Psihološko rešenje
Životi i mišljenja velikih filosofa | Platon
<< Psihološki problem | Psihološko rešenje | Političko rešenje >>
Pa šta bi trebalo da ce radi?
Moralo bi ce time početi »da ce svi građani koji su stariji od deset godina pošalju na njive, a njihov podmladak da filosofi uzmu pod svoje okrilje, da bi ga sačuvali od rđavih navika njegovih roditelja« (540). Ne može ce nijedna utopija izvesti dokle god mlade ljude na svakom koraku kvari primer njihovih roditelja. Najpre treba očistiti zemljište koliko god ce to može. Bilo bi sasvim mogućno da kakav prosvećen vladar da nekome punu moć da y jednom delu ili y jednoj koloniji njegove države učini takav početak. Jedan vladar je to i učinio, kao što ćemo još videti. Svakome detetu, i to odmah y početku, morale bi ce svakako pružiti iste mogućnosti obrazovanja; ne može ce unapred reći gde će izbiti svetlost obdarenosti ili genija, i zato ce ona mora nepristrasno tražiti svuda, y svakom sloju društvenom i y svakoj rasi. Prvi korak na novom putu jeste opšte obrazovanje.
U prvih deset godina vaspitanje treba da bude pretežno telesno. Svaka škola treba da ima svoje vežbalište i igralište, igra i sport treba da ispunjavaju ceo nastavni plan, i otuda će deca y ovom prvom desetleću dovoljno nagomilati zdravlja, da svaku medicinu učine izlišnom. »Računati na pomoć medicinske nauke, jer su ljudi y neradnom i raskošnom životu izazvali y sebi, kao močvara, rđave sokove i isparenja ... nadimanja i nazebe ... zar to nije sramno? ... Ranije lekari ce nisu služili sadanjim načinom isceljivanja koji bolesti neguje i održava čoveka y bolesnom stanju: on pre služi produživanju nego li isceljivanju bolesti.« A to je bezumno držanje lenih bogataša. »Ako je oboleo kakav tesar, on uzme od lekara neki lek za povraćanje da ce na taj način oslobodi od svoje bolesti, ili nešto da ce pročisti, ili daje da mu ce nešto ispali ili izreže, i tako ozdravlja. Ako li bi mu ko preporučivao dužu negu, i da glavu treba da omotava oblozima, ili mu davao slične savete, on bi mu odmah odgovorio da nema vremena za bolovanje, i da mu ništa ne koristi takav život y kojem bi morao paziti samo na svoju bolest i zanemarivati svoj pravi posao; takvom lekaru on bi tako odgovorio i oprostio ce c njim, pa bi ce vratio svom načinu života, i ako bi ozdravio, on bi i dalje živeo i svršavao svoje poslove, a ako mu telo ne bi moglo podnositi napore, on bi umro, i s tim je kraj« (405—406). Ne možemo podizati nikakav narod y kome bi bili samo simulanti i invalidi; ostvarivanje utopije treba da počne y telu ljudi. Ali, same atletske i gimnastičke vežbe učinile bi ljude jednostranima. »Pa kako da nađemo blagu prirodu koja y isti mah ima i veliko srce? — Jer blaga priroda i priroda s velikim srcem stoje y suprotnosti jedna prema drugoj« (375). Ne želimo nikakvu naciju y kojoj bi bili samo rvači koji ce bore za nagradu i teške atletske snage majstora. Možda će naš problem rešiti muzika; ona dušu uči harmoniji i ritmu, i, šta više, osnovima pravednosti, jer »može li harmonično obrazovano biće biti nepravedno? ... Nije li, Glaukone, muzičko vaspitanje baš zato tako moćno što ritam i harmonija silaze y dubinu duše, i vrše na nju najjači uticaj na taj način što unose y nju plemenito držanje, i tako stvaraju plemenita čoveka...?« (401; Protagora, 326). Muzika uobličava karakter, i prema tome, uzima učešća y formiranju socijalnih i političkih dela. »Damon kaže, i ja y to verujem, kad bi ce izmenile vrste muzike, da bi ce c njima izmenili i osnovni zakoni država.«
Muzika je dragocena umetnost, ne samo stoga što oplemenjuje osećanje i karakter, nego i zato što održava i vaspostavlja zdravlje. Ima bolesti koje ce mogu isceliti samo posredstvom duha (Harmid, 175) ; tako su koribantski sveštenici divljom svirkom frula isceljivali histerične žene, i to na taj način što su ih potsticali na neprestano igranje, dok ne bi od umora pale na zemlju i zaspale, a kad bi ce probudile, ustale bi zdrave. Takvim metodama dostižu ce i umiruju nesvesni izvori ljudskoga mišljenja, i y tim praizvorima delanja i osećanja ima genije svoj koren. »Niko y svesnom stanju ne dospeva do istinskoga i bogodanoga gledanja, nego pre onda kad mu je moć razuma okovana y snu, y bolesti, ili y zanosu«; prorok (mantis) ili genije srodan je c onim koji je opsednut (manikos), y zanosu (Fecar, 244).
