Platonov razvitak

Izvor: Викикњиге
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Životi i mišljenja velikih filosofa | Platon

<< Sokrat | Platonov razvitak | Etički problem >>


Sastanak sa Sokratom bio je preokret u životu Platonovu. Odrastao je Platon u prijatnoj i, pored toga, možda u bogatoj sredini. Bio je lep i snažan mladić, a Platon je nazvan, kao što kažu, zbog svojih širokih pleća; odlikovao se kao ratnik, i dvaput je dobio nagradu u istmiskim igrama.
Iz takve mladosti obično se ne razvijaju nikakvi filosofi. Ali, Platonova osetljiva duša otkrila je novo uživanje u »dijalektičkoj« igri Sokratovoj. Bila je to velika radost posmatrati majstora kako dogmama pušta krv i kako tvrđenja nabada na izrađen šiljak svojih pitanja. Platon se predao tome novome sportu, onako kao što je ranije uspevao u grubljim oblicima utakmice; i po uputstvu staroga »obada« (kao što je Sokrat sam sebe nazivao) ostavio je prazna debatovanja i odao se brižljivijoj analizi i plodnim diskusijama. I sve strasnije voleo je mudrost svoga učitelja. »Ja sam zahvalan Bogu (imao je običaj da kaže) što sam se rodio kao Jelin a ne kao varvarin, kao slobodan čovek a ne kao rob, kao muškarac a ne kao žena, a pre svega stoga što sam se rodio u vreme Sokratovo.«

Bilo mu je dvadeset i osam godina kad je učitelj umro, i ovaj tragični svršetak jednoga mirnoga života ostavio je svoje tragove u svemu mišljenju učenikovu. Ovo iskustvo ispunilo ga je takvim preziranjem demokratije, i takvom mržnjom na gomilu da je u njemu sazrelo rešenje da se demokratija mora uništiti i zameniti vladavinom najmudrijih i najboljih. I naći metod kojim bi se mogli otkriti najmudriji i najbolji, i kojim bi se oni mogli pokrenuti i postaviti da vladaju — bio je glavni zadatak njegova života.
Njegovi napori oko spasavanja Sokrata učinili su ga sumnjivim u očima demokratskih vođa, i njegovi prijatelji uporno su ga opominjali kako mu je boravak u Atini nesiguran, i kako mu se pruža izvanredno povoljan trenutak da ode na jedno veće putovanje. I tako on godine 399. pre Hr. krene na put. Kada je otišao ne može se pouzdano reći; svaki njegov korak izaziva živu diskusiju među stručnjacima. Čini se da je on najpre putovao u Egipat, i tu se morao začuditi kad je od svešteničke kaste, koja je tom zemljom vladala, čuo da je Jelada još mladačka država, bez jakih tradicija i dublje kulture, i da stoga još ne zaslužuje da je ovi zagonetni mudraci sa Nila ozbiljno uzimaju. A valja znati da ništa vaspitnije ne deluje nego trenuci u kojima se čovek iznenada začudi, i otud je sećanje na tu učenu kastu, koja je teokratski vladala ozbiljnim, poljoprivrednim narodom, ostalo živo u Platonovu mišljenju, i pri sastavljanju njegove utopije ono je igralo bitnu ulogu.

Potom je otplovio na Siciliju i u Italiju, i tu se neko vreme vezao za školu ili sektu koju je bio osnovao veliki Pitagora; i još jedared se u njegov pristupačni duh utisnulo sećanje na malu grupu ljudi koju su drugi odabrali da ispituje i da vlada, i koja je pored sve svoje moći živela skromnim životom. Dvanaest godina proveo je Platon na putovanju, pio mudrost iz svakog izvora, stajao pred svakii hramom, ogledao svaku veru. Neki tvrde da je išao u Judeju i da je neko vreme bio pod uticajem tradicije proroka čiji glasovi zvuče danas gotovo socijalistički; a druti kažu čak da je dopro do obale Gangesa, i da je tu upoznao mističke meditacije Hindusa. Koliko u tome ima istine, ne znamo.
Godine 387. pre Hr. vratio se on kao četrdesetogodišnjak u Atinu; putujući kroz mnoge narode i pijući mudrost mnogih zemalja, sazreo je do preobilja. Od onoga mladićskog žarkog oduševljenja bio je ponešto izgubio, ali je za to dobio misaonu perspektivu u kojoj se svako preterivanje uočavalo kao poluistina, i u kojoj su se susretale mnoge strane svakoga problema, tako da je svaka faseta istine dobivala pravednu ocenu. On je negovao nauku, i bio umetnik; filosof i pesnik živeli su ovde u jednoj duši, i stvarali sebi izražajno sredstvo u kojem su kako lepota tako i istina imale svoje mesto i svoj prostor za igru: to je bio dijalog. Može se odista reći da filosofija nikada pre nije uzimala tako sjajno ruho, i po svoj prilici nije to činila nikada docnije. Čak i u prevodima taj jezik blista, plamti, igra i preliva se. »Platon pokazuje (kaže Šeli, jedan od njegovih poštovalaca) retko sjedinjenje stroge i fine logike s pitiskim oduševljenjem za poeziju; sjaj i harmonija njegova jezika stopili su ih u neodoljivu struju koja uverava i vuče sa sobom u trku bez daha.« .I nije to bio nikakav slučaj što je mladi filosof bio počeo kao dramatičar.

Teškoća u razumevanju Platona leži baš u tome opojnom stapanju filosofije i pesništva, nauke i umetnosti; ne može se uvek znati kroz koju figuru u dijalogu govori sam Platon, i u kojem obliku: da li se ono što je rečeno ima uzeti bukvalno ili kao metafora, da li se on šali ili ozbiljno govori. Njegova ljubav za šalu i ironiju i mitsko izražavanje nagone nas da ponekad zastanemo bez pomoći; o njemu bi se moglo gotovo reći da je učio samo u parabolama. »Treba li, kao stariji mlađima, da vam govorim u upoređenjima ili u mitovima?« pita on u svom Protagori. Svoje dijaloge pisao je, kao što kažu, za veći krug čitalaca; oblikom razgovora, svojim živim i borbenim za i protiv, i postepenim razvitkom i čestim ponavljanjem važnih argumenata (ma koliko da su nam i danas tamni), ti dijalozi bili su prilagođeni razumu ljudi koji filosofiju smeju da okuse samo kao prigodan raskoš, i koji su zbog kratkoće života prinuđeni da čitaju onako kao što može da čita onaj koji trči. Zato čovek mora biti spreman na to da će u ovim dijalozima naći mnogo igre i metafore, i mnogo čega što je razumljivo samo ispitivačima koji poznaju sve društvene i književne sitnice Platonova veka, a i mnogo toga što je danas bez važnosti i bez vrednosti, ali je služilo baš kao začini, da bi tešku hranu misli mogli da svare duhovi koji nisu navikli na filosofske ponude. Mora se priznati i to da je Platon sam u obilnoj meri imao osobina koje je osuđivao. On je gazio preko pesnika i mitova, a pritom je samim sobom povećavao broj pesnika i broj mitova za stotinu više. Činio je zamerke sveštenicima, koji su išli naokolo da drže propovedi o paklu i da za nagradu nude spasenje (v. Državu, 346), a on sam je sveštenik, teolog, propovednik, i nadmoralist, Savonarola, koji optužuje umetnost i sve bi taštine bacio na lomaču. Kao Šekspir, on priznaje da su »upoređenja klizava« (Sofist, 231), a klizi iz prvoga upoređenja u drugo i treće. On osuđuje sofiste kao disputante koji glođu reči, a sam disputira kao studenti prvoga semestra. Fage parodira ga na ovaj način: »Celina je veća nego deo? — Razume se. — I deo je manji nego celina? — Dabome. — ... Zar otuda ne izlazi jasno da filosofi imaju upravljati državom? — Kakva je to istina? — Ona je evidentna. Objasnićemo je još jedared.«

Nu, i to je i najslabije što se njemu može zameriti; i pored te zamerke, Dijalozi ostaju nezamenljivo blago za svet. Najbolji među njima, Država, potpuno je završena rasprava, sav Platon sveden na jednu knjigu; u njoj ćemo naći Platonovu metafiziku, teologiju, etiku, psihološju, pedagogiku, učenje o državi i umetnosti, i probleme koji dišu modernošću i sasvim liče na savremene probleme: komunizam i socijalizam, feminizam, kontrolu porođaja i eugeniku, ničeovske probleme moralnosti i aristokratije, rusovljevska pitanja, kao što su vraćanje prirodi i neprisiljeno vaspitanje, Bergsonov élan vital, i Frojdovu psihoanalizu, — sve se to ovde javlja. To je gozba za elitu, a priredio ju je darežljiv domaćin. »Platon je filosofija i filosofija je Platon« veli Emerson; i o Državi kaže ono što je o Koranu kazao Omar: »Spalite biblioteke, jer što god u njima ima vrednosti, sve to ima ova knjiga«. O Državi ćemo progovoriti podrobnije.


<< Sokrat | Platonov razvitak | Etički problem >>