Полемика о пореклу Хорација

2. ХОРАЦИЈЕВ CARMEN (III 13)

Или: Хорације наше (Црне) Горе лист.

Ова лепа песмица Хорацијева гласи овако:

O fons Bandusiae, splendidior vitro,

dulci digne mero non sine floribus,

cras donaberis haedo

cui frons turgida cornibus

primis et Venerem et proelia destinat

frustra, nam gelidos inficiet tibi

rubro sanguine rivos

lascivi suboles gregis.

te flagrantis atrox hora caniculae

nescit tangere, tu frigus amabile

fessis vomere tauris

praebes et pecori vago.

fies nobilium tu quoque fontium

me dicente cavis inpositam ilicem

saxis, unde loquaces

lymphae desiliunt tuae.

Прва строфа, овако интерпунгирана, значила би: "О изворе Бандузијо, који си сјајнији од стакла, и који си достојан слатког вина с цвећем, сутра ћеш добити на поклон јаре". Други стих се обично овако интерпунгира и овако тумачи. Међутим могла би се запета с краја, иза речи флорибус, пребацит испред нон и онда бисмо имали сасвим друго значење:

-Dulci digne mero, non sine floribus cras donaberis haedo,

тј. сутра ћеш добити цвећа и јаре. Који је од ова два смисла вероватнији и коју интерпункцију треба претпоставити? Ми мислимо да треба ставити запету иза меро, а не иза флорибус. Разлози би били за то ови: Сервије у својим коментарима ка Вергилијевој Енејиди (III 525) упознаје нас с обичајем старих да ките своје пехаре вина венцима од цвећа:

-Antiqui coronabant pocula et sic libabant.

Сличан случај имамо и код Вергилија на другом месту (Аен. III 525), где се говори о Анхизу који хоће да излије жртву:

-Magnum cratera corona induit implevitque mero, divosque vocavit.

Напослетку, може бити исти песник мисли на тај обичај и у Енејиди I 724, где читамо:

-Crateras magnos statuunt et vina coronant (мада можда овде реч coronant има и други смисао).

Према овоме што смо рекли било би сасвим могуће да Хорације у горњој песмици и споменутом стиху каже да ће његов пехар сутра бити окићен цвећем. Сасвим је могуће да ће он сутра излити (libare) вина у свој извор. Жртва његова би се онда састојала у вину и јарету. Текст допушта овако тумачење:

-dignus haedo, dignus mero, cras donabitur mero, floribus et haedo.

Међутим, dulci digne mero значи и "ти си достојан слатког вина", у смислу: "вредиш колико и добро вино"; "твоја вода не заостаје иза вина по укусу." У том случају наравно не би се могло мислити и на везивање dignus са haedo. То није ни иначе ни најмаае потребно, да не кажемо да нема правог смисла. Извору ће се принети на жртву јаре не зато што је он достојан тога, него јамачно што је он свет, неко божанство коме се приносе жртве.

Како би се интерпункција коју ми предлажемо могла образложити? Другим речима, на основу чега би се тим стиховима дао други смисао, различит од онога који им се обично даје?

Ми знамо из Варона (de lingua latina VI 22) да су Римљани на празник Фонтиналиа (13 октобар) бацали у изворе венце од цвећа:

-in fontes coronas iaciunt (et puteos coronant)

( Varro, De lingua latina VI 22 : -Fontinalia a fonte, quod in dies feriae eius; ab eo (ideo) tum et in fontes coronas iaciunt et puteos coronant.)

Хорације не каже да је "сутра" тај празник. Али ми имамо право да мислимо на то. Јер зашто би он ту жртву принео "сутра"? То је јамачно један празник, кад се изворима приносе жртве ( Сви коментатори деле мишљење да "сутра" код Хорација значи "на сутрашњи празник Фонтиналиа". Међутим, мора се приметити да то није несумњиво. Као што су се на тај празник приносиле жртве изворима, могло се њима жртвовати и у друге дане.)

Да ли су се на тај празник приносили од животиња на жртву јарци? Ми налазимо у нашим старим изворима на неколико места помена о крвним жртвама које су приношене на дан Фонтиналиа. У Acta fratrum Arvalium на три места спомињу се по два овна; код Марцијала VI 47 видимо прасицу, а код Овидија, Fasti III 300, овцу. Као што се, дакле, види, јаре би било жртвовано само по Хорацију. Због тога би се могло претпоставити да наш песник коље свом извору јаре, и зато што то обичај тражи. Он има избор између више животиња; и ако је изабрао јаре, то је можда зато што он нарочито воли месо те животиње.

Зато имамо разлога да доведемо ову песму у везу са скаскама у Црној Гори у којима се прича да је Црнојевића Ријека потекла у тренутку кад су неки ловци убили дивљег јарца или да се Нова Вода (код Добрског села) појавила кад су неки људи ухватили јарца па му отсекли уво. По једном мишљењу, ове приче биле би одјек некадашњег приношења крвних жртава изворима. У вези с тим прастарим обичајем, по том мишљењу, био би и обичај да Црногорци у Црној Гори данас, кад се копа бунар или изводи вода из неког извора или кад се нађе извор, приносе крвне жртве. У свим тим случајевима или се коље животиња на жртву или се крвљу из палца окрвави вода (пуштање крви из палца могла би бити замена за људску жртву).

На први поглед види се да између жртве на римски празник Фонтиналиа и ових аналогија из Црне Горе постоји велика разлика. Пре свега, ми не видимо да се у Црној Гори коље искључиво јаре. Затим из црногорских прича и обичаја не излази да се изворима приноси крвна жртва на известан дан. Зато доиста није лако довести Хорација у везу с Црном Гором.

Веза би, међутим, по мом мишљењу, требало да буде још у једном. Хорације је био родом из једног илирског краја у Италији (Апулија, Венузија). У Црној Гори у античко време живели су такође Илири. Обичај који налазимо код Хорација оставио би био трага у споменутим скаскама и у обичају Црне Горе.

Сад, у једном нашем крају недалеко од Црне Горе, близу Бишћа, код извора Привилице, нађено је једно светилиште из римског доба и ту неколико натписа посвећених богу Биндус-у. Како се овај Биндус овде идентификује с Нептуном, то нема сумње да је Бинд бог извора Привилице. Исто тако не може бити сумње да је то илирско божанство, јер није ни римско ни грчко, а у старо доба и у овом крају (као и у Црној Гори) живели су Илири. Оно што је за нас особито важно, то је да су на месту овог светилишта код извора Привилице нађени рогови јарећи. Свакако су то остаци од жртвава Бинду. Другим речима, овде бисмо имали исти обичај који налазимо код Хорација: и у Сабинској земљи и недалеко од Бишћа приноси се изворима на жртву јаре.

Само да ли се из тога може извести закључак да је овде по среди један илирски обичај? Ми смо јасно видели да се на Фонтиналиа приносила крвна жртва не само у илирским крајевима Италије него и иначе у Италији. Требало би доказати да је чисто илирски обичај приносити јарца, а у другим италијанским областима да су клане друге животиње (овца, прасе, ован). То ми, међутим, не можемо доказати, као што је горе споменуто. Може се, дакле, говорити само о једном прастаром обичају који се налазио и на Апенинском и на Балканском Полуострву. Можда је он био раширен и по другим крајевима, изван ова два полуострва, и добро би било потражити га и изван Италије и Балкана.

Уосталом, питање је и то да ли ми смемо тврдити да је у родном крају Хорацијевом доиста постојао тај обичај жртвовања јаради изворима. Песник зове свој извор fons Bandusiae. Тај се извор налази у сабинској земљи, где Хорације има имање, дакле далеко од Венузије. С друге стране, према једној папској були из 1103 год., налазила се једна црква in Bandusino fonte apud Venusiam (помиње се и један castellum Bandusii). Један писац из средине 18 в. локализира овај фонс овако:

Manifesto arguitur (fontem) eundem fuisse, qui prope DD. Gervasii et Protasii aedes nunc est, atque a Venusia quingentum et quinque millia passum Palatium versus distat.

Према овоме Хорације је име једног извора који се налазио у његовом родном крају дао другом извору у сабинској земљи, где је после живео. Никола Вулић: Један Carmen Хорацијев (Приказано на I скупу Академије друштвених наука од 20 новембра 1942)

3. ИТАЛИЈАНИ И ПЕКИЋ О ХОРАЦИЈУ

Било је много говора о Хорацију и о овој песми. На једном веома занимљивом сајту

http://www.lucaniaonline.it/Fons%20Bandusiae.htm

могу се сазнати многи нови детаљи. Ипак је Вулић онај текст писао пре 60 година. Проблем је што нисам нашао наше ауторе да пишу о овој теми. Разлог је прилично једноставан. Нашим новокомпоновано-нордијско-антинационалним историчарима никако не одговара да Хорација преко паганских обичаја повезују са староседиоцима Балкана, јер би то изазвало питања на која они нису спремни да одговарају.

Иако изгледа пресмело, али је и врло логично да Хорације вуче директно порекло из наших крајева: рецимо Црна Гора или Херцеговина, или евентуално, како је на овом сајту за који је потребно знати италијански, споменуто, из подручја од Босне до Епира. Није лако доказати, али се може претпоставити сличност начина доласка Хорацијевог оца са Спартаком у Рим.

Duemila anni prima dell'era cristiana ondate di popoli balcanici si erano riversate sulle tre penisole adiacenti, l'Italia, la Grecia, l'Asia Minore. La loro cultura e la stessa: ma quella italica "e rimasta", scriveva un mio maestro (12), "allo stato 'tracio', allo stato della steppa, senza interferenze razionalistiche e nobilitanti", "esclusa dal 'miracolo' ellenico". Dall' Illiria,(...) o ur-Grecia, vennero pure gli uomini-lupo, i Lucani, (за ове Лукане види сродност са народом Ликијци) e si insediarono, per difendersi meglio, sulle cime delle montagne dell'odierna Basilicata, e le restarono a lungo in condizioni primitive; parlavano "un greco allo stato 'pelasgico' ", finché, venuti in contatto con gli Oski, non ne assimilarono la lingua. Poi Roma livelle loro, come gli altri popoli italici (13).

Nel 1895 fu scoperto in Bosnia presso Bihać, non lontano da una sorgente, un luogo di culto giapodico o nordillirico dedicato al dio Bindus Neptunus: are votive recano accanto alla dedica la raffigurazione di capri. In uno studio linguistico complesso e affascinante, Anton Mayer (14) ha sostenuto la tesi che il nome Bandusia sia da collegare a questo Bindo-Nettuno primigenio, anteriore alla sua promozione a dio del mare (Il lavoro di Mayer ? sostanzialmente ignorato dai latinisti. Fanno eccezione LISE e PIERRE BRIND'AMOUR, "La fontaine de Bandusie, la canicule, et les Neptunalia", "Phoenix", XXVII (1973), pp. 276-282, che lo usano per sostenere una loro tesi secondo la quale la festa che occasiona il sacrificio non ? quella ottobrina dei Fontinalia, bens? quella dei Neptunalia che, cadendo a fine luglio, spiegherebbe la calura. Ma il ragionamento non ? stringente: Orazio non dice che al momento della festa c'e la canicola, bense che "quando" c'e la canicola, il fons offre ristoro.). A suo avviso Bandusia e un part. perf. att. di un verbo illirico *bend- ,'scorrere'(протицати), 'fluire'(тећи), con suffisso femm. al grado zero. L'illirico Bandusia, egli conclude, significa dunque precisamente 'fonte' o 'sorgente'. (извор или врело) Per Mayer la fonte Bandusia non puo essere che lucana; come non-latina la tradisce il mancato rotacismo. Ma anche lui ritiene che Orazio abbia dato a una sua fonte sabina il nome della fonte lucana.

Ово се поклапа са Вулићевим мишљењем. Овде би било на месту навести једну примедбу Борислава Пекића (У трагању за Златним руном) који каже: »(…) Хорације (…) није схватио да су кентаури, силени, сатири, и њима слицни били обицни Пелазги, пиктографски тако означени због свог припадништва тотемском братству Коња, Јарца или ма којег другог. (…)

Ово становиште да је реч о припадању тотемском братству Коња, Јарца итд. јесте становиште и Ноемисово, пре него што спозна у радјању Кентаура праву сустину - наиме, да је пиктографска истина у ствари права истина, и да прича о тотемском братству поставља једну људску рационализацију како би се та виса стварност могла приблизити људској стварности да је не би оптеретила нецим сто она мозда није могла да схвати.« 

4. ВУЛИЋ О ПЕСНИКУ ХОРАЦИЈУ

У нашој историографији нису довољно објашњене илирско-илирске везе, односно етничке и културне везе јужноталијанских и Балканских Илира пре римске експанзије на Балкан. Кад знамо да су талијански Илири имали за северне суседе Етрурце, са којима су по археолошким налазима имали много сличности, исто као и са балканским Илирима, наговештај (а можда и више од тога) о сличности језика те три етничке целине се намеће сам по себи. Карика или капа која све то повезује су Венети који су северни суседи и Етрурцима и Илирима. Та и буквално заокружена целина почиње видљивије да се цепа у време Цезара и грађанских ратова те систематским уништавањем културних тековина и Венета и Етрураца и Илира. Та уништавања су истовремено и предзнак будуће пропасти Римског царства, о чему пише и Хорације гледајући из своје перспективе. Доле преносим до сада непревазиђене коментаре Николе Вулића о песнику Хорацију.

"Подигао сам споменик трајнији и виши од царских пирамида, споменик који неће моћи уништити ни киша ни бесни ветар ни бескрајни низ година и зуб времена. Нећу сав умрети и великим делом избећи ћу смрт. Остаћу увек млад и моја ће слава с временом непрестано расти, све дотле док се првосвештеник буде пео на Капитол и с њим ћутљива Весталка...

Векови који су прохујали показали су да се Хорације у овом своме предсказању није преварио. Истина, римски се првосвештеник не пење више на Капитол ни с њиме тиха девица Весталка; али, ако је римско царство пропало, неповратно пропало, римски песник Ода и Епода, Сашира и Епистула још увек живи и живеће вечито. Прошло је две хиљаде година од када је он певао, а он је и данас онако исто свеж као што је онда био. Поколења која су долазила увек су му се подједнако дивила. А данас је Хорације несумњиво најчитанији од свих римских песника. Он је, као што је био и у Августово доба, љубимац свих оних који истински воле добре стихове и имају укуса за праву песничку уметност. У римско доба читали су га само Римљани; сад је он читан широм целог света.

Песник је и то наслутио. У једној другој својој песми он каже, да ће за њега чути "хучне обале Босфорa, Сирте и Гетулија, и хиперборејска поља, Колхида и Дакија, и Гелони на крају света, Иберија и народ који пије воду на ушћу Роне".

Хорације није песник осећаја. Он махом не пева из узбурканих груди и усталасане душе, из срца које трепери, ври и кипи. Њему се не дешава често да падне у занос, да се заборави. На против, он не пушта по правилу узде својим осећајима него их уздржава. Први је услов каже он, ако хоћеш да пишеш добро -да пишеш трезвен." Он не робује својим осећајима, бар у својим песмама не. За севдах он не зна. Његова душа не запламти, његово грло не дави грч, на око му не навиру сузе. Зато и вама кад га читате неће задрхтати сви дамари, неће вас жмарци подузети, неће вам се све биће из темеља узмутити. Хорације зацело није песник с којим се лију горке сузе ни у очајању крше руке. Његова поезија нема мађијску моћ да читаоца опије и у екстазу баци.

Најмање је Хорације песник љубави. Изгледа да жена у његовом животу није запремала велико место. Истина, он помиње по неки пут љубав. "Не презири - каже једанпут - слатку љубав догод ти коса не побели." Поименце он говори о више жена, које можда нису биле за њега равнодушне. Лалага му се допада зато "што се слатко смеје и што слатко говори". Пира има плаву косу а Лидијине пољупце, зачинила је Венера својим нектаром. Сјајна лепота Глицере, "која се сјаји више него парски мрамор", сажиже га. Али то је све тако узгредно и тако далеко од оног што налазимо код Једног Катула или код Проперција и Тибула.

Ови песници мисле само на своју драгу, они само о њој певају, њихова драга је испунила њихов живот и за њих само она постоји. Они проводе живот у служби Венере и Амора. Краљеви нису срећнији од њих кад је њихова Лезбија, Цинтија, Делија поред њих. Они воле страсно, махнито, до лудила, или је њихова љубав мека као месечева светлост и нежна као роса. То је код њих дубоко осећање, страст која је обузела све нити њихове душе, ватра која прождире бесно или из тиха. Сад сам небеса дохватио!" кличе Проперције у љубавном заносу. "Мрзим и љубим!" славне су речи пламеног Катула, који воли драгу и кад га је изневерила.

Хорације нема своју Лезбију или Лауру. Он не опева љубавно блаженство, ону слатку срећу којом љубав испуњава, нити муке на које та иста слатка страст распиње; он нигде не говори о љубавној бури која бесни у срцу, ни о нежној радости којом љубав обузме душу, ни о мекој сети која умили, у најскривеније кутке нашег бића, ни о бледој меланхолији која рађа грозне и опет тако слатке мисли на смрт. Наш песник се не заноси заводљивим чарима драгане које нема ниједна друга жена: њеним очима које сијају као два сунца, црна или плава, тим рујним устима која садрже рај, косом која расипа опојне мирисе, "снежном" ножицом која одузима свест. Он као да не зна за непроспаване ноћи проведене у љубавној грозници, за незаборавне тренутке проведене у двоје на тајанственој месечини, у којима се наша душа приближава небу. Његове песме нису дрхтаји заљубљеног срца, уздисаји неуслишаног љубавника, нису јецаји за изгубљеном драгом, ни кликтања срећног драгана, триумфи задовољене страсти. Њему жена није небеско биће, без ичега земаљског.

Код Хорација нећемо наћи ништа налик на оне славне Сафине стихове: "Изгледа ми Богу раван, драга, онај који седи поред тебе и из близа слуша твој слатки глас и твој умилни смех, од кога ми срце заигра у недрима. Чим те видим, ја занемим, језик ми се укочи, тиха ватра проструји ми по телу, очима не видим ништа, у ушима ми зазуји... Обамрем." Али Хорације није песник без срца. Он који је Вергилија тако нежно волео да га назива "половином своје душе", умео је дубоко да осећа. Хорације може да се узбуди одушеви, може да задрхти свим својим бићем. Онда се његов лиризам уздигне до ретке висине.

Такав патос какав има наш песник у тим тренуцима својствен је само великим песницима. И такви његови стихови спадају у најлепше које је он написао. Они су прожети дубоким поетским дахом, то су хучни и бујни изливи једне снажне песничке душе.

Хорације се узбуђује особито онда кад помисли на сјајну римску прошлост и кад му изиђе пред очи сва поквареност његових савременика. Он је јединствен родољуб. Некадашња слава и величина његовог народа испуњава га највећим поносом. Он говори о славним прецима и њиховим сјајним делима са жаром, с побожношћу. Те су његове песме помпезне, свечане, испуњене племенитим и узвишеним осећањем. А искварена садашњица коју упоређује са старим златним добом испуњава га огорчењем и тешким болом и измамљује му снажне и речите стихове који потичу из рањене душе.

"Ево већ, јадикује он, друго поколење које пропада у грађанским ратовима. И сам Рим пропада, Рим који нису могли уништити ни његови суседи Марси, ни етрурска војска страшног Порзене, ни напори завидљиве Капуе, ни бесни Спартак и неверни Алоброг, Рим који није савладала ни Германија са својом плавокосом децом, ни Ханибал мрзак нашим прецима. Тај Рим хоћемо да упропастимо ми, безбожничко поколење, крв проклета. На месту где се он диже опет ће живети дивљи зверови. Авај, победник газиће ногама по пепелу наших предака и његов ће коњ копитом ударати по рушевинама Града. О да страшна призора! својим безбожним рукама варварин ће бестидно расипати кости Ромулове, које данас гробница чува од ватре и од сунца."

На другом месту, у једној силној оди, он грми: "Римљанине, ( под римљанином Хорације подразумева градски или друштвени статус. Нисам у његовим текстовима пронашао недвосмислене податке о његовом националном пореклу. Вероватно је идентификација са припадником Царства потискивала локално национално) ти ћеш, и ако невин, испаштати грехове својих отаца, догод поново не подигнеш порушене храмове и светилишта... Ти си господар света зато што се покораваш боговима... Кад си увредио богове, они су учинили Италији велико зло и бацили су је у велику жалост. Већ су двапут Парћани одбили наше нападе, јер нас не штите ауспиције, и они ликују од радости што су украсили своје бедне огрлице нашим пленом. Дачанин и Етиопљанин готово су уништили Рим, који раздиру унутрашње буне...

Наш век, плодан у злочинима, најпре је оскрнавио бракове, римски сој и породицу; зло које је потекло из тог извора раширило се по отаџбини и народу. Девојке, још сасвим младе, уче разблудне јонске игре... Оне још од детињства сањају о грешној љубави. Наскоро затим, за столом свог мужа оне ће тражити млађе љубавнике, и неће тражити кришом коме ће се грешно подати, него устају на очиглед мужу и полазе за љубавником коме су дале знак. Нису то потомци оних јунака који су обојили море руменом крвљу картагинском и који су смождили Пира, силног Антиоха и страшног Ханибала. Наши преци били су деца сељачких војника, они су радили земљу и носили дрва из шуме кад би им то наредила њихова строга мајка... Али шта зуб времена не исквари? Наши су очеви били гори од њихових дедова, ми смо гори од наших очева, а наша ће деца бити гора од нас."

На ову тему Хорације се често враћа. Њега стално тишти поквареност његових савременика. Морал је ниско пао. Грађански ратови раздиру земљу. Брат гледа у брату непријатеља и немилостиво пролива његову крв. Кад не би знали из ког времена је Хорације, помислили би да је “модеран” писац.

"Куда јурите, узвикује песник, куда, грешници? Зашто оружате десницу опет мачем који сте тек били оставили? Зар је мало латинске крви проливено по равницама и на мору, не зато да Римљанин попали тврђаве мрске Картагине (мржња према Картагини је свакако резултат политичке демагогије И полета експанзионизма) ни зато да Британац, који досад није побеђен, прође Светом Улицом окован у ланце, него зато да би Рим пропао, како то жели Парћанин, од своје рођене руке. То што ви радите, то не раде ни курјаци, ни лавови, који нападају само друге зверове. Гони ли вас на то неко слепо лудило, или нека виша сила, или ваши злочини? Одговорите! Ћуте; смртно бледило расуло им се по лицу, а срца им обузео ужасан страх. Доиста, свирепа судбина гони Римљане откако је злочиначка братска рука пролила по земљи крв невиног Рима."

Тешко је песнику гледати изопачене нарави римске. Та га мора стално притискује. Душу му обузима неисказан бол. Тужне мисли роје му се у глави. Такве покварености за њега нигде нема. “Римљани, господари света, морају да позавиде дивљим народима." "Срећнији су у својим равницама Скићани који лутају по свету вукући своје куће на колима. Срећније живе снажни Гети. Њихове њиве нису подељене него су заједничке и они их обрађују по годину дана, па их онда предају другима. Тамо маћеха негује пасторке који су остали без мајке, а жена која донесе мираз не господари својим мужом и не вара га с другим. Добар мираз, то је честитост родитеља, то је брачна верност која се боји сваког другог човека осим мужа. Тамо је неверност злочин и кажњава се смрћу."