Tako Platon hodi dalje i dolazi do značajne anticipacije »psihoanalize«. Naša politička psihologija zato je tako zbunjena što nismo dovoljno proučili razne požude i instinkte čovekove. Snovi mogu da nam pruže ključ kojim ćemo ući y neke finije i manje shvatljive naklonosti ljudske. »Za neke nenužne pohlepe i požude drži ce da ce sukobljavaju sa zakonom i poretkom; one su, doduše, svakome urođene, ali ako ce podvrgnu kontroli zakona i boljih umnih žudnja (»sublimiraju ce«), onda one kod nekih ljudi ili potpuno iščezavaju, ili ostavljaju samo male ili veoma slabe tragove; naprotiv, kod drutih one postoje y većem broju i razvijaju veću snagu... Ja mislim naročito na one požude koje ce bude kad umna i blaga snaga duše (»cenzor«) spava, a ustaje životinjska i divlja snaga, i stresa san, i hita da ce oslobodi i svoje požude da zadovolji. U takvom stanju, razularena i lišena svakoga stida i uma, ona ce ni od čega ne usteže i sposobna je za sve. Ona nimalo ne preza od toga da i rođenu majku obleži, ili ma koje drugo biće, bio to čovek, bog ili životinja... Naprotiv, kad je čovek svoju dušu doveo y zdravo stanje i zglasio sve žice svoga bića, pa legao da spava... pošto je svoje požude ni suviše ni premalo nego dovoljno stišao da ih uspava... onda će ce najmanje izvrći opasnosti da postane igračka ćudljivih vizija ... U nama svima, čak i y onim ljudima za koje ce čini da su sasvim umereni, nahodi ce sakrivena takva opasna, i divlja, i poretku protivna priroda, i ona ce javlja y snovima« (571—572). Muzika i mera daju duši i telu ljupkost i zdravlje, ali prekomerna muzika je isto tako opasna kao i prekomerna atletika. Biti samo atlet znači gotovo isto što i biti divljak, i KO je samo muzičar taj ce i suviše raznežava i postaje »meknš nego što je to potrebno« (410). Jedno i drugo treba da je spojeno; ali, posle šesnaeste godine individualno bavljenje muzikom zabranjuje ce, mada ce horsko pevanje i zajedničke igre neguju kroz ceo život. I muzika ne treba da ce neguje samo kao muzika, nego treba da ce uzima kao pomoćno sredstvo da ce gradivu koje čoveka ponekad odbija, a to je gradivo matematike, istorije i prirodnih nauka, da privlačan oblik; nema nikakva razloga da ce ove za omladinu teške studije ne olakšavaju i ne polešpavaju stihovima i pevanjem. Čak i y tom obliku ne smeju ce studije naturati dušama koje ih ne mogu savladati: do izvesnih granica treba da vlada liberalan duh.
»Što pripada računanju, geometriji, i spremanju svega onoga što prethodi dijalektici, to treba već i dečacima da ce predaje, ali bez ikakvoga primoravanja da uče, jer slobodan čovek ne treba da stiče saznanja na ropski način... Znanje koje je stečeno pod pritiskom ne može ce y duhu održati. Zato ne pravite nikakav pritisak, nego pustite da prvo učenje bude neka vrsta igre, jer ćete na taj način najpre saznati za što je koga priroda odredila« (536).
Sa duhovima koji su odrasli bez pritiska, i sa telima koja su ojačana sportom i svakovrsnim vežbama y čistom vazduhu, naša idealna država imala bi sigurnu psihološku i fiziološku osnovu, dovoljno široku za svaku mogućnost i svaki razvitak. Ali, mora ce stvoriti i jedna moralna osnova, članovi zajednice moraju činiti jedinstvo; oni ce moraju naučiti da ce uzajamno dopunjuju, i da budu dužni da jedni s drugima održavaju izvesne prijateljske veze. Međutim, kako ćemo ljude koji su od prirode srebroljubivi, zavidni, svadljivi, i čulni, privoleti na to da ce učtivo ponašaju? Da li svudaprisutnom batinom policije? To je gruba, skupa, i izazivačka metoda. Ima bolji put, a taj ce sastoji y tome da ce kao svetinja utvrdi to da moralne pretpostavke zajednice vuku svoje poreklo od jedne natprirodne moći. Moramo imati religiju.
Platon je uveren da narod ne može biti velik dokle god ne veruje y boga. Čiste kosmičke snage, ili prva pranačela, ili élan vital, koji ne bi bili nikakve ličnosti, jedva bi mogli čoveka potsticati na nadanje, na odanost ili na žrtvu; onima koji ce nalaze y nevolji oni ne bi mogli pružiti nikakve utehe, i onima y iskušenju ne bi dali nikakve hrabrosti. Ali, živi bog sve to može, i samoživa individualista on može pokrenuti da svoju lakomost svede na manju meru i da savlada svoje strasti, ili da ga uplaši. I ta mogućnost postaje još veća onda kad ce sa verom y boga spoji vera y ličnu besmrtnost, jer uzdanje y drugi život daje hrabrosti da umiremo i da podnosimo smrt svojih dragih; KO ce bori s verom, taj je dvostruko naoružan. Uzmimo da ce naša vera ne može osnivati na tome da je bog najzad samo ostvareni ideal naše ljubavi i nade, i da duša umire kao svirka s instrumentom koji joj je davao oblik, ipak nam to odista ne bi škodilo (te misli, koje potsećaju na Paskala, nalaze ce y Fedoku) kad bismo verovali, i to bi nama i našoj deci moglo da donese neizmerne koristi.
Jer, mn ćemo zacelo dospeti y teškoće ako želimo da prostom razumu svoje dece objasnimo i opravdamo sve stvari. Mi ćemo doživeti naročito teška vremena kad ona dostignu dvadesetu godinu života, i podvrgnu ce prvom ispitivanju onoga što su naučila y svim godinama zajedničkoga vaspitanja. Tada će ce preduzeti bezobzirno presijavanje, koje bi ce moglo nazvati i »veliko izlučivaae«. To ispitivanje neće biti nikakav samo akademski ispit, ono će biti i praktično i teorisko; »na tom ispitu tražiće ce i napori, i bolovi, i borbe« (413). Svakoj vrsti obdarenosti pružiće ce prilika da ce pokaže, i svaka nesposobnost izneće ce na svetlost. Oni koji su propali, određuju ce za privredne zadatke naroda; oni postaju poslovnn ljudi, pomoćnici, fabrički radnici, i ratari. Ispit ce vrši nepristrasno i bez obzira na lice; da li će neko postati gazda ili filosof, to ce neće rešavati ni monopolizacijom prilika ni srodničkim zaštićivanjem ; izbor će biti demokratskiji no demokratija.
Oni koji polože ovaj prvi ispit vaspitavaju ce dalje y daljih deset godina telesno, duhovno, i prema osobinama svoga karaktera. I onda ce podvrgavaju drutom ispitu, koji je mnogo stroži nego prvi. Oni koji ovaj drugi ispit ne polože postaju pomoćni radnici, izvršilačke snage i oficiri države. I baš pri ovim velikim izlučivanjima moraće ce upotrebiti najveća veština uveravanja da bi ce izlučeni mogli privoleti na to da ce pribrano i mirno predaju svojoj sudbini. Jer, šta bi veliku množinu onih koji su izlučeni na prvom stepenu i ovu manju, ali snažniju i obdareniju, grupu onih koji su izlučeni na drugom stepenu trebalo da spreči da ce ne sjedine i razbiju našu utopiju, tako da od nje ne preostane ništa druto do sve to bleđe i bleđe sećanje na nju? Šta bi ih trebalo da spreči da mestimice ne donesu nov poredak y kojem bi ponovo vladali samo gomila i nasilje, i koji bi opet izneo na pozornicu otužnu komediju tobožnje demokratije, da capo ad nauseam? Haše jedino spasenje biće onda religija i vera; i zato ćemo ovim mladim ljudima morati reći da su klase y koje oni ulaze donesene voljom božjom i da su neminovne — i sve njihove suze ne mogu izbrisati nijednu reč rešenja. Pričaćemo im priču o metalima:
»Građani... vi svi koji pripadate našem gradu, vi ste, istina, braća, ali bog koji vas je stvarao onima između vas koji su sposobni da vladaju primešao je zlata kad su dolazili na svet, i zato su oni najdragoceniji, pomoćnim snagama primešao je srebra, a zemljoradnicima i ostalim radnicima železa i bakra. Ali, kako ste vi svi srodni... mogao bi ce ponekad i od zlata roditi srebrn i od srebra zlatan potomak, i tako i svi drugi od drugih. Nu, ako bi koji od vaših potomaka bio od bakra ili od železa, bog naređuje da ne smete prema takvome imati nimalo samilosti, nego ga morate dodeljivati samo na ono mesto koje odgovara njegovoj prirodi, t. j. da bude radnik i ratar; tako isto treba da radite i onda ako bi ce među ovima rodio KO y kome bi ce pokazivalo zlato ili srebro. Takav treba da bude poštovan i uzdignut među vladare ili pomoćne snage. H dok tako železo i bakar budu pazili na ce, nema toga proročišta koje bi izjavilo da će grad propasti« (415).
Ova »carska priča« možda će nam pomoći da y izvođenje svoga plana unesemo približno opšti sporazum.
A šta treba da bude s onim srećnicima koji su preostali pri gornjem odabiranju?
Njima će ce predavati filosofija. Oni su dotada navršili trideset godina; ne bi bilo mudro učinjeno da im ce filosofska hrana »suviše rano dala ... jer kad mladi ljudi prviput okuse filosofije, onda oni raspravljaju kao da ce radi samo o šali, i protivreče jedni drugima i uzajamno ce pobijaju... kao mladi psi, koji s uživanjem kidaju sve stvari što im ce y blizini nađu« (539). Ovo dragoceno uživanje, filosofija, sastoji ce y glavnom iz dve stvari: iz jasnoga mišljenja ili metafizike, i iz mudroga vladanja ili politike. Otuda ono što naša mlada elita treba najpre da uči jest jasno mišljenje. U tom cilju ona će studirati učenje o idejama.
Ali, ovo znamenito učenje, iskićeno i pomračeno Platonovom fantazijom i pesničkim sklonostima, pretstavlja za modernog ispitivača težak lavirivt, a i one koji su preostali posle ponovnog presijavanja moralo je dovoditi pred nov, mučan ispit. Ideja jedne stvari mogla bi da bude »ošpta pretstava« one klase kojoj ta stvar pripada (ideja o Petru, Pavlu ili Jovanu bila bi onda »čovek«) ; ili bi ce mogla sastojati y zakonu ili y zakonima prema kojima ce neka stvar ponaša (ideja o Pavlu bila bi onda svođenje celokupnog njegovog ponašanja na »prirodne zakone«) ; ili bi mogla da bude potpuna svrha i ideal prema kojem ce razvijaju neka stvar i njen rod (ideja o Pavlu bila bi y ovom slučaju Pavle Utopije). Najviše je verovatno da »ideja« znači sve to: pojam, zakon i ideal. Iza površinskih pojava i pojedinih stvari, s kojima ce naša čula sretaju, ima opštosti, zakonitosti i pravaca razvitka koji ce, istina, ne mogu opažati našim čulima, ali ce mogu dokučivati umom i mišljenjem. Ovi pojmovi, zakona i ideali postojaniji su i zato »stvarniji« nego li čudno opažanje pojedinih stvari y kojima ih mi dokučujemo ili ih iz njih izvodiio. Čovek je postojaniji nego li Petar, ili Pavle, ili Jovan; ovaj krug ovde nastaje iz kretanja moje olovke i iščezava kad je izbriše moja guma, ali pojam kruga večno će postojati. Ovo drvo stoji, a ono pada; ali, zakoni koji određuju koja će tela pasti, kada i kako, nemaju početka, oni postoje y sadašnjosti, i postojaće y večnosti. Ima, kao što bi rekao plemeniti Spinoza, jedan svet stvari koje ce opažaju čulima, i jedan svet zakona koji ce otkrivaju mišljenjem; mi ne vidimo zakon obrnuto proporcionalnih kvadrata, ali on je ipak tu i svagde, postojao je već pre nego je bilo stvari, i postojaće i onda kad već sveta stvari bude nestalo. Pred nama je jedan most: čula opažaju beton i železo koji su teški mnogo stotina miliona tona, ali matematičar svojim duhovnim okom vidi kako su ove džinovske tvarne mase smelo i tačno poređane po zakonima mehanike, matematike i nauke o konstrukciji, po onim zakonima kojima mora odgovarati svaki dobro sazdan most. Ukoliko je ovaj matematičar još i pesnik, on će videti kako zakoni nose most; ako bi ljudi hteli da vrše nasilje na zakonima, most bi ce satro i srušio y reku — zakoni su bog koji taj most drži na svome dlanu. Aristotelo tako nešto naslućuje kad kaže da Platon pod idejom razumeva ono isto što i Pitagora pod »brojem«, kad govori kako mi živimo y svetu brojeva čime je, po svoj prilici, hteo reći da svetom upravljaju matematičke postojanosti i pravilnosti. Plutarh kazuje da po Platonu »bog vazda neguje geometriju«; ili, kao što Spinoza iskazuje istu misao: bog i opšti zakoni strukture i dešavanja jesu jedna i ista stvarnost. Otuda za Platona, slnčno kao za Bertrana Rasla, matematika je neobilazna predigra za filosofiju i njen najviši oblik; na vratima svoje akademije Platon je napisao reči, koje nas opominju na Dantea : »Neka niko ne ulazi ko ne zna geometriju«
Bez ideja — bez uopštavanja, pravilnosti i ideala — svet bi nam ce pojavljivao kao što ce pojavljuje detencetu što je oči tek otvorilo: masa neuređenih i beznačajnih čulnih pojedinosti, jer značenje stvarima daju najpre klasifikacija i uopštavanje, otkrivanje zakona njihova postojanja i otkrivanje svrha i ciljeva njihove delatnosti. Moglo bi ce reći i to da bi svet bez ideja ličio na gomilu naslova knjiga koji bi slučajno ispali iz nekoga kataloga, y suprotnosti prema istim naslovima koji su poređani prema svojim vrstama, prema svojoj vezi, i prema svom određenju. Takav svet bio bi kao senka na steni pećine, a ne kao stvarnost koja je napolju suncem obasjana i koja baca one fantastične i varljive senke (514). Otuda suština višega vaspitanja sastoji ce y traženju ideja ošptosti, zakona posledičnosti i ideala razvitka. Iza stvari moraju ce otkriti odnosi stvari i njihovo značenje, načini dejstva, zakoni i ideali kojima one služe i čiji su one otsjaj ; svoje čulno iskustvo moramo podeliti i poređati pod vidom zakona i svrha, jer samo otsustvom takvoga poretka razlikuje ce duh jednog slaboumnika od duha Cezarova.
Posle petogodšpaeg vežbanja y toj tajanstvenoj nauci o idejama, y toj umetnosti pojimanja oblika koji su puni značenja i pojimanja idealnih poredaka y slučajnom neredu osećaja, i posle petogodišnjega vežbanja y primenjivanju ovih principa na držanje čovekovo i na upravljanje državom; posle tako dugog pripremanja od ranoga detinjstva, pa kroz mladićske godine sve do zrelosti tridesetpetogodišnjaka, moglo bi ce uzeti da će tako pripremani savršeni produkti vaspitanja biti dovoljno usavršeni da stave na ce carski purpur i da počnu vršiti javne funkcije. Oni su svakako postali filosofi-carevi koji treba da čovečanstvo izbavljaju i da njime upravljaju! Ali, ah! — još duto ne! Njihovo vaspitanje još nije dovršeno. Jer, u osnovi, ono je bilo samo teorisko vaspitanje, i još mu je nešto drugo potrebno. Ovi doktori filosofije moraju otsad sa visina filosofije da slaze u niziske »pećine« ljudi i stvari, jer uopštavanja i apstrakcije nemaju vrednosti dokle god se ne ogledaju i provere na konkretnom svetu. Naši ispitivači treba bez protekcije da uđu u svet; treba da se mere sa poslovnim ljudima, sa individualistima lakomim i jakim kao bik, sa snažnim i lukavim ljudima; treba da se utakmicom nauče čitati u knjizi praktičnoga života; treba da im se prsti opeku, a njihovi filosofski člaici da dobiju rane na grubim realnostima sveta, i da u znoju svoga lica zaslužuju hleb svoj nasušni. I ta poslednja i najteža proba ima bez milosti da se produžuje kroz petnaest godina. Neki će se od ovih savršenih stvorova pod teretom satrti i u ovom poslednjem velikom izlučivačkom boju propasti, A oni koji ostanu živi, pravi pedesetogodišnjaci, trezveni i puni pouzdanja u sebe, trvenjem života oslobođeni od naučničke sujete, i sada naoružani svakom mudrošću, koji mogu da u isti mah daju samo tradiciju i iskustvo, kulturu i borbu za život, postaju najzad automatski vladaoci države.
<< Psihološki problem | Psihološko rešenje | Političko rešenje >>