce porediti sa brakom na rok, potpuno slobodnim, y kome ce još nalazi ili ce bar nekad još nalazila, izvesna vrsnost.
Kao izvesne slobodne prostitutke, i grizeta ne živi samo od izdržavanja svog ljubaznika. Ona je često modiskinja ili švalja ili prodavačica y kakvoj radnji; on nju izdržava da bi bolje i prijatnije živela, a ona mu održava njegovo domaćinstvo, namešta sobu, spavajući i hraneći ce sa njim. Danas vrlo često čovek stanuje sa takvom ženom y nameštenoj sobi, što daje tim stanovima sumnjiv glas.
Kad ljubaznica održava sama domaćinstvo svom ljubazniku i živi sa njim y prisnijoj zajednici duha, a ne samo tela, veza uzima na ce ozbiljniju, postojaniju i uzvišeniju odliku. Kod grizete nije nikako isključena izvesna naklonost, pa čak i ljubav. Ipak sva ce ova naložništva obično tako podešavaju, da ljubav ne može da postane duboka, jer veza retko prevazilazi nekoliko nedelja ili meseci, i da ne dođe promena. Prirodna osećanja ljubavi kod žene malo po malo trnu y takvom mnogomuštvu (poliandriji); tiče ce tu na kraju krajeva manje više „sporednog zanata".
Srećemo dakle lorete i grizete svih kategorija, ali ce, uglavnom, one manje vezuju za bogate ljude, nego za buržoaziju, studente, trpovačke pomoćnike, radnike itd. To je neka vrsta ugovora ili ograničenog davanja pod najam. Taj sistem je vrlo jako raširen y velikim varošima, jer ce stanovnici y njima malo poznaju i ne vode brigu jedan za druge. Naprotiv, teško može da ce održi y malim mestima, gde ce svako poznaje.

Metrese — Hetere

Izrazom metrese mogu ce naznačiti aristokratkinje, elita kupovnog naložništva. Tu ce može još razgovetno videti prelaz kupovne ljubavi ka slobodnom naložništvu, koje počiva na uzajamnoj ljubavi. Hetere starih Grka (vidi glavu VI § 17) odgovarale su manje ili više našim modernim metresama, naročito inteligentnim metresama ljudi, koji zauzimaju visoke položaje. U izvesnom pogledu može ce reći, da je Žorž Sand na pr. bila hetera iz čiste ljubavi, dok je novac kod grčkih ljudi igrao veliku ulogu. Izvesne su metrese plaćene; druge, opet, žive na ravnoj nozi sa svojim ljubaznicama; a neke ih izdržavaju. Najzad, treba razlikovati slučaj, kad jedna metresa živi sa oženjenim čovekom, od slučaja, kad živi sa neženjenim.
Najuzorniji slučaj izvesno je kad neženja koji hoće, da ostane slobodan, uzme metresu od koje y isto doba stvara i gospodaricu kuće, a koja time postaje njegova nezakonita žena! Ona može da ode i da ce odvoji od svoga muža, kad joj je volja. Neke žene sklapaju tu vrstu veze, ne budući stvarno plaćene, nego jedino da bi ih ljubaznik izdržavao y zamenu čega ona mu vodi domaćinstvo. Tu ce, dakle, udaljujemo od prve prodaje tela. Ugovor može biti sklopljen na neograničeno, ili na unapred utvrđeno vreme. U takom slučaju odmah ce poznaje uticaj novca po držanju čoveka prema svojoj metresi. Njegov ton je obično prostački i prezriviji prema plaćenim metresama, nego prema metresama, koje nisu plaćene. Ljubav plaćenih metresa nije, dakle, ni trajnija ni snažnija od ljubavi grizeta, pošto je slučaj bez malo isti.
Hana od Zole prostituiše ce redovno sa bogatim ljudima. Pored toga ona je metresa ili pokorno naložnica de Fontan-a, koji igra ulogu podvodača višeg stila, dok, na trećem mestu, ona ce sasvim idilično zaljubljuje y maloga Žorža. Direktor pozorišta Bordenave c razlogom jogunasto želi da ce njegovo pozorište nazove imenom javne radnje; on je zbilja pre podvodač nego direktor pozorišta. Ovaj malo preterani primer pokazuje y nekoliko reči koliko su y toj rastegljivoj oblasti pojmovi y stanju da ce prelivaju jedni y druge.

Zna ce, da ima i udatih metresa. Stanje metrese jednog otmenog čoveka y glavnom je delikatnije, nego stanje metrese jednog bećara. Imamo da ce bavimo na ovom mestu samo plaćenim metresama. One ce daju samo oženjenim ljudima, kad je brak ljudi manje više rastrojen, bilo da ce muž nalazi odvojen od žene, bilo da živi y otvorenom neprijateljstvu sa njom. Oženjen čovek može, nasuprot, i pored porodičnih prisnih veza, pohoditi krišom javne radnje ili privatne prostitutke, često čak i sa znanjem svoje žene, jer prostitutka, koju svet ne poznaje ili jedva ako poznaje i kojoj ce dolazi samo jedan put ili retko, ne može imati uticaja na porodične odnose. Tim su ce žalosnim razlogom čak poslužili da bi uzeli y odbranu prostituciju. Istina je, da ženjeni ljudi često kradimice imaju odnosa s drugim ženama i izrazom metrese nazivaju ce žene, koje ce odaju takvim odnosima, bilo da su jedno, bilo da su oboje oženjeni ili udate. U tom slučaju novac obično dolazi tek kao sporedni uzrok, ako brak ili brakovi, o kojima ce govori, nisu razoreni. Često ce tiče isto tako, samo manevra jeanog intriganta jednog ili drugog pola, koji pokušava da razdvoji supružnike, da bi stupio y brak s njim i pribavio njegovo imanje. Dovoljno je samo pokazati koliko je često teško razlikovati plaćenu ljubaznicu (metresu) od mesaline, od zaljubljene pohotne žene, koja ce ne daje iz koristoljublja, već iz strasti ili pak od intrigantkinje, koja smišlja kakvu klopku. Retko da plaćene lorete, grizete i plaćene ljubaznice imaju dece. Te žene,— bar one koje su najuzvišenije među njima, — ređe su, istina, zaražene veneričnim bolestima od prostitutki, ali su y toliko više obučene, prepredenije, te umeju da ce odlično koriste sredstvima protiv začeća.

Sudbina dece kupovnih naložnica je obično žalosna. To nisu plodovi ljubavi, već plodovi polne veze osnovane na lenosti, vetropirstvu ili strasnoj pohotljivosti. Dete ce pojavljuje samo da pomuti pir. Ako ce i pored preduzetih mera, začeće proizvede onda ce one trude, da ga ce oslobode veštačkim putem: pobačajem; inače posle rođenja dete ce predaje jednoj naročitoj dadilji („iaiseuse d'anges") koja ce obavezuje da ga umori malo po malo. Bez sumnje žene, koje ce prodaju, često su bolje prirode, te ce može čak videti da obične prostitutke iz javnih radnji vole i zaneseno nadgledaju svoju decu, dok ce mlade devojke iz visokog društva obično trude, da ce otarase vanbračnog deteta, jer ih ono mnogo više kompromituje nego devojke iz naroda. Neke udate žene, ne oklevajući ni malo, izazivaju pobačaj kad im dete smeta.

O četvrtoj grupi govorili smo jedino zbog njenih odnosa sa merkantilizmom. Svaka veza, y kojoj ljudski stvor prodaje svoju ljubav za novac jeste gadna i protiv prirode. Kupovna ljubav nije ljubav; to je prljav ugovor između čoveka i žene y cilju da ce zadovolju ipoln i prohtev, ne obzirući - ce na uzvišenu nameru, koju priroda pridaje tome. Često ce događa, da ce slični ugovori sklapaju y obratnom smislu: jedna nimfomana žena plaća sebi nekog lepog mladića, pod vidnijim ili skrivenijim oblikom, da bi pribavila sebi prijatan snošaj; ili je pak ugovor sklopljen na različnoj podlozi na pr. kad homoseksualac (vidi glavu VIII) plaća šladog dečaka, da bi zadovoljio svoje perverzne prohteve.

Ma kako da je gadan sadržaj ove glave, bilo je potrebno da ce ona napiše, kako bi čovek mogao sebi jasno predstaviti njen sadašnji doseg. Pod izgovorom vrline kupovna ljubav pokrivala ce vrlo dugo licemernom koprenom. Prostitucija, brak zbog novca, kupovno naložništvo jesu svaki na svoj način elemenat pokvarenosti i opadanja, koji udruženi sa alkoholom, s kockom, sa spekulacijom, s trčanjem za novcem i s raskoši y opšte, prete da pripreme rušenje naše savremene kulture. Budući da je organizovanje prostitucije od strane države najgrublje među tim anomalijama, to treba otpočeti njegovim ukidanjem.