Хорације, рекли смо, пева само изузетно из срца. Он је песник сасвим другог рода него Тиртеј, који својим ватреним стиховима соколи ратнике за јуначки крвави бој, или Мимнермо, који опева носталгију младости, \"жал за младост\", или Сафа, Катул, Проперције. Место из срца, Хорације обично пева из разума. Оставимо на страну његове позиве пријатељима на ручак, изјаве саучешћа, честитке, комплименте, славопојке, посланице. Пригодне песме, које тешко да могу коме донети славу и којима зацело нема Хорације да захвали за своју бесмртност. Један велики део његове поезије расправља философска друштвена и књижевна питања. То су чисто као неки научни трактати. Хорације нам у својим стиховима не прича о својим боловима и својим чежњама, о својим надама и својим сновима, он нам у њима не открива своју душу, не говори о откуцајима свог срца. Место тога, он нам даје своје мисли, своје назоре о човеку, своје погледе на свет, своја размишљања о књижевности.

Песници тог кова нису особито омиљени. Они изгледају хладни и сухопарни. Мисаоне песме не дирају, не изазивају осећања. А читалац хоће да га песник узбуди, занесе, одушеви, да га гане, троне, разнежи, да га уздигне, оплемени, или смути, испуни горчином... Он радо чита стихове пуне бола и туге, радости и среће, топле, који извиру из тајанствених кутова људске душе. Песник који вас потресе до сржи у костима, који вам узбурка цело биће, који вам измами сузе, горке као чемер и слатке као мед, с којим дубоко саосећате, чији се осећаји косну вашег срца, то је ваш љубимац. Песме које не опчине, не очарају, које се не утисну у душу, без дражи су и не привлаче. А да би песник, како каже сам Хорације, изазвао код читаоца осећање, треба сам да осети. Песник мисли хладан је па и читаоца оставља хладним. Његове рефлексије, његови савети, његове поуке, могу бити изврсни; али у њима нема пламена, недостаје им искра која ће загрејати, запалити, сагорети, У таквој поезији ужива само један узан круг читалаца. То су они који, као и песник, имају мање топло срце а више наклоности ка рефлексији.

Хорације је један од ретких изузетака међу песницима те врсте. Иако песник мислилац, он је симпатија свих читалаца који имају правог књижевног укуса. Сјајне особине његове поезије не могу да оставе равнодушном ниједну душу пријемчиву за лепоте истинске уметности. Његово песничко дело има дражи великих уметничких творевина, и у садржини и у форми. Хорације је песник и уметник високог реда. Он у нашој души изорава дубоку бразду. Из његових бриљантних стихова, мајсторски искованих, звучних као метал, зрачи танани и тајанствени флуид богом даних талената, који се невидљиво и нечујно упија у нас, да у скривеним дубинама наших груди остане.

Људи стављају за богатство на коцку све што имају, па и саму част. А шта им оно, по песнику, доноси? Само бриге. Ми сматрамо да су нам чула дата да њима и уживамо: у лепотама којима природа тако раскошно изобилује, У чаробном жубору кристалног поточића и тајанственом шуштању лиснате шуме, у опојним мирисима шареног цвећа. Теорија која тражи да ми та драгоцена чула уништимо свакако је један занимљив нихилизам. Само, изгледа да наш песник не мисли увек овако. Њему често лебди пред очима пролазност овог живота.

\"Ко зна да ли ће богови додати броју досадашњих дана и сутрашњи?\" \"Авај, Постуме, Постуме - пише он једном пријатељу - измичу хитро године. Ни побожност није у стању да задржи боре на лицу, ни старост која се примиче, ни смрт непобедну. Не, ни онда кад би ти сваки дан приносио на жртву три стотине бикова Плутону, богу неумољивом. Узалуд ћемо избећи крвави рат; узалуд бурне и промукле таласе Јадранског Мора: морамо посетити мрачни Кокит и проклето колено Данаја и Сисифа... Мораћеш оставити земљу и кућу, и своју нежну жену, и ниједно од тих дрвета што их негујеш неће поћи с тобом, осим мрског чемпреса. Твој наследник попиће вино које чуваш под сто кључева и поквасиће твој дивни патос славном малвасијом какве ни калуђери немају.\"

Па кад је људски век тако кратак и кад му је крај неизвестан, шта треба онда радити? пита се песник. Зар онда није најприродније да оно мало времена што нам је суђено да проведемо на овом свету проживимо у уживању. Хорације нам не даје баш исти савет који нам даје грчки филозоф: "Једи, пиј и љуби; све је друго ништа." Али у главном и он нам то каже. "Сваки дан сматрај као да ти је последњи. Тако ће ти сваки час коме се ниси надао изгледати мио и драг." Оставимо бриге па се веселимо. "Што мучиш себе -пита он - вечитим бригама које премашају твој ум? Зар није боље да пијемо испружени под овим бором или под каквим високим јабланом, с мирисним ружама у белој коси и намрисани асирским мирисима?"

