Заснивање логике
Животи и мишљења великих философа | [Аристотело и грчка наука]
<< Дело Аристотелово | Заснивање логике | Организација науке: Грчка науке пре Аристотела >>
Пре свега, Аристотело ce одликује тиме што je он готово без претходника, само својим сопственим, напрегнутим мишљењем, створио нову науку — Логику. Ренан говори о »оскудном образовању духова који нису, директно или индиректно, били под утицајем грчке стеге«; али, кад ce ствар тачно посматра, и сам грчки дух био je исто тако недисциплинован и хаотичан све дотле док немилосрдно строге формуле Аристотелове нису дале готову методу и исправљање мисли. И сам Платон (ако то један поштовалац сме рећи) био je необуздана и нејасна душа, која ce веома често заплетала y облаку митова, и која je преобиљем лепоте застирала лице истине. Аристотело, као што ћемо видети, доста често je и сам газио сопствена правила; али, онде где je то чинио — био je дете прошлости a не будућности, коју je имало изградити његово мишљење. Политичко и економско пропадање Јеладе y времену после Аристотела ослабило je јелински дух и карактер. Али, кад je један нов људски сој, после хиљадугодишаег варварског мрака, нашао могућности да развија своје мисаоне способности, тада je Аристотелов Органон логике, y преводу Боетијеву (470.—525. после Хр.), постао истинска храна средњовековне мисли. Органон je постао права мајка схоластичке философије која je, мада je постала неплодна због својих окивачких догми, ипак млади европски дух научила танчинама мшпљења, створила језичко благо нове науке, и ударила основу баш оној зрелости духа која je као товар одбацила учења и методе којима je захваљивала за своје порекло и постојање.
Логика, просто говорећи, значи вештину и методу правилног мишљења. Она je »логија« или метода сваке науке, сваког учења и сваке уметности, и чак je сакривена и y музици. Она je наука зато што ce процес правилног мишљења може, као код Физике и Математике, свести на законе, и њих може научити сваки нормалан човек; она je вештина зато што вежбањем даје мишљењу најзад ону несвесну и непосредну сигурност којом прсти пијаниста клизе преко његовог инструмента до случајних хармонија. Ништа није сувље од логике, a ништа важније.
Ову нову науку наговештавали су већ Сократ, који je тврдоглаво и непрестано тражио да ce све дефинише, и Платон, који je непрестано изглађивао све појмове. Мала расправа Аристотелова О дефиницији показује како ce његова логика хранила из тих извора. »Желите ли да ce разговарате са мном (рекао je Волтер) онда ми дефинишите своје појмове.« Колике би ce дебате биле свеле на један параграф, само да су диспутанти предузели да дефинишу своје појмове! Алфа и омега логике, њено тело и душа, јесте то да ce сваки важни појам y озбиљном говору подвргне најстрожијем испитивању. То je тешко, и то безобзирно ставља дух на пробу; али, ако je ова једаред извршена, онда je и сваки задатак већ напола решен.
Како ce поступа при дефиницији какве ствари или каквога предмета? Аристотело одговора да ce свака добра дефиниција састоји из два дела или да лежи на двема јаким основама: прво, она један предмет додељује y ону класу или групу којој ce опште карактеристике слажу с карактеристикама тога предмета: човек je, пре свега, једна животиња; и друго, она наводи y чему ce тај предмет разликује од других предмета који припадају његовој групи: - човек je, y Аристотелову систему, умом обдарена животиња; његова »специфична разлика« којом ce он paзликује од свих других животиња јесте његова умна обдареност (одатле je пореклом једна лепа легенда). Аристотело баца предмет y море предмета његове сопствене класе, па га онда опет извлачи, али с њега цуре генеричке одређености и обележја и његове врсте и групе; при томе само још јасније отскачу његова индивидуалност и разлика због јукстапозиције са другим предметима, сличним, али опет различним.
Оставимо ли позадину логике, онда долазимо на велико бојиште где ce Аристотело борио са Платоном око животног питања »универсалија« ; то je био први сукоб који до данашњега дана није престао, и који je већ средњевековну Европу испуњавао бојним покликом »реализам« и »номинализам«. Општи појам, за Аристотела, јесте свака обична именица која ce уопште може применити на чланове једне класе: на пример, животиња, говек, књига, дрво, јесу општи појмови (универсалије). Али, ови општи појмови јесу субјективне претставе, никакви додирљиви објективнн реалитети; они су nomina (имена), a не res (ствари). Све оно што нас окружује припада свету индивидуалних и специфичних предмета, a не свету генеричких и општих ствари; постоје људи, и дрвета, и животиње, али човек уопште, или општи појам »човек« не постоји, осим само y мислима; то je прикладна ментална апстракција, али никакво садање, спољашње нешто, никакав реалитет.
Аристотело мисли да je Платон општим појмовима прписивао објективну егзистенцију; a Платон je одиста и тврдио да je ошпте неупоредиво трајније и важније и битније него ли индивидуално, — ово je само незнатан талас y бескрајној бибавици; људи настају и пропадају, али човек ће остати y вечности. Као што би рекао Виљем Џемс, Аристотело je био дух трезвен и стваран, крут, a никако нежан. У Платонову »реализму« он je видео корен бескрајног мистицизма и академскога бесмисла, и зато удара на њега свом снагом јакога полемичара. Као Брут, који Цезара није мало волео али je још више волео Рим, говори и Аристотело: Amiens Plato, sed magis arnica veritas — »Платон ми je драг, али ми je истина још дража«.
Непријатељски расположен посматрач могао би указати на то да Аристотело (слично као Ниче) тако оштро критикује Платона зато што веома добро зна колико je од њега узео; нико није пророк y очима свога дужника. Али, Аристотело ипак заступа здраво становиште. Он je реалист готово y модерном смислу те речи, и тврдо je решен да посматра објективну садашњост, док ce Платон задубио y субјективну будућност. У сократско-платонском наглашавању дефиниција лежао je правац који je водио од ствари и чињеница ка теоријама и идејама, од појединога ка ошитем, од науке ка схоластицизму; напослетку, Платон ce општему и идејама тако предао да су оне постепено одређивале оно што je он као појединости видео и на своје решето просијавале чињенице његова видокрута. Аристотело проповеда враћање ка стварима, ка »неувелом лицу природе« и стварности; Он je нарочито волео конкретне појединости, индивидуалне ствари које имају крв и тело. A Платон je волео генерално и универсално тако да je y својој Држави уништио индивидуално како би изградио савршену државу.
Али, y историји често има тога хумора да млади борци узимају толике особине својих старих учитеља које међутим нападају. Ми сами имамо увек y обилној мери оних ствари које осуђујемо: као што ce сличном само слично може корисно противставити, тако ce и само слични људи препиру, и најљући бојеви настају баш због незнатних отступања с обзиром на сврху или мишљење. Витезови крсташких ратова видели су y Саладину, џентлмена с којим су ce могли рвати према правилима свога кодекса части; али, кад су ce европски хришћани поделили y непријатељске таборе, онда тај кодекс није давао никакве милости ни за најучтивијег противника. Аристотело je тако безобзирно ишао против Платона стога што je сам y себи имао тако много Платонових особина; и он воли апстракције и општости, и често очевидне чињенице издаје ради сјајно искићене теорије, и непрестано ce бори са својом философском страшћу која би крајње небо хтела да испита. Јасне трагове тога показује најкарактеристичнији и најоригиналнији прилог што га je Аристотело философији дао: — његово учење о силогизму. Силогизам je тројство из судова од којих трећи (конклузија) следује из признате исправности других двају судова (премисе »maior« и »minor«). Ha пример: човек je умом обдарена животиња; Сократ je човек; Сократ je дакле умом обдарена животиња. Математички образован читалац одмах ће опазити да структура силогизма личи на став по којем две ствари које су једнаке некој трећој морају и међу собом бити једнаке; ако je A = В, и С = А, онда je С = В. Као што je y математичком случају конклузија била постигнута брисањем заједничкога знака A y обема премисама, тако и y нашем силогизму долазимо до конклузије брисањем заједничкога појма »човек« и комбиновањем онога што je остало. Као што су наглашавали логичари од Пирона до Стјуарта Мила, главна тешкоћа лежи y томе што горња премиса силогизма као утврђено претпоставља баш оно што тек треба да буде доказано: — јер ако Сократ није умом обдарен (а он je неоспорно човек), онда није y ошптем смислу истина да je човек умом обдарена животиња. Аристотело би одговорио: ако једно биће има већи број обележја која су карактеристична за једну класу (»Сократ je човек«), онда ће то биће с највећом вероватношћу имати и друга карактеристична обележја те класе (»умну обдареност«). Али, очигледно je да je силогизам одређен више за разјашњење излагања и мисли него ли за проналажење истине.
Силогизам, као многе друте појединости y Органону, задржава своју вредност. Аристотело je открио и описао сва правила теориске истинитости и све мајсторије дијалектичког дебатовања, и то са вредноћом и оштроумношћу која ce не може довољно похвалити. Његови радовн y тој области можда су више донели прилога за духовно потстицање доцнијих времена него ли делатност ма којег друтога писца. Међутим, још никога није било који би био могао да од логике створи отмен тон; упутство за правилно мишљење уздиже нас колико и какав уџбеник етикете; можемо ce њиме служити, али ће нас једва моћи потстаћи да ce отмено понашамо. Чак и најсмелији философ не би никакву серенаду певао уџбенику логике. Према логици увек ce заузима онакав став какав je Вергилије препоручио Дантеу пред онима који су осуђени због своје безбојне неутралности: Non ragionam di lor, ma guarda e passa:
- Стог даље пажње им ти не поклони,
- и своје поглеце другуд упути.
<< Дело Аристотелово | Заснивање логике | Организација науке: Грчка науке пре Аристотела >>