Косовски циклус

СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА

Мили боже, чуда великога! Кад се слеже на Косову војска, У тој војсци девет Југовића, I десети стар Југ Богдане. Бога моли Југовића мајка, Да јој Бог да очи соколове I бијела крила лабудова, Да одлети над Косово равно, I да види девет Југовића I десетог старог Југ Богдана. Што молила, Бога домолила: Бог јој дао очи соколове I бијела крила лабудова; Па одлетје на Косово равно, Мртвих нађе девет Југовића I десетог старог Југ Богдана, I више њих девет бојних копља, На копљима девет соколова, Око копља девет добрих коња, А поред њих девет љутих лава. Тад завришта девет добрих коња, I залаја девет љутих лава, I закликта девет соколова; Ал ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила, Већ узима девет добрих коња, I узима девет љутих лава, I узима девет соколова, Па се врати двору бијеломе. Далеко је снахе угледале, Мало ближе пред њу ишетале: закукало девет удовица, Заплакало девет сиротица, Завриштало девет добрих коња, Залајало девет љутих паса, Закликтало девет соколова; I ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе непустила. Кад је било ноћи у поноћи, Ал’ завришта Дамјанов зеленко; Пита мајка Дамјанову Љубу: “Снахо моја, љубо Дамјанова, Што оно вришти Дамјанов зеленко? Ил’ је гладан пшенице бјелице, Ил је жедан воде са Звечана?” Проговара љуба Дамјанова: Свекрвице, мајко Дамјанова, Нит’ је гладан шенице бјелице, Нит је жедан воде са Звечана, Већ је њега Дамјан научио До по ноћи ситну зоб зобати, Од поноћи на друм путовати: Па он жали свога господара Што га није на себи донио!” I ту мајка тврда срца била, Да од срца сузе не пустила. Кад ујутру данак освануо, Долетјеше два врана гаврана, Крвавијех крила до рамена, I крвавих ногу до кољена, Они носе руку од јунака, А на руци бурма позлаћена, Бацају је у криоце мајци. Узе руку Југовића мајка, Окретала, превртала с њоме, Па дозивље љубу Дамјанову: “Снахо моја, љубо Дамјанова, Би л’ познала чија ј’ ово рука?” Проговара љуба Дамјанова: “Свекрвице, мајко Дамјанова, Ово ј’ рука нашега Дамјана, Јера бурму ја познајем, мајко, Бурма са мном на венчању била.” Узе мајка руку Дамјанову, Окретала, превртала с њоме, Пак је руци тихо бесједила: “Моја руко, зелена јабуко, Гдје си расла, гдје л’ си устргнута! А расла си на криоцу моме, Устргнута на Косову равном!” Надула се Југовића мајка, Надула се,па се и распаде За својије девет Југовића I десетим старим-Југ Богданом.

ЦАР ЛАЗАР I ЦАРИЦА МИЛИЦА

Цар Лазаре сједе за вечеру, Покрај њега царица Милица; Вели њему царица Милица: “Цар-Лазаре, српска круно златна, Ти полазиш сјутра у Косово, С собом водиш слуге и војводе, А код двора никог не остављаш, Царе Лазо, од мушкијех глава, Да ти може књигу однијети У косово и натраг вратити; Одводиш ми девет миле браће, Девет браће, девет Југовића: Остави ми брата бар једнога, Једног брата сестри од заклетве!” Њој говори српски кнез Лазаре: “Госпо моја, царице Милице, Кога би ти брата највољела Да т’ оставим у бијелу двору?” – “Остави ми Бошка Југовића.” Тада рече српски кнез Лазаре: “Госпо моја, царице Милице, Када сјутра бијел дан осване, Дан осване и огране сунце, I врата се отворе на граду, Ти ишетај граду на капију: Туд ће проћи војска на алаје, Све коњици под бојним копљима, Пред њима је Бошко Југовићу, I он носи крсташа барјака; Кажи њему од мене благослов, Нек да барјак коме њему драго, Па нек с тобом код двора остане.” Кад ујутру јутро освануло I градска се отворише врата, Тад ишета царица Милица, Она стаде граду код капије: Ал’ ето ти војске на алаје, Све коњици под бојним копљима, Пред њима је Бошко Југовићу Н алату, вас у чистом злату, Крсташ га је барјак поклопио, Побратиме, до коња алата: На барјаку од злата јабука, Из јабуке од злата крстови, Од крстова златне ките висе, Те куцају Бошка по плећима; Примаче се царица Милица, Па ухвати за узду алата, Руке склопи брату око врата, Па му поче тихо говорити: “О мој брате, Бошко Југовићу, Цар је тебе мене поклонио Да не идеш на бој на Косово, и тебе је благосов казао Да даш барјак коме тебе драго, Да останеш са мном у Крушевцу, Да имадем брата од заклетве.” Ал’ говори Бошко Југовићу: “Иди,сестро, на бијелу кулу; А ја ти се не бих повратио, Ни из руке крсташ барјак дао, Да ми царе поклони Крушевац; Да ми рече дружина остала: – “Гле страшивца Бошка Југовића! Он не смједе поћи у Косово За крст часни крвцу прољевати I за своју вјеру умријети!” Пак проћера коња на капију. Ал’ ето ти старог Југ-Богдана I за њиме седам Југовића, Све је седам устављала редом, Ал’ ниједан ни гледати неће. Мало време затим постајало, Ал’ ето ти Југовић-Војина, I он води цареве једеке, Покривене сувијем златом, Она под њим ухвати кулаша, I склопи му руке око врата, Па и њему стаде говорити: “О мој брате, Југовић-Војине, Цар је тебе мене поклонио, I тебе је благосов казао Да даш једек’ коме тебе драго, Да останеш са мном у Крушевцу, Да имадем брата од заклетве.” Вели њојзи Југовић Војине: “Иди, сестро, на бијелу кулу; Не бих ти се, јунак, повратио, Ни цареве једеке пустио, Да бих знао да бих погинуо! Идем, сејо, у Косово равно За крст часни крвцу пролијевати I за вјеру с браћом умријети.” Пак проћера коња на капију. Кад то виђе царица Милица, Она паде на камен студени, Она паде, пак се обезнани. Ал’ ето ти славнога Лазара. Када виђе госпу Милицу, Удрише му сузе низ образе; Он с’ обзире с десна на лијево, Те дозивље слугу Голубана: “Голубане, моја вјерна слуго, Ти одјаши од коња лабуда, Узми госпу на бијеле руке Пак је носи на танану кулу; Од мене ти Богом просто било, Немој ићи на бој на Косово, Већ остани у бијелу двору!“ Кад то зачу слуга Голубане, Проли сузе низ бијело лице, Па одсједе од коња лабуда, Узе госпу на бијеле руке, Однесе је на танану кулу; Ал’ свом срцу одољет’ не може Да не иде на бој на Косово, Већ се врати до коња лабуда, Посједе га, оде у Косово. Кад је сјутра јутро освануло, Долећеше два врана гаврана Од Косова поља широкога, I падоше на бијелу кулу, Баш на кулу славног Лазара, Један гракће, други проговара: “Да л је кула славног кнеза лазара, Ил у кули ниђе никога нема?” То из куле нитко не чујаше Већ то чула царица Милица. Па излази пред бијелу кулу, Она пита два врана гаврана: “Ој Бога вам, два врана гаврана! “Откуда сте јутрос полећели? “Нијесте ли од поља Косова? “Виђесте ли двије силне војске? “Јесу ли се војске удариле? “Чија ли је војска задобила?” Ал’ говоре два врана гаврана: “Ој Бога нам, царице Милице! “Ми смо јутрос од Косова равна, “Виђели смо двије силне војске; “Војске су се јуче удариле, “Обадва су цара погинула; “Од Турака нешто и остало, “А од Срба и што је остало, “Све рањено и искрвављено.” Истом они тако бесјеђаху, Ал’ ето ти слуге Милутина, Носи десну у лијевој руку, На њему је рана седамнаест, Вас му коњиц у крв огрезнуо; Вели њему госпођа Милица: “Што је, болан, слуго Милутине? “Зар издаде цара на Косову?” Ал’ говори слуга Милутине: “Скин’ ме, госпо, са коња витеза, “Умиј мене студеном водицом, “И залиј ме црвенијем вином; “Тешке су ме ране освојиле.” Скиде њега госпођа Милица, I уми га студеном водицом, I зали га црвенијем вином. Кад се слуга мало повратио, Пита њега госпођа Милица: “Што би, слуго, у пољу Косову? “Ђе погибе славни кнеже Лазо? “Ђе погибе стари Југ Богдане? “Ђе погибе девет Југовића? “Ђе погибе Милош војевода? “Ђе погибе Вуче Бранковићу? “Ђе погибе Бановић Страхиња?” Тада слуга поче казивати: “Сви осташе, госпо, у Косову. “Ђе погибе славни кнез Лазаре, “Ту су многа копља изломљена, “Изломљена и Турска и Српска, “Али више Српска, него Турска, “Бранећ’, госпо, свога господара, “Господара, славног кнез:Лазара. “А Југ ти је, госпо, погинуо “У почетку, у боју првоме. “Погибе ти осам Југовића, “Ђе брат брата издати не шћеде, “Докле гође један тецијаше; “Још остаде Бошко Југовићу, “Крсташ му се по Косову вија; “Још разгони Турке на буљуке, “Као соко тице голубове. “Ђе огрезну крвца до кољена, “Ту погибе Бановић Страхиња. “Милош ти је, госпо, погинуо “Код Ситнице код воде студене, “Ђено млого Турци изгинули; “Милош згуби Турског цар:Мурата “И Турака дванаест хиљада; “Бог да прости, ко га је родио! “Он остави спомен роду Српском, “Да се прича и приповиједа “Док је људи и док је Косова. “А што питаш за проклетог Вука, “Проклет био и ко га родио! “Проклето му племе и кољено! “Он издаде цара на Косову “И одведе дванаест хиљада, “Госпо моја! љутог оклопника.”

КОСОВКА ДЕВОЈКА

Уранила Косовка девојка, Уранила рано у недељу, У недељу прије јарка сунца; Засукала бијеле рукаве, Засукала до белих лаката; На плећима носи хлеба бела, У рукама два кондира златна, У једноме хлађане водице, У другоме руменога вина; Она иде на Косово равно, Па се шеће по разбоју млада, По разбоју честитога кнеза, Те преврће по крви јунаке: Ког јунака у животу нађе, Умива га хлађаном водицом, Причешћује вином црвенијем I залаже хлебом бијелијем. Намера је намерила била На јунака Орловића Павла, На кнежева млада барјактара: I њега је нашла у животу, Десна му је рука одсечена I лијева нога до колена; Вита су му ребра изломљена: Виде му се џигерице беле; Измиче га из те многе крвце, Умива га хлађаном водицом, Причешћује вином црвенијем I залаже хлебом бијелијем. Кад јунаку срце заиграло, Проговара Орловићу Павле: “Сестро драга, Косовко девојко, Која ти је голема невоља Те преврћеш по крви јунаке? Кога тражиш по разбопју млада: Или брата, или братучеда, Ал’ по греху стара родитеља?” Проговара Косовка девојка: “Драги брато, делијо незнана, Ја од рода никога не тражим: Нити брата, нити братучеда, Ни по греху стара родитеља. Мож ли знати, делијо незнана, Кад кнез Лаза причешћива војску Код прекрасне Самодреже цркве – Три недеље тридест калуђера? Сва се српска причестила војска, Најпослије три војводе бојне: Једно јесте Милошу војвода, А друго је Косанчић Иване, А треће је Топлица Милане; Ја се онде десих на вратима, Кад се шета војвода Милошу, Красан јунак на овом свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен калпак, оковано перје; На јунаку коласта аздија, око врата свилена марама; Обазре се и погледа на ме, С себе скиде коласту аздију, С себе скиде, па је мени даде: – “На девојко, коласту аздију, По чему ћеш мене споменути, По аздији по имену моме: Ево т’ идем погинути, душо, У табору честитога кнеза; Моли бога, драга душо моја, Да ти с’ здраво из табора вратим, А и тебе добра срећа нађе, Узећу те за Милана мога, За Милана Богом побратима, Кој’ је мене Богом побратио, Вишњим Богом и светим Јованом; Ја ћу теби кум венчани бити.” За њим иде Косанчић Иване, Красан јунак на овоме свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен калпак, оковаљно перје; На јунаку коласта аздија, Око врата свилена марама, На руци му бурма позлаћена; Обазре се и погледа на ме, С руке скиде бурму позлаћену, С руке скиде па је мени даде: – “На девојко, бурму позлаћену, По чему ћеш мене споменути, А по бурми по имену моме: Ево т’ идем погинути, душо, У табору честитога кнеза; моли Бога, моја душо драга, Да ти с’ здраво из табора вратим, А и тебе добра срећа нађе, Узећу те за Милана мога, За Милана Богом побратима, Кој’ је мене Богом побратио, Вишњим Богом и светим Јованом; Ја ћу теби ручни девер бити.” За њим иде Топлица Милане, Красан јунак на овоме свету, Сабља му се по калдрми вуче, Свилен калпак, оковано перје; На јунаку коласта аздија Око врата свилена марама, На руци му копрена од злата; Обазре се и погледа на ме, С руке скиде копрену од злата, С руке скиде, па је мени даде: – “На девојко, копрену од злата, По чему ћеш мене споменути, По копрени по имену моме: Ево т’ идем погинути, душо, У табору честитога кнеза; Моли Бога, моја душо драга, Да ти с’ здраво из табора вратим, Тебе, душо, добра срећа нађе, Узећу те за верну љубовцу.” I одоше три војводе бојне: Њих ја данас по разбоју тражим.” Ал’ беседи Орловићу Павле: “Сестро драга, Косовко девојко, Видиш, душо, она копља бојна, Понајвиша а и понајгушћа: Онде ј’ пала крвца од јунака, Та доброме коњу до стремена, До стремена и до узенђије, А јунаку од свилена паса, – Онде су ти сва три погинула! Већ ти иди двору бијеломе, На крвави скута и рукава.” Кад девојка саслушала речи, Проли сузе низ бијело лице, Она оде свом бијелу двору, Кукајући из бијела грла: “Јао, јадна, худе сам ти среће! Да се, јадна, за зелен бор ‘ватим, I он би се зелен осушио!”