Али Хорације није живео сам по свом рецепту који нама преписује. То је његова теорија, а у пракси он има друге идеале. Истина, он се не граби за богатство нити се отима за титуле и части и положаје, али није тежио ни за атараxиа (апсолутно спокојство душе) ни за животом који зна само за уживање. Он претпоставља златну средину. Његов је идеал особито да живи далеко од људске вреве, на неком мирном сељачком добру, где се може сав одати својим мислима и својој Музи. У кругу неколико добрих пријатеља, или у друштву убогих сељака, жуљевитих дланова али непокварене душе, или апослетку, сасвим сам човек на селу може проводити дивно дане. Сеоски начин живота, то је природан начин живота.

Чари сеоског живота опевао је Хорације особито лепо у једној идили. На селу нема послова који кидају нерве ни који су скопчани с опасностима, нема ни антишамбрирања које понижава. Ту човек проводи пријатне часове или на њиви за плугом, или у воћњаку и винограду, или у кованлуку усред роја пчела или у тору поред свилоруног стада. На селу не мораш ништа куповати: све ти даје твоје имање. Особито су пријатна на селу пријатељска посела, на којима се после скромног обеда воде разговори не о фриволним безделицама него о филозофским и друштвеним питањима.

"Благо ономе који далеко од послова и брига због камате обрађује са својим воловима њиве које му је оставио отац, као што су некад радили наши стари. Њега не буди убојна труба као војника нити га хвата страх од побеснелог мора. Он не мора да иде на форум и да обија прагове охолих патрона. Он час прислања младу лозу на дрво уз које ће се она пети, одсеца српом гранчице које су непотребне и калеми друге, а час посматра стадо које лута блејући по усамљеној долини. Један пут сипа у земљани суд мед који је исцедио из саћа, други пут стриже своје нежне овце. Кад Јесен уздигне у пољу своју главу окићену зрелим воћем, како се он радује берући јабуке које је сам накалемио или грожђе које у боји не уступа ни самом пурпуру и које ти приноси, Пријапе, и теби, Силване, чувару међа на имањима.

Прохте ли му се да отпочине у сенци каквог старог храста или где на густој трави, све га мами на лаки сан, и реке које теку између својих дубоких обала, и тице које цвркућу по шумама, и извори из којих вода извире жуборећи. А кад громовник у зиму пусти кише и снегове, он праћен многобројним керовима нагна са свих страна у своје замке бесне дивље вепрове, или разапне на глатким прутићима мреже са широким рупицама, у које хвата прождрљиве дроздове, или лови плашљивог зеца и ждрала на пролазу. Ко не би, заузет оваквим забавама, заборавио на љубавне јаде? У исто време његова честита домаћица води бригу о кући и чува нежну децу, ложи на огњишту ватру од сувих дрва пре него што муж дође, затвара у тор ограђен тарабом и помузе весело стадо с пуним вименима и, пошто је наточила из бачве слатког шилера, готови ручак не од острица, не од ретких морских риба које бесна бура може да догна с далеког истока, него све јела од онога што њихово имање даје: маслина обрана с најплодније гране, кисељак из ливаде и лековити слез, јагње или јаре отето курјачким зубима. Сва та јела пријају му боље него афрички пилићи и јонски фазани. Како је то пријатно гледати за време ручка овце, сите, где се журе кући, или уморне волове како вуку о малаксалом врату изврнути плуг, или слуге што се греју око ватре која блиста!"

Док се наш песник одушевљава сеоским животом, дотле му је варошки живот одвратан. У селу се живи безбрижно, спокојно и мирно; у вароши човек нема ни тренутка мира. У Риму је песник стално растрзан пословима и обавезама. А после, каква врева, каква галама, каква гужва у улицама Рима! "О село, кад ћу те опет видети? Кад ћу моћи заборавити овај одвратни живот, час с каквим старим писцем у руци, час у слатком сну, а час у доколици? Кад ћу видети на столу боб и друго поврће спремљено са сланином? О вечери и божанске вечере! У вече ја и моји пријатељи једемо пред мојим огњиштем, а моје се слуге, угурсузи, часте јелима која ми готово нисмо ни окусили. Ослобођен глупих закона етикеције, сваки гост бира чашу по својој вољи, велику или малу, и један храбро испија огромни пехар, док други претпоставља да срче у малим гутљајима. Затим отпочне разговор не о туђим имањима и кућама, ни о том да ли Лепос добро игра или не, него о питањима која нас више занимају и које је срамота не знати: да ли срећу доноси злато или врлина, да ли треба тражити пријатеље ради користи или из поштовања, шта је добро, у чему лежи највећа срећа."

Читалац је већ приметио да наш песник воли шалу. Он је озбиљан писац, али има и много хумора. Кад му је једанпут прекипело слушајући приговоре неког глупака, он ће му рећи: "О већа будало, поштеди мене мању будалу." За осредње песнике каже он духовито да њих не трпе ни богови ни људи ни књижари. Хвалећи вино, он примећује у шали да апстиненти нису у стању испевати песму која ће се допасти и која ће дуго живети. Други пут нам каже како ми не треба да се бунимо на мане својих пријатеља као што се родитељи не буне на мане своје деце. Јер ако је дете разроко, отац каже да је жмираво. Ако је мало као недоношче, он га зове пиленце. А ако су му ноге криве као гудала, за њега оно мало рамље. Хорације радо прича шаљиве басне и приче, као нпр. ону о мршавом мишићу који не може да се врати из сандука кроз исту рупу, јер се најео па му је набрекнуо трбушчић, или ону другу о калабријском сељаку који нуди госта: "Једи, молим те. - Не могу више. - Онда понеси колико хоћеш. - Хвала. - Твоја ће се дечица обрадовати поклону. - Захваљујем ти; понуђен као и почашћен." А кад га гост тако одбије, он каже: "Е па ништа, појешће свиње што ниси узео."

С пуно хумора прича Хорације какве има неприлике због тога што је пријатељ Меценин (Августов секретар – Етрурац). "Ускоро ће бити осам година како ме је Мецена уврстио у своје пријатеље једино зато да би имао друштва кад на колима иде некуда у шетњу и да би имао коме да говори којекакве ситнице, као нпр.: "Колико је сати? Да ли је гладиатор Галина раван Сиру? Јутра су већ хладна и могу да нашкоде ако се ко не чува." И друге сличне ствари које се могу поверити сваком уху. Од то доба, из дана у дан, завист према мени расте. Ако ме виде у позоришту поред Мецене, или да сам на Марсовом Пољу играо лопте с њим, одмах сви повичу: "То је право чедо среће." Пронесе ли се каква рђава новост по вароши, сви који ме сретну, питају ме: "Пријатељу, ви морате то звати, јер сте тако близу боговима. Јесте ли чули штогод о Дачанима? - Ја ништа. - Увек се шалите. - Ама нека ме сви богови казне ако знам штогод. - А земљу коју је цар обећао војницима, хоће ли је дати у Сицилији или у Италији?" Ја се кунем да не знам ништа а свет ме гледа као какво чудо, као најзакопчанијег човека на свету."

Поред филозофских, Хорације се у својој поезији радо бави литерарним питањима. Он је одушевљено волео поезију и о њеном значају пише с пуно љубави: "Песник образује нежна дечја уста кад почну изговардти прве речи, он одвраћа деци уши од грубих израза а у исто време спрема им срце за врлину пријатељским саветима, исправљајући у њему грубост, мржњу и гњев. Он опева добра дела; он храбри нова поколења славним примерима; он теши несрећнога и тужнога. Како би млада девојка која још не зна за мужа научила побожне песме с невиним младићима, да Муза није рородила песника? Хор се моли боговима за помоћ, он се моли за кишу с неба, он одвраћа од људи болести и уклања страшне опасности, он задобива мир и богату летину; његовим стиховима ублажују се богови на небу, а исто тако и богови у доњем свету.”

Остаје нам да бацимо још један поглед на форму Хорацијеве поезије. У стилу је Хорације уметник првог реда. Он се једини у римској књижевности може мерити као стилиста с великим Цицероном. Његов је стил изаткан од лепоте и грације. Он има богат речник. Стихови су му, као и Вергилијеви, пуни метафора и других фигура; од тих украса у њима кипи и ври. Дивне су његове персонификације, алегорије, упоређеља. Хорације гради своје стихове с вештином великог мајстора: ваја их, глача, глади. Он познаје све вештине реторике. Уме да изабере место речи.

Хорације је диван писац; он је диван у својим помпезним одама, кад расправља филозофска и литерарна питања, кад мудрује и кад се шали, кад ћаска и прича, кад хвали и куди, кад описује људе и природу. Он је уман човек који је темељно проучио оно о чему говори. Он није фантаста, занесењак, усијана глава, него посматра ствари реално. Његова је природа уравнотежена. С његовим песмама у руци човек се осећа у друштву мисаоног, духовно зрелог човека, који се уздигао над страстима, кад друштвеним конвенцијама, над људским предрасудама. Хорације је љубак, мио, пријатан писац. Он уме сјајно да ћаска, живо, просто и природно, да слика рељефно и пластично и да карактерише фино. Своје слатко причање он често прекида занимљивим и пригодним баснама и духовитим анегдотама и причама. Хорације није никад баналан ни вулгаран, никад досадан. Његова је поезија зачињена правом атичком сољу. Здрава поука, чист морал, широка хуманост која провејава кроз њу, његова животна мудрост, дубоки патриотизам, племенитост и узвишеност мисли, његов аристократски став, спојени с изврсним хумором, здравом шалом, благом сатиром и иронијом, задобијају и опчињују. Можда још у већем степену осваја Хорације својом савршеном формом: звучним, елегантним, једрим стиховима и уметнички састављеним строфама.

(Превод са латинског и књижевни коментари из књиге Никола Вулић: Хорације)

доматриос