Пређи на садржај

Кларинет/Историјат

Извор: Викикњиге
Претеча кларинета: кларинет са 4 дирке

По свом пореклу, кларинет (фр. clarinette, енг. clarinet, ит. clarinetto, нем. Klarinette)[1] је најмлађи дрвени дувачки инструмент. Још у античко доба и у средњем веку постојали су различити типови дувачких инструмената. Најближи претеча је средњовековни дрвени дувачки инструмент који се у Немачкој звао шалмај (Scalmei), а у Француској шалимó (chalumeau). Оба назива потичу од латинске речи каламус (calamus), што значи трска.

Први кларинет је начинио немачки градитељ флаута Јохан Кристоф Денер (Johann Christoph Denner) из Нирнберга, између 1690. и 1700. године. Он је прерадио једну врсту шалмаја, повећавајући му звучни обим додавањем броја рупица и две дирке.

Кларинет је добио име по високим барокним трубама светлог звука званим кларинама (clarino), чију је улогу у оркестру касније и преузео.

Даље усавршавање кларинета је везано за бројна имена градитеља и свирања на њему, који су му током времена додавали поједине дирке. Сигурно најреволуционарнији напредак кларинета представља примена Бемовог (Böhm) механизма, око 1840. године.

У прошлости су грађени кларинети у разним величинама и штимовима: A, B, C, Es, As итд. Данас се највише користе B и А кларинети, ређе Es, као и бас-кларинет.

Међу првима у оркестру кларинет користе француски композитор Рамо (Rameau) и представници манхајмске школе (К. Штамиц – K. Stamitz и други). Нарочито га је ценио и употребљавао Моцарт (Mozart). Од његовог времена, кларинет се редовно налази у симфонијском оркестру, а користи се и као соло инструмент.[2]

Литература

[уреди]

Референце

[уреди]

Види још

[уреди]
Викимедија остава има још мултимедијалних фајлова везаних за: