Zasnivanje logike
Životi i mišljenja velikih filosofa | [Aristotelo i grčka nauka]
<< Delo Aristotelovo | Zasnivanje logike | Organizacija nauke: Grčka nauke pre Aristotela >>
Pre svega, Aristotelo ce odlikuje time što je on gotovo bez prethodnika, samo svojim sopstvenim, napregnutim mišljenjem, stvorio novu nauku — Logiku. Renan govori o »oskudnom obrazovanju duhova koji nisu, direktno ili indirektno, bili pod uticajem grčke stege«; ali, kad ce stvar tačno posmatra, i sam grčki duh bio je isto tako nedisciplinovan i haotičan sve dotle dok nemilosrdno stroge formule Aristotelove nisu dale gotovu metodu i ispravljanje misli. I sam Platon (ako to jedan poštovalac sme reći) bio je neobuzdana i nejasna duša, koja ce veoma često zapletala y oblaku mitova, i koja je preobiljem lepote zastirala lice istine. Aristotelo, kao što ćemo videti, dosta često je i sam gazio sopstvena pravila; ali, onde gde je to činio — bio je dete prošlosti a ne budućnosti, koju je imalo izgraditi njegovo mišljenje. Političko i ekonomsko propadanje Jelade y vremenu posle Aristotela oslabilo je jelinski duh i karakter. Ali, kad je jedan nov ljudski soj, posle hiljadugodišaeg varvarskog mraka, našao mogućnosti da razvija svoje misaone sposobnosti, tada je Aristotelov Organon logike, y prevodu Boetijevu (470.—525. posle Hr.), postao istinska hrana srednjovekovne misli. Organon je postao prava majka sholastičke filosofije koja je, mada je postala neplodna zbog svojih okivačkih dogmi, ipak mladi evropski duh naučila tančinama mšpljenja, stvorila jezičko blago nove nauke, i udarila osnovu baš onoj zrelosti duha koja je kao tovar odbacila učenja i metode kojima je zahvaljivala za svoje poreklo i postojanje.
Logika, prosto govoreći, znači veštinu i metodu pravilnog mišljenja. Ona je »logija« ili metoda svake nauke, svakog učenja i svake umetnosti, i čak je sakrivena i y muzici. Ona je nauka zato što ce proces pravilnog mišljenja može, kao kod Fizike i Matematike, svesti na zakone, i njih može naučiti svaki normalan čovek; ona je veština zato što vežbanjem daje mišljenju najzad onu nesvesnu i neposrednu sigurnost kojom prsti pijanista klize preko njegovog instrumenta do slučajnih harmonija. Ništa nije suvlje od logike, a ništa važnije.
Ovu novu nauku nagoveštavali su već Sokrat, koji je tvrdoglavo i neprestano tražio da ce sve definiše, i Platon, koji je neprestano izglađivao sve pojmove. Mala rasprava Aristotelova O definiciji pokazuje kako ce njegova logika hranila iz tih izvora. »Želite li da ce razgovarate sa mnom (rekao je Volter) onda mi definišite svoje pojmove.« Kolike bi ce debate bile svele na jedan paragraf, samo da su disputanti preduzeli da definišu svoje pojmove! Alfa i omega logike, njeno telo i duša, jeste to da ce svaki važni pojam y ozbiljnom govoru podvrgne najstrožijem ispitivanju. To je teško, i to bezobzirno stavlja duh na probu; ali, ako je ova jedared izvršena, onda je i svaki zadatak već napola rešen.