Kod starih, boginja Venera ili Afrodita bila je znamenje lepote i ljubavi. Ma da malo podmukla ona je bila plodna, puna žarke požude i draži; ona iije bila oličenje prirodne težnje ljudskog bića, nego i njegov pesnički ideal. Dva lažna boga sve ce bezočnije hvataju y kolo, da bi tu boginju svukli y blato: Bahus, koji čini od nje gnusnu i prostačku životinju i Mamon ili zlatno telo, koji ju preobraća y kupovnu prostitutku. Za to vreme krivi zavidljivi ili licemerni verski asketizam priključuje ce uvek uzalud da bi je sputao ludačkom košuljom. Neka bi napredak kulture i nauke pribavio još snage, da ju oslobodi, koliko te ludačke košulje, toliko i tiranije tih dviju čudnih gotovana, koje ljudsko neznanje, predrasuda i glupost još tako jogunasto odevaju y bogovsku prirodu. Onda će boginja ljubavi opet blesnuti starim sjajem na nebu čovečanstva i sreće.

§. 5. Prostitucija, brak i venerične bolesti za vreme svetskog rata

Uvećanje prostitucije, silovanja i veneričnih bolesti, zatim razoravanje mnogih brakova, a uzto kakogenizam tj. zlokobia selekcija ljudi: to je polni bilans svetskoga rata, bilans, koji je još više prevazišao moja predviđanja, koja su, već i pre njegova početka, bila pesimistička. U savremenim ratovima, c obaveznim služenjem vojske za sve,, biraju se uvek najbolji i najjači i po telu, i po duši, da bi bili poslani u smrt, smanjujući time isto toliko telesno i umno blago naših rasa, za čije rasplođavanje ostaju škartovi: ludaci, iznemogli, invalidi i zločinci. U samoj borbi. pošteni i hrabri idu u smrt, a kukavice i samoživci se predaju ili beže.
Osem toga rat demorališe čoveka, odvikavajući ga od rada. čineći ga surovim i neosetljivim prema tuđim mukama,. budeći sve antidruštvene nagone mržnje, osvete sadističkog nasleđivanja, lenosti i ravnodušnosti. Uz to, rat prouzrukuje zloupotrebu u alkoholu i duvanu.

Kod svih zaraćenih strana zabeleženo je užasno pogoršanje u supružanskoj vernosti, i ne samo zbog prostitucije vojnika i oficira, nego i zbog njihovih veza s drugim ženama, bilo u zauzetim zemljama, bilo u ropstvu i interniranju, bilo drugde. Udate žene, ostavljene same, vrlo često su se podavale zavođenju od stranih, drugih ljudi, što je proizvodilo tragične bračne prizore po povratku muža. (Mislim da je i u Srbiji, po povratku sa Solunskog Fronta, bilo isuviše ovakvih prizora. Prev.)

Silovanja su svugde bila mnogobrojna. Jedan vojnik, po povratku iz Soluna, hvalio se da je tamo izvršio 20 silovanja. Venerične bolesti, naročito sifilis, dobila je većina vojnika. Podsetimo na ono, što smo rekli na kraju I glave o blastoftoriji i dodajmo blastoftoriju alkoholom blastoftoriji sifilisom. Onda će čovek imati pred očima „društvenu korist" svetskog rata.
Ali to nije sve. Čak i u neutralnim državama, na pr. u Švajcarskoj, moglo se videti razorno dejstvo produžene mobilizacije i nerazumnog odsluživanja vojničkog roka, koji je mogao biti zamenjen korisnim radovima na zdravstvenom uređenju, sagrađivanju, u poljoprivredi itd. Utvrđena su mnogobrojna neverstva kod apstinenata i antialkoholičara.

Danas, posle svetskoga rata, pobediodi, pobeđeni i neutralci ridaju nad opštim survavanjem čovečanstva i svaki od njih za to optužuje — koga? Druge, razume se, nebo i ljude, izuzev samo sebe! I onda gube hrabrost, u mesto da razumeju da samo uporan lični rad svakoga od njih, pa bio on pobeđen, pobedilac ili neutralac, pridružen trajnom miru, pomoću pravog federalnog međunarodnog društva najzad:. oslobođenih naroda, — može još da spase Evropu i čovečanstvo u trajnoj, miroljubivoj i društvenoj demokratiji,. koja nije šuplja fraza.
Mislim, da će mi svaki. koji je video ili osetio lično zlokobne posledice svetskoga rata od 1914—1918, ili koji je, ne uzimajući udela u samom ratu pažljivo pratio njegov razvoj u štampi ili pomoću drugih osoba, dati za pravo:: dosta žrtava! Dosta je porušeno! Zidajmo nanovo!

početna strana