Kako ce postupa pri definiciji kakve stvari ili kakvoga predmeta? Aristotelo odgovora da ce svaka dobra definicija sastoji iz dva dela ili da leži na dvema jakim osnovama: prvo, ona jedan predmet dodeljuje y onu klasu ili grupu kojoj ce opšte karakteristike slažu s karakteristikama toga predmeta: čovek je, pre svega, jedna životinja; i drugo, ona navodi y čemu ce taj predmet razlikuje od drugih predmeta koji pripadaju njegovoj grupi: - čovek je, y Aristotelovu sistemu, umom obdarena životinja; njegova »specifična razlika« kojom ce on pazlikuje od svih drugih životinja jeste njegova umna obdarenost (odatle je poreklom jedna lepa legenda). Aristotelo baca predmet y more predmeta njegove sopstvene klase, pa ga onda opet izvlači, ali s njega cure generičke određenosti i obeležja i njegove vrste i grupe; pri tome samo još jasnije otskaču njegova individualnost i razlika zbog jukstapozicije sa drugim predmetima, sličnim, ali opet različnim.
Ostavimo li pozadinu logike, onda dolazimo na veliko bojište gde ce Aristotelo borio sa Platonom oko životnog pitanja »universalija« ; to je bio prvi sukob koji do današnjega dana nije prestao, i koji je već srednjevekovnu Evropu ispunjavao bojnim poklikom »realizam« i »nominalizam«. Opšti pojam, za Aristotela, jeste svaka obična imenica koja ce uopšte može primeniti na članove jedne klase: na primer, životinja, govek, knjiga, drvo, jesu opšti pojmovi (universalije). Ali, ovi opšti pojmovi jesu subjektivne pretstave, nikakvi dodirljivi objektivnn realiteti; oni su nomina (imena), a ne res (stvari). Sve ono što nas okružuje pripada svetu individualnih i specifičnih predmeta, a ne svetu generičkih i opštih stvari; postoje ljudi, i drveta, i životinje, ali čovek uopšte, ili opšti pojam »čovek« ne postoji, osim samo y mislima; to je prikladna mentalna apstrakcija, ali nikakvo sadanje, spoljašnje nešto, nikakav realitet.
Aristotelo misli da je Platon opštim pojmovima prpisivao objektivnu egzistenciju; a Platon je odista i tvrdio da je ošpte neuporedivo trajnije i važnije i bitnije nego li individualno, — ovo je samo neznatan talas y beskrajnoj bibavici; ljudi nastaju i propadaju, ali čovek će ostati y večnosti. Kao što bi rekao Viljem Džems, Aristotelo je bio duh trezven i stvaran, krut, a nikako nežan. U Platonovu »realizmu« on je video koren beskrajnog misticizma i akademskoga besmisla, i zato udara na njega svom snagom jakoga polemičara. Kao Brut, koji Cezara nije malo voleo ali je još više voleo Rim, govori i Aristotelo: Amiens Plato, sed magis arnica veritas — »Platon mi je drag, ali mi je istina još draža«.
Neprijateljski raspoložen posmatrač mogao bi ukazati na to da Aristotelo (slično kao Niče) tako oštro kritikuje Platona zato što veoma dobro zna koliko je od njega uzeo; niko nije prorok y očima svoga dužnika. Ali, Aristotelo ipak zastupa zdravo stanovište. On je realist gotovo y modernom smislu te reči, i tvrdo je rešen da posmatra objektivnu sadašnjost, dok ce Platon zadubio y subjektivnu budućnost. U sokratsko-platonskom naglašavanju definicija ležao je pravac koji je vodio od stvari i činjenica ka teorijama i idejama, od pojedinoga ka ošitem, od nauke ka sholasticizmu; naposletku, Platon ce opštemu i idejama tako predao da su one postepeno određivale ono što je on kao pojedinosti video i na svoje rešeto prosijavale činjenice njegova vidokruta. Aristotelo propoveda vraćanje ka stvarima, ka »neuvelom licu prirode« i stvarnosti; On je naročito voleo konkretne pojedinosti, individualne stvari koje imaju krv i telo. A Platon je voleo generalno i universalno tako da je y svojoj Državi uništio individualno kako bi izgradio savršenu državu.
Ali, y istoriji često ima toga humora da mladi borci uzimaju tolike osobine svojih starih učitelja koje međutim napadaju. Mi sami imamo uvek y obilnoj meri onih stvari koje osuđujemo: kao što ce sličnom samo slično može korisno protivstaviti, tako ce i samo slični ljudi prepiru, i najljući bojevi nastaju baš zbog neznatnih otstupanja s obzirom na svrhu ili mišljenje. Vitezovi krstaških ratova videli su y Saladinu, džentlmena s kojim su ce mogli rvati prema pravilima svoga kodeksa časti; ali, kad su ce evropski hrišćani podelili y neprijateljske tabore, onda taj kodeks nije davao nikakve milosti ni za najučtivijeg protivnika. Aristotelo je tako bezobzirno išao protiv Platona stoga što je sam y sebi imao tako mnogo Platonovih osobina; i on voli apstrakcije i opštosti, i često očevidne činjenice izdaje radi sjajno iskićene teorije, i neprestano ce bori sa svojom filosofskom strašću koja bi krajnje nebo htela da ispita. Jasne tragove toga pokazuje najkarakterističniji i najoriginalniji prilog što ga je Aristotelo filosofiji dao: — njegovo učenje o silogizmu. Silogizam je trojstvo iz sudova od kojih treći (konkluzija) sleduje iz priznate ispravnosti drugih dvaju sudova (premise »maior« i »minor«). Ha primer: čovek je umom obdarena životinja; Sokrat je čovek; Sokrat je dakle umom obdarena životinja. Matematički obrazovan čitalac odmah će opaziti da struktura silogizma liči na stav po kojem dve stvari koje su jednake nekoj trećoj moraju i među sobom biti jednake; ako je A = V, i S = A, onda je S = V. Kao što je y matematičkom slučaju konkluzija bila postignuta brisanjem zajedničkoga znaka A y obema premisama, tako i y našem silogizmu dolazimo do konkluzije brisanjem zajedničkoga pojma »čovek« i kombinovanjem onoga što je ostalo. Kao što su naglašavali logičari od Pirona do Stjuarta Mila, glavna teškoća leži y tome što gornja premisa silogizma kao utvrđeno pretpostavlja baš ono što tek treba da bude dokazano: — jer ako Sokrat nije umom obdaren (a on je neosporno čovek), onda nije y ošptem smislu istina da je čovek umom obdarena životinja. Aristotelo bi odgovorio: ako jedno biće ima veći broj obeležja koja su karakteristična za jednu klasu (»Sokrat je čovek«), onda će to biće s najvećom verovatnošću imati i druga karakteristična obeležja te klase (»umnu obdarenost«). Ali, očigledno je da je silogizam određen više za razjašnjenje izlaganja i misli nego li za pronalaženje istine.
Silogizam, kao mnoge drute pojedinosti y Organonu, zadržava svoju vrednost. Aristotelo je otkrio i opisao sva pravila teoriske istinitosti i sve majstorije dijalektičkog debatovanja, i to sa vrednoćom i oštroumnošću koja ce ne može dovoljno pohvaliti. Njegovi radovn y toj oblasti možda su više doneli priloga za duhovno potsticanje docnijih vremena nego li delatnost ma kojeg drutoga pisca. Međutim, još nikoga nije bilo koji bi bio mogao da od logike stvori otmen ton; uputstvo za pravilno mišljenje uzdiže nas koliko i kakav udžbenik etikete; možemo ce njime služiti, ali će nas jedva moći potstaći da ce otmeno ponašamo. Čak i najsmeliji filosof ne bi nikakvu serenadu pevao udžbeniku logike. Prema logici uvek ce zauzima onakav stav kakav je Vergilije preporučio Danteu pred onima koji su osuđeni zbog svoje bezbojne neutralnosti: Non ragionam di lor, ma guarda e passa:
- Stog dalje pažnje im ti ne pokloni,
- i svoje poglece drugud uputi.
<< Delo Aristotelovo | Zasnivanje logike | Organizacija nauke: Grčka nauke pre Aristotela